Rozamunda, kraljica Langobarda

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Šesti vek naše ere. Uskoro će biti dve stotine godina kako je Italija postala stalna meta najezda varvarskih naroda. Nestanak Rimskog carstva ostavio je prazninu koju su popunili krv, bolest i smrt. Formalno, Italija je pod vlašću cara koji vlada u dalekom Carigradu, dok u stvari malobrojni vizantijski garnizoni drže samo vlast u svojoj neposrednoj okolini. U ostalim delovima države vlada haos. Tako je u Italiji, tako je u gotovo celoj Evropi.
Nad Starim svetom nadvio se mračan oblak bezakonja, mržnje i bezumlja. To je vreme u kome se umiralo za ljubav, ali živelo za mržnju. Tada se događa i istorija Rozamunde, žene koja je živela da mrzi.

Susret na bojnom polju

Alboin je bio kralj Langobarda, velikog germanskog plemena koje je sredinom VI veka prodrlo u Italiju da u njoj i ostane. Bio je to čovek moćan, divovskog rasta, naprasit i žedan krvi. Mač je bio njegov prijatelj, a rat mu je sačinjavao život. Svi su se divili njegovoj slavi, ratnoj sreći i hrabrosti.
Langobardi su u Italiju krenuli posle veličanstvene pobede nad Gepidima, srodnim varvarskim narodom sa kojima su ratovali već skoro dvadeset godina. Alboinova ratna sreća i ovog puta bila je sa njimi. U velikoj, poslednjoj bici, Langobardi su potpuno uništili Gepide. Pokolj je bio tako strašan da su od tog trenutka Gepidi prestali da postoje kao narod. Malobrojni preživeli pripadnici nekada velikog naroda postali su robovi; njihovog kralja Kunimunda ubio je lično Alboin.
Dan kada su Gepidi poraženi od Langobarda bio bi poslednji njihov pomen u istoriji da Kunimund nije imao ćerku. Zvala se Rozamunda. Langobardijski kralj je godinama bio zaljubljen u lepu Rozamundu. Međutim, politički razlozi naterali su ga da se oženi franačkom princezom Kotsuindom. Međutim, brak je trajao kratko. Ostavši udovac, Alboin nije oklevao da zatraži Rozamundinu ruku od kralja Kunimunda, ali je bio hladno odbijen.
Alboin nije bio čovek koji se mogao lako odbiti. Nekoliko dana posle uvredljivog odbacivanja prosidbe, Langobardi su oteli Rozamundu. Kunimund je na to odgovorio obnavljanjem rata koji je već dugo tinjao. Najzad se morao umešati i sâm car Justinijan i Rozamunda je vraćena ocu.
Posle pogibije kralja Kunimunda, kralj Langobarda je na bojnom polju, među malobrojnim zarobljenicima, našao i devojku koja ga je nekad uvredila neprijateljskim držanjem. Međutim, umesto osvete, Alboin je osetio da se u njemu ponovo rađa ljubav prema mladoj ženi.

Stravičan pehar

Rozamunda je postala kraljica Langobarda. Alboin je bio najzaljubljeniji suprug, ali nije mogao znati da mu Rozamunda nikad neće oprostiti što je uništio njen narod i ubio joj oca.
Godine 571. pala je Pavija, jedini grad koji se odupirao Langobardima. Završen je rat za osvajanje nove postojbine. Alboin je proglasio Veronu za svoju prestonicu. Vizantijski garnizoni i dalje nisu nicali iz svojih utvrđenih gradova, a egzarh Longin, predstavnik carske vlasti iz Carigrada, mudro je ćutao i čekao svoj trenutak. Nije morao dugo da čeka!
Već sledeće godine kralj Alboin priredio je banket u Veroni koji će biti sudbonosan. Satima je trajalo gošćenje. Popijene su bačve vina. Kad je gozba dostigla vrhunac, pevači su počeli da uveseljavaju zvanice pesmama o podvizima kralja i njegovoj pobedi nad Gepidima. I sâm opijen laskanjem, Alboin je naredio da se donese pehar koji je brižljivo čuvan u riznici. Dragoceni pehar je bio napunjen. Pred zvanicama, među kojima je iznenada zavladala mrtva tišina, pijani Alboin se okrenuo Rozamundi i uzviknuo:
- Pij, Rozamunda! Pij i raduj se što si opet u društvu svog oca! – ukočenog pogleda Rozamunda je uzela pehar i ispila ga.
Pehar je bio načinjen od lobanje njenog oca, kralja Kunimunda!

Lukava zavera

Od te večeri Rozamundin prezir prema Alboinu prerastao je u mržnju. Njenom svešću zavladala je samo jedna misao: ubiti Alboina! Odrasla na dvoru, inteligenta, Rozamunda nije imala nikakvih sumnji u pogledu načina na koji treba da sprovede svoju osvetu i osvetu svih Gepida, poraženih i zbrisanih sa lica zemlje. Najjednostavniji način je bio ubiti kralja na spavanju. Ali, to bi značilo samoubistvo, a Rozamunda je htela da ostane živa, da uživa u osveti. I ne samo to – Rozamunda je nameravala da ostane na prestolu!
Sama nije mogla sprovesti ceo plan. Trebalo je naći pomagača.
Prvi je bio Elmih, kraljev polubrat, pa prema tome i najpogodniji da se u slučaju kraljeve smrti uspe na presto. Kako je bio zaljubljen u Rozamundu, nije mnogo pravio pitanja oko svog učešća u zaveri. Zavera se brzo širila. Rozamunda je odmah obavestila i egzarha Longina koji je iz svoje palate u Raveni brižljivo motrio i slao bezbrojne uhode na langobardski dvor.
Međutim, nedostajala je ključna ličnost u zaveri: trebalo je naći čoveka koji će ubiti kralja. Izbor je pao na jednog od retkih preživelih Gepida koji je radio na dvoru i imao pristupa u kraljeve odaje. Zvao se Peredej. Mrzeo je Alboina iz sveg srca, ali mu ni na kraj pameti nije padalo da ga on ubije i tako zapečati i svoju sudbinu. Rozamunda je pribegla lukavstvu. Saznala je ime i adresu Peredejeve ljubavnice i jedne noći – zamenila je! Ujutro je Peredeja čekalo iznenađenje. Rozamunda ga je ucenila: ili će ići u zaveru, ubiti kralja i proživeti kao bogat čovek, ili će Rozamunda reći kralju da ju je zaveo i u tom slučaju će kralj imati – nov pehar!
Peredej nije imao kud – pristao je!
Ostalo je još da se utvrdi dani čas ubistva i da se preduzmu mere kako bi se obezbedio uspeh. Alboin je bio strašan ratnik i uvek je držao mač pored kreveta.

Mač je vezan!

28. juni 572. godine. Užareno sunce nad Veronom oteralo je prolaznike sa ulica. Posle dobrog ručka kralj Alboin se povukao na popodnevni odmor. Rozamunda je naredila da se sva posluga udalji i da ne ometa kraljev san. U dvoru je zavladala tišina. Alboin je zaspao. U zamračenoj sobi samo zlatan balčak velikog kraljevog mača svetluca dok ga Rozamunda tiho vezuje za krevet.
Nekoliko minuta kasnije jedna ruka odiže kraj teške zavese koja zatvara alkov u kome se nalazi Alboinov krevet i u prostoriju bešumno uđe Peredej sa isukanim mačem u ruci.
Da li je Peredej u mraku udario u nešto, ili je možda zrak svetla opomenuo usnulog kralja, tek Alboin je otvorio oči. Otvorio je oči i u jednom trenutku shvatio sve. Znao je da je izdat i da je ubica pred njima. Desna ruka kraljeva munjevito je posegla za balčakom mača koji je stajao kraj uzglavlja, ali balčak je bio privezan.
Urliknuvši, možda da sebe ohrabri, Peredej je zamahnuo mačem…

Podelićemo čašu

Ubistvo je objavila sama Rozamunda. Prolila je suze, iscepala haljine, niko je nije mogao utešiti. Uostalom, niko nije ni imao vremena da je teši. Postavljeno je pitanje ko će naslediti presto. Alboin je imao samo jednu kćer iz prvog braka. Vojvode su morale, znači, izabrati novog kralja jer žene nisu mogle naslediti presto. Tada Rozamunda načini grešku. Da bi kandidaturi Elmiha, kao kraljevog polubrata dala još jaču potporu, odlučila je da se smesta uda za njega. Ovo je izazvalo sumnju. Po Veroni su počele da kruže priče.
Rozamunda i Elmih su uspeli da se održe na prestolu samo dva meseca, a onda su shvatili da im preostaje samo jedan put – bekstvo!
Jedini put kojim su mogli da beže obezbedio im je egzarh Longin. Brod ih je sačekao u blizini Verone i kralj i kraljica Langobarda pobegoše u Ravenu vodeći sa sobom kao taoca Alboinovu kćer i noseći celu kraljevsku riznicu.
Ali, Rozamunda se nije mogla pomiriti sa gubitkom vlasti. Bila je to žena od akcije i susret sa egzarhom Longinom dao joj je nove nade. Langobardi, čiju je državu održavao samo ogroman autoritet Alboinov, nalazili su se u rasulu. Svaki vojvoda se borio za sebe, a protiv jedinstvene kraljevske vlasti. Ako bi Rozamunda, koja je ipak još uvek bila kraljica Langobarda, mogla naći čoveka koji bi mogao da iskoristi pravna preimućstva što mu ih daje položaj kraljičinog supruga i koji bi raspolagao zlatom i vojskom da potplaćuje i ratuje, možda bi situacija mogla da se okrene u njenu korist. Izgledalo je da je upravo takva ličnost egzarh Longin. Štaviše, Longin nije oklevao da Rozamundi ponudi brak. Postojala je samo jedna prepreka – Elmih!
Međutim, Rozamunda je već imala dobro iskustvo. Pripremala je večeru za muža i servirala mu uz nju bogatu količinu otrova. Samo, Elmih je bio dvorski čovek. Vrlo dobro je znao za simptome trovanja. U nekoliko minuta, koliko mu je još preostalo da živi, silom je naterao Rozamundu da podeli čašu otrovanog vina sa njim!
Tako je završila život Rozamunda, kraljica Langobarda.

Za svaki slučaj

Poslednji od zaverenika, Peredej, uspeo je da se dokopa Carigrada gde se proslavio kao borac u cirkusu. Jednom priliko izazvao je oduševljenje gledalaca ubivši mačem lava u areni, životinju izuzetne veličine i snage. Borbi je prisustvovao i sâm Justin II. Po završenoj borbi car je zamišljeno posmatrao pobednika.
Ljudi iz careve okoline primetili su da njegove oči postaju sumnjičave pri pogledu na ovog čoveka velike snage, koji je u svojoj biografiji imao jednog kralja na duši.
Iste večeri Peredeju su, po naredbi cara Justina, iskopane oči!

[iz "Politikinog zabavnika" #1050/1972]