Šumadija toči šampanjac

Shiseido · **N-SNG-J06**

Već od prvih, najlepših grozdova ovoletošnjeg grožđa, u podrumu „Aleksandrović” u Vinči kod Topole počeće proizvodnja šampanjca po tehnologiji čuvene francuske vinarske kuće "Fransoa Domal”. Prvi čepovi će poleteti u vazduh, prema očekivanjima vlasnika podruma Božidara Aleksandrovića, tek za dve godine. Tačnije – krajem 2010.
"Za svako kvalitetno, a pogotovo vrhunsko vino, od koga se i pravi šampanjac potrebno je puno para, znanja, ali i – sreće", kaže Aleksandrović za "Politiku". Treba, najpre uložiti veliki novac u podizanje vinograda sa najkvalitetnijim sortama grožđa. Sačekati ih da rode, a i kada dođu do ruke, da plod bude po svim zahtevima struke i nauke.
"Možeš sve da uradiš kako Bog zapoveda, ali jedan grad… i sve ode. Nemaš kvalitet. Zato treba imati i sreće da vinograde, te 'fabrike pod otvorenim nebom' i nevolje malo zaobiđu. A kada grožđe stigne do muljača… opet sve ispočetka. Ponovo treba puno para, znanja i – sreće. I tako stalno u krug. Sve dok se vino ne zaiskri u čaši, a miris i ukus osvoje svakog ko ga proba", priča Aleksandrovići dodaje da za njega, kao već iskusnog vinara, ništa nije lakše nego u vino utisnuti ugljendioksid i dobiti penušavac.
Ali svako penušavo vino nije šampanjac. Ovaj koji će on praviti biće prvi i pravi šampanjac iz Šumadije. Po svim vrhunskim tehnološkim pravilima Francuske. Postojbine šampanjca.
Aleksandroviću nisu nepoznate naše tržišne (ne)prilike. Ne samo sa šampanjcem, već i vinima. Ne treba smetnuti sa uma staru srpsku poslovicu „da se vino viljuškom pije”. Šta to znači?
Mi smo, smatra, još poprilično siromašan svet, ali sa dosta neuobičajenim navikama i običajima pri jelu i piću. U većem delu Evrope šampanjac se pije kao lagani aperitiv. Mi pred jelo, uz meze „drmamo” rakiju i ostala žestoka pića. Osim toga, šampanjac je veoma skupo piće i srkuće se u posebnim prilikama. Bez obzira na sve to, mi ga, postajući polako deo Evrope, moramo imati.
S proizvodnjomšampanjca, ali i sa sve većim brojem malih vinarija i podruma, Šumadija, pa i Srbija, polako se, prema oceni našeg sagovornika, vraćaju na vinsku kartu Evrope. Mi joj, tvrdi, ne možemo ponuditi milione boca sa masovnim i jevtinim vinima. Nikako. Naša šansa su kvalitet i posebnost domaćih sorti grožđa i vina. Treba polako vraćati naš stari sortiment koji smo jureći količine izgubili minulih decenija.
"Evropu moramo da šarmiramo novim, samo našim vinima, jer smo za nju nepoznati. Mnogi će hteti samo iz znatiželje da ga probaju, a ako im pogodimo „žicu” i dopadne im se – eto stalnih kupaca i naše razvojne šanse", naglašava Aleksandrović, od čijih se 200.000 boca godišnje proizvodnje deo već izvozi u Švajcarsku, Nemačku i Ameriku.
Ovih dana kod Aleksandrovića u gostima su bili vlasnik vinarije „Fransoa Domal”, Patrik Burson, sa ekipom svojih saradnika. Prvi put su i u Srbiji. Ponešto su i čuli o Prvom svetskom ratu i drugačijim odnosima Srbije i Francuske.
Sa Aleksandrovićem ih povezao jedan Aranđelovčanin – Dragoslav Perišić, naš višestruki motociklistički šampion koji je, između ostalog, od 1988. do 1994. vozio u francuskom šampionatu. Sponzor mu je bila baš Bursonova vinarija. Pošto mu od ove sezone za skupa takmičenja po Evropi finansijski pomaže i Aleksandrović, bilo je sasvim prirodno da se preko njega sprijatelje i dva vinara.
Burson je, videvši pitome vinorodne padine oko Oplenca, poželeo da kupi u komadu od 10 do 20 hektara zemlje, ne bi li i on podigao vinograd i malu vinariju šampanjca. Zamolio je aktuelnog predsednika Opštine Topola, Dragana Jovanovića, da mu pomogne oko pronalaženja odgovarajuće parcele. Pare, znanje iprijateljstvo – nisu problem.

(MONDO)