Prvi srpsko-turski rat

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Bitka na Šumatovcu

Ne daj, care! Izginu ti sirotinja!

Turci sa svih strana navaljuju na Aleksinac. Na levoj obali Morave prodrli su do sela Žitkovca, a na desnoj, na kojoj je i Aleksinac, približili su se još više.
U toj maloj palanci, na granici Srbije i Turske, nalazi se štab Moravske vojske i njen komandant, ruski general Mihail Černjajev. Došao je u Srbiju kao izaslanik Slovenskog komiteta i u maju 1876. postao srpski državljanin i aktivni general srpske vojske. Sa njim je iz Rusije došlo oko 2300 dobrovoljaca, uglavnom oficira.

Ostanite na položaju!

Sa Bujmirskog visa već gađaju grad granatama. General Černjajev hodao je zlovoljan i uzbuđen. Štapski pisar Pera Todorović koji je, kad je 1876. godine izbio srpsko-turski rat, stupio u dobrovoljce da ne bi otišao na robiju zbog svoje saradnje u socijalističkim listovima, čitao mu je telegram majora Praporca.
Major je javljao da neće moći da se održi i da misli da bi bilo bolje i da se ne čeka napad već da se povuče na pogodniji položaj. Kad je saslušao pisara, general je počeo da viče:
- Zar je moguće da to piše Praporac? To nije mogućno! On je tako hrabra čovek. Vi to niste dobro pročitali.
Ali, kad mu je pisar pokazao telegram, general se prosto pomamio:
- Pišite! – naredio mu je. – "Ostanite na položaju gde ste, branite ga do poslednjeg čoveka i ako ustreba umrite na njemu. To vam nalaže čast i to vam zapovedam ja. Černjajev"
Todorović je još pisao kad se na stepenicama štaba prolomio prasak.
- I ovde granata! – viknu Černjajev. – Pogledajte da nije ko ubijen.
Nije bila granata. Samo je jednom neopreznom stražaru slučajno okinula puška. Ali, pucnjava je postajala sve bliža i bliža. Bilo je podne kad je u štab uleteo Dimitrije Antonovič Holštajn.
- Vaše prevashodstvo, - obratio se Černjajevu. – Dolazim s krajnjeg krila od Prugovca. Prugovac je pao. Turci prodiru prema Šumatovcu. Vojska majora Petrovića rasprštala se. S dvadesetak Crnogoraca i nekoliko dobrovoljaca pokušao sam, na svoju ličnu odgovornost, da zauzmem prugovački šanac. Zauzeli smo ga jer Turci još ne behu stigli. Tražio sam od majora Petrovića pomoć, da branim šanac. On mi je nije dao, čak mi je naredio da šanac napustim.
- Trčite, Dimitrije Antonoviču, i kažite majoru Petroviću neka okupi svoju vojsku kod Šumatovca i neka ne uzmiče dalje.
Istočno od Aleksinca, na kamenitom ćuviku nazvanom Šumatovački vis podignut je šanac. Šumatovački šanac, opasan grudobranima, izgledao je kao nedovršen. U njemu su posle pada Prugovca bila četiri topa, dve haubice i tri do četiri stotine vojnika druge klase, koji su od uniforme imali samo šinjel i šajkaču, a od oružja puške ostraguše.

Poljana mrtvih

Prostor pred šancem, koji ga je odvajao od šumatovačke kose, bio je iskrčen da bi se stvorio brisani prostor. U očekivanju turskog napada u šumatovačkom šancu našao se čitav štab: general Černjajev, pukovnik Komarov, pisar i šef saniteta srpske vojske, doktor i major Vladan Đorđević.
Štab je upravo bio stigao kad su dva bataljona vojnika prve klase (oni su od uniforme imali bluzu, šinjel, čakšire i šajkaču) prošla ispod šanca i krenula ka kosi s koje su Turci uzletali pri jurišu. Za ovim bataljonima, rasutim u strelce, išla je jedna baterija i za njom još jedan bataljon, kao potpora strelaca i zaštita baterije. Strelci su, penjući se uz kosu, ušli u šumu, a bataljon je polegao po poljani. I tada je nastao trenutak neopisive zabune: u šumi, na kosi, pripucale su puške. Baterija je zastala na poljani, ispalila 2-3 metka, pa se u galopu vratila prema aleksinačkim šančevima. I bataljon se, samo posle nekoliko pucnjeva, povukao prema šancu rasipajući se levo i desno od njega. To više nije bio streljački lanac, već razbijena masa. Poljana ispred šanca uskoro je bila pokrivena mrtvima i ranjenima.
Dok su Černjajev, Komarov i doktor Vladan Đorđević sedeli u jednom zaklonu, na dva koraka od njih pao je ničice, bez jauka, komandant šanca kapetan Živan Protić.
Na svega dvesta koraka od šanca kuljali su iz šume i iz rovova pred njom gusti redovi Turaka i, potpomognuti jakom puščanom vatrom sa obližnjeg visa, brzim koracima nadirali prema šancu. Njihovi barjaktari, mašući zastavama i pokazujući njima na šanac, pozivali su ostale vojnike da trče za njima. Turski ratni pokliči potresali su vazduh.
dok su Turci najžešće naletali, borci u šancu hrabrili su jedan drugog.
- Dede ti onog barjaktara, a ja ću ovoga!
- Ala sam ga poduhvatio! Drž' se, Ture!

Ej, moja mikroskopijo

Svako naređenje izvršavano je izvanrednom tačnošću i preciznošću.
- Kartečom, skora vatra,... plotunom, skora vatra...
Mali šanac, obavijen didmom i vatrom, bio je pretvoren u pravo vulkansko ždrelo. I… neprijatelj je počeo da se povlači prema šumi. Bilo je tačno tri sata po podne.
Svega ¾ časa kasnije Turci su krenuli u drugi juriš, mnogo žešći i na širem prostoru. Oba njihova krila, i levo i desno, zasipala su šanac unakrsnom vatrom. Dok su branioci šanca odbijali frontalni napad s visa, tursko levo krilo spuštalo se i razvijalo za napad s boka i leđa. Taj njihov manevar branioci šumatovačkog šanca nisu primetili. Ali, zato su ga primetili srpski vojnici s visa Rujevice i u najkritičnijem trenutku zasuli topovskim granatama turski streljački rov. Sve granate pogađale su bez promašaja. I drugi juriš je bio odbijen.
Za vreme tog okršaja štapski pisar Pera Todorović prvi je uzeo pušku u ruke da bi s grudobrana pucao zajedno s vojnicima. Kad su Turci ustuknuli krenuo je da potraži generala. Ovaj je i dalje, zajedno s Komarovim i Vladanom Đorđevićem, se deo u zaklonu kraj poginulog komandanta šanca.
- Ej, moja mikroskopijo! Zar sam te zato učio da me sad ovde iseku Čerkezi? – jadao se šef saniteta trzajući se na svaki pucanj.
A onda, kao da mu je sinula spasonosna ideja – spasonosna i za njegovu mikroskopiju – počeo je da nagovara generala da napusti šanac. Njegovom nagovaranju pridružio se i Komarov.
- Ako padne Šumatovac to je veliko zlo, ali ako glavnokomandujući bude ranjen, možda ubijen, onda će to biti još veće zlo.

Šumatovac se održao

General, koji se u početku opirao, popustio je pred tim razlozima. Već je bio krenuo zajedno sa svojom pratnjom u kojoj se, pored pisara, Komarova i šefa saniteta nalazilo i nekoliko srpskih i ruskih oficira, kada se setio da šanac ostaje bez komandanta. Na njegov poziv da tu dužnost preuzme drugi, nije se javio ni jedan srpski oficir. Kako preuzeti komandu nad ljudima unapred osuđenim na smrt? Najzad se, posle dugog i rečitog ćutanja, javio Dimitrije Holštajn.
"Naši vojnici, što su sedeli za bedemom, punili puške i dodavali ih onima što pucaju, gledali su za nama tužno i očajno – zabeležio je u svoj dnevnik Pera Todorović. – Oni kao da su bili potpuno svesni da se mi uklanjamo iz šanca stoga što je opasnost velika, da njih prinosimo na žrtvu. General opazi ove poglede, opet zastade i okrete se meni: 'Recite ovim vojnicima koju oduševaljavajuću reč. Kažite im da odlazimo da im pošaljemo pomoć.'"
"Vrdajući glavom te levo, te desno, da se bajagi sačuvam od kuršuma što su mi pevali oko ušiju, izgovorim vojnicima ovu besedu:
'Junaci! Đeneral odlazi, ali ne stoga što je ovde velika opasnost (a u sebi sam mislio: zar čim otvori usta ti slaga?) već što on treba da je svud. Vidite li gde se bije krvav boj čak tamo preko Morave. Tamo vaša braća i drugovi već gone i lome dušmane naše. Nemojte da vas oni osramote na junačkom megdanu. Sećajte se da je Šumatovac kapija Srbije. Iza ove kapije stoje vaše kuće, žene i dečica. Držite se! Neprijatelj je već dva puta bežao pred vama! Vaš je šanac tvrd, a vaši su bajoneti još tvrđi... Istrajte još malo, đeneral će vam odmah poslati potporu i izmenu...'"
Izlazeći iz šanca Pera Todorović je još video "kako se bele košulje mojih jadnih Kragujevčana obojiše crvenom krvlju".
Pošto je štab napustio šanac, Turci su izvršili još tri juriša. U poslednjem stigli su do pod sâm šanac, ali su i odatle odbijeni. Braniocima je već bilo nestalo artiljerijske municije pa su kape i šajkače punili kuršumima i njima gađali iz topa. Za čitavo to vreme artiljerija sa Rujevice pomagala je braniocima i – Šumatovac se održao.
U štabu se ni na sâm dan bitke, a ni sutradan, 12. avgusta (po starom kalendaru) o tome ništa nije znalo. Glavnokomandujući je očekivao da će Turci obnoviti juriše na Šumatovac pa je naredio da se na visovima i kosama oko Šumatovca koncentriše što više vojske. Prošlo je osam časova, pola devet, devet, a Turci nisu napadali. Tek oko četiri časa po podne sa prednjih položaja stigli su izveštaji da se neprijatelj povlači, da je napustio čak i prigovački šanac ostavljajući na ratišutu svoje izginule i vojnu opremu. Bilo je očigledno da se posle poraza na Šumatovcu boji novih napada srpske vojske da se povlači da bi zauzeo položaje pogodnije za odbranu.

Zdravice za pobednike

Ali, umesto da goni razbijenog i zbunjenog neprijatelja, štab je slavio pobedu. U štabu su mnogi dobili više činove i odlikovanja. Pukovnik Komarov postao je "prevashoditeljstvo", to jest general, major Vladan Đorđević unapređen je u potpukovnika.
13. avgusta čitav štab i nekoliko francuskih i italijanskih dopisnika krenuli su da obiđu hrabre branioce Šumatovca. Kako se u štabu od jutra slavilo i pilo, uz put se i posrtalo i padalo s konja, a kad su stigli do šanca, svi su uplašeno ustuknuli: umesto vojnika druge klase u dugački belim košuljama ugledali su turske nizame. Laknulo im je tek kad su shvatili da su bedno odeveni srpski vojnici poskidali odela s mrtvih turaka.
U šancu je priređena prava svetkovina: pilo se, nazdravljalo, pa čak i pevalo. Francuski i italijanski dopisnici nazdravljali su Černjajevu, srpskoj vojsci i srpskom narodu. Černjajev je nazdravljao Italiji i Francukoj.
Za to vreme na čistini ispred šanca ležali su još nepokopani izginuli ratnici, i srpski i turski. U borbi za Šumatovac, jedinoj u kojoj je srpska vojska odnela pobedu, izginulo je oko 250 srpskih i preko hiljadu turskih vojnika. Obični turski vojnici opevali su svoju pogibiju na Šumatovcu u pesmi čiji se svaki stih završava: "Ne daj, care, izginu ti sirotinja!"

[iz "Politikinog zabavnika" #1119/1973]

(nažalost, nisam našao tekst pesme)