Prajezik

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

U jezicima kojima se služimo skriveno je mnoštvo podataka o poreklu i istoriji ljudi, podataka vidljivih samo stručnom oku. Izučavajući neke reči sa istim značenjem u jezicima Evrope, Indije, Južne Afrike, Amerike i pacifičkih ostrva, filolozi su otkrili da sve vode poreklo iz jednog prajezika. Njime se, verovatno, služilo neko pleme koje je lutalo centralnom Evropom pre nekih 12.000 godina.
Na holanskom "vader", na latinskom "pater", na irskom "athir", na staroslovenskom "ata", na persijskom "pidar", na sanskritu "pitr", sve ove reči koje zvuče veoma slično znače –"otac".
Kako je došlo do toga da narodi, međusobno toliko razdvojeni, upotrebljavaju tako slične reči? Ovaj je problem godinama mučio lingviste, tim pre što je reč "otac" bila samo jedna od mnogih koje su pokazivale ovu zapanjujuću sličnost.

Jezički zakon

Negde pred kraj XVIII veka naučnicima je palo na pamet da, možda, ovi jezici vode poreklo od zajedničkog prajezika.
Jakob Grim, jedan od čuvene braće Grim koji su prikupili i obradili najlepše dečje bajke, u lingvistici je, međutim, mnogo poznatiji kao čovek koji je otkrio zakon jezičkih promena. On je dokazao da se promene koje nastaju u jeziku u toku njegovog razvoja i vremena odvijaju po određenim pravilima i da je moguće rekonstruisati ranije stadijume nekog jezika. Otkrivajući tako sve starije i starije "slojeve" jezika pokazalo se da različiti jezici postaju sve sličniji i sličniji. Čak se za neke reči mogao pronaći zajednički koren.
Tako je utvrđeno da reč "otac" u svim jezicima vodi poreklo od reči "atta" koja je kasnije menjana na razne načine i po strogom pravilu koje je utvrdio Jakob Grim.
Za reč "voda", na engleskom "water", nemačkom "wasser", na jeziku starih Hitita "watar", grčkom "hidor", sanskritu "udan", utvrđeno je da vodi poreklo od prareči "vodor".
Poznavajući praivlo o jezičkim promenama, filolozi su bili u stanju da rekonstruišu čitav rečnik prajezika. Ovaj stari jezik je nazvan indoevropski zato što se deli u dve osnovne grupe: evropsku i indijsku. Indoevropski jezici se zatim granaju na sledeće: romanski, germanski, keltski, slovenski, baltički, grčki (tu spadaju stari i novi grčki), indoiranske itd.
Za filologe je sada ostalo nerasvetljeno pitanje koje je to pleme govorilo ovim prajezikom i bilo zajednički jezički predak celog čovečanstva? Na veliku "zavist" arheologa, filolozi su uspeli da utvrde mnoštvo podataka o oovm prastarom plemenu i to bez ijednog iskopanog zida ili parčeta grnčarije.

I oni su voleli - kolo

Pošto je utvrđeno da u svim indoevropskim jezicima samo neke reči imaju zajednički koren, moglo se zaključiti da su stvari koje su one označavale bile poznate i plemenu koje je stvorilo jezik.
Krava se zvala "gvou" (otud i naša reč "govedo"), i od nje su dobili "melg" – mleko. Takođe su imali i ovce, a zvali su ih "ove" i od njih su koristili "vlanu" – vunu. Izgledi da su pravili i tkanine, pošto su imali reč "siv" – od koje dolazi naša reč "šivenje".
Osim toga, bavili su se poljoprivredom. Od njihove reči "ara" (plug) postale su naše reči "oranje" i "ralo". Žito su mleli u mlinovima ("mel"). Tako su dobijali brašno ("bhars"). Na ognjištu ("ugno") pekli su hleb ("pa" – naša šatrovačka reč za hleb "panja" veoma joj je slična).
Evo još nekih reči koje su u našem jeziu ostale najsličnije originalu. Kuću od čvrstog kamena su zvali "gherdh" – otuda naše reči za "grad" i "graditi". Vrata su zvali "dhver" (naše reči "dvor" i "dveri" – za vrata). Za dom su imali reč "dem" i u njemu su sačekivali goste - "ghosti". Visoko cenjene goste su zvali "ghosti-poti" (odatle naše "gospoda"), a druge su zvali "dhreugh". Ljudi uopšte zvali su se "leudho". Voleli su da igraju kolo - "kvekolo". Ostale reči: deks = desno; laivo = levo; duei = dan; nokvit = noć; nebho = nebo; ve = vetar; veko = veče; leuk = svetlost (odatle naša reč "luč"); bhoso = bos; tai = tajna; ed = jesti; mems = meso; gvher = zver. Nazivi za delove lica takođe su u slovenskim jezicima ostali najverniji originalu: bhardha = brada; okv = oko i nas = nos.

Živeli pre oko 12.000 godina

Za određivanje mesta na kome su živeli naučnicima su posebno pomogli nazivi za neke prirodne pojave i biljne i životinske vrste. Tako je, na osnovu toga što su imali reč za sneg "sneighw" i za zimu "ghima", zaključeno da nisu mogli živeti južnije od umerene klimatske zone. Od drveća se zna da su imali reč "bok" (bukva). Zatim su znali za osu (vopsa), med ("medhu"), vuka ("vlko"), jelena ("elen"), ježa ("eghi"), muvu ("muska")… To što nisu imali reč ni za jednu tropsku biljku ili životinju značilo je da su se nalazili negde na severnoj hemisferi.
Tekuću vodu (potoke i reke) zvali su "sterv" (odalte naša reč "struja"), ali za more i okean nisu imali nikakav naziv. Tek kasnije, pošto se pleme rasturilo u mnogim pravcima, svaka grupa je izmislila svoje ime za veliku vodu na koju je naišla.

Sve ove činjenice bile su dovoljne naučnicima da zaključe da je ovo tajanstveno pleme, koje je kao svoj večiti spomenik ostavilo jezik među ljudima, živelo negde u oblasti centralne Evrope i to mnogo ranije od svih, do danas poznatih seoba naroda – dakle pre nekih 12.000 godina.

[iz "Politikinog zabavnika" #1342/1977]