Vespa - ikona slobode, elegancije, dolče vita

jecika_84 · ^Everyday Is Viggo day^

Vespa, simbol slatkog života ili "dolče vita", odavno je zagazila u sedmu deceniju, ali ovaj dvotočkaš odbija da izađe iz mode. Verovatno nikada i neće.

Prema jednoj staroj izreci, Vespu ima sve odlike Italijana: ona je bučna, nepromišljena i napadna, ali neverovatno zabavna, nepraktična i temperamentna, ali šarmantna i puna stila, pišu "Novosti" u svom "Vikend dodatku".

Za 62 godine staža u gradovima od Los Anđelesa do Vladivostoka, vespa je prošla kroz 20.000 mehaničkih promena, u 120 različitih modela koji su prodati u gotovo 20 miliona primeraka. To je, međutim, bar spolja, i dalje ona čudna mašina koja je prvi put viđena u aprilu 1946. godine u Toskani.

Nazvali su je "osa" - što zbog izgleda, što zbog karakterističnog zvuka koji je izlazio iz njenog dvotaktnog motora.

Baš u tome čuči neodoljivost vespe - od svog nastanka njen "look“ i "feel“ podsećaju na Italiju iz evropskih snova. Na uske popločane ulice drevnih gradića u kojima se komšije svakog jutra veselo i glasno pozdravljaju. Na sunce, seks i more. Na Felinijeve filmove, špagete, fudbal i vrhunski nameštaj. Na miršljave, preplanule žene, na elegantne zavodnike i gradske mangupe. Na Gregorija Peka i Odri Hepbern koji jezde ulicama u "Prazniku u Rimu“...

A svega toga ne bi ni bilo da se čovek koji je dizajnirao prvu vespu nije - gnušao motocikala.

Prvi pokušaj generala i aeronautičkog inženjera Koradina d’Askanija, prototip MP5, u rano proleće prve posleratne godine, nije bio previše uspešan. Radnici fabrike "Pjađo" su nezgrapnom motoru odmah nadenuli pogrdan nadimak "paperino" (na italijanskom "Paja Patak“).

Enriko Pjađo, čelni čovek preduzeća, i sin osnivača firme, naredio je D’Askaniju da pokuša još jednom, mada ni sam nije verovao u čudo. Ovog puta, ipak, dizajner koji je mrzeo dvotočkaše je "ubo“ -motor modela MP6 je prebačen na zadnji točak, a između sedišta i prednje viljuške nije bilo ničega, pa je vozač, zaštićen od prljavštine, mogao da spusti noge na platformu sa skupljenim kolenima... Baš
kao dok mirno jede „đelato“ u omiljenom kafiću.

Gospodinu Pjađu bio je dovoljan jedan jedini pogled na nesvakidašnje vozilo. "Sembra una vespa!" ("Liči na osu!“), uzviknuo je Enriko. Nadimak je ostao.

"Napravite odmah 2.000 komada!", uzviknuo je oduševljeno. Legenda je rođena...

Prodaja je počela odmah posle Sajma automobila u Milanu 1946. Prvih 50 komada "vespe 98" "otišlo“ je vrlo sporo, ali je potom posao procvetao. Naredne godine, prodato je 2.500 primeraka, godinu kasnije više od 10.000, a poslednjeg leta pete decenije - 60.000.

U "Pjađu" su zadovoljno trqali ruke - zahvaljujući njima, Italija je od mrske zemlje koja je "rodila“ fašizam postala mediteranski dragulj. Ali, nisu mogli ni da predvide zemqotres koji je napravila Odri
Hepbern kada je sela na vespu, pravo u krilo Gregorija Peka.

Do tada su za vespom bili ludi uglavnom Italijani. E, onda je poludeo ceo svet.

Imali su je Marlon Brando, Salvador Dali, Rakel Velč, Marćelo Mastrojani, Čarlton Heston. Čak je i Džon Vejn svoje konje zamenio skuterom.

Postoji podatak da je jedan Švajcarac (Đuzepe Morandi) proputovao 6.000 kilometara kroz svetske pustinje na vespi, a italijanski pisac i novinar Đorđo Betineli krenuo je iz Rima 1992. godine i do danas prošao 250.000 kilometara na ovom čudesnom dvotočkašu (prošao je Sajgon, Aljasku, Melbunr, Čile, Ameriku, Sibir, Afriku...)!

Do kraja 1960. proizvedeno je dva miliona vespi. Već tada je ovaj motor postao simbol mašte i slobode.

Menjao se potom izgled, na tržište su izbacivani sve jači motori (i do 200 kubika), stari dvotaktni zamenjeni su onima sa četiri takta, neki noviji modeli dobili su čak i treći točak, ali vespa je ostajala romantična i mamila uzdahe gde god, i kako god, se pojavi.

Nekoliko vespi pojavilo se u Jugoslaviji poznih pedesetih. Kažu da je prvu u Beogradu provozao izvesni Sava Martinović, 1958. godine. Dovezao ju je čak iz Italije. Dugo je, zbog restriktivnih propisa o uvozu, to bio jedini način da se "dotera“ motor.

I odmah je, baš kao i u svetu, slabašni dvotočkaš postao hit, stvar prestiža među "gradskim momcima". U prestonici su ih zvali "lambrete", po imenu jednog "pjađovog“ modela, tada posebno popularnog. Vespa je, u neku ruku, postala ono što su danas "porše“ i "hamer“, ali i mnogo, mnogo više.

Beogradska verzija "dolče vite“ na dva točka tih šezdesetih izgledala je ovako: provozaš vespu preko Terazija, pa korzom u Knez Mihailovoj (na "štrafti“ je 1961. održana i prva beogradska trka ovih motora),
i možeš da sebi izabereš koju hoćeš lepu devojku u paradnoj haljini sa žiponom.

(MONDO)