Ludilo kralja Džordža

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Džordž III došao je na vlast kao treći vladar nemačke dinastije Hanover na prestolu Velike Britanije, posle dva Džordža koji su po svemu bili više Nemci no Englezi. Čak i po jeziku.
Za razliku od njih Džordž III bio je čovek jednostavnog ukusa, prvi pravi Englez – kako su govorili njegovi podanici.

Farmer Džordž

Živeo je radije na svom imanju, u prirodi, nego u Londonu. Oženio se veoma mlad princezom Šarlotom Sofijom od Meklemburg-Štrelica koja mu je vredno rađala decu, svake godine po jedno! Posle 12 godina braka i jedanaestoro dece, Džordž III, ili kako ga je narod popularno zvao "farmer Džordž" morao je da se preseli u komforniji dvorac Vindzor gde će kraljica Šarlota roditi još četvoro dece! Evropski dvorovi, večito u brizi hoće li imati naslednika za svoj presto, zavideli su mu na ovako brojnom potomstvu.
Sve je izgledalo da ne može biti bolje za ovog srećnog oca, kad su se iznenada pojavili prvi znaci teške bolesti koja ni do danas nije rasvetljena.
O njoj su mnogi poznati medicinski stručnjaci napisali čitave gomile knjiga i studija dajući raznorazne dijagnoze. Danas izgleda da su svi zajedno bili u pravu! Bolest Džordža III došla je kao posledica mnogih uzroka: unutrašnjih trzavica u Britaniji, pitanja nasleđa, osećanja sopstvene nemoći pred politikom vlade koja je izgubila američke kolonije i najzad, što je presudno, tu je bilo i teško obolenje porfirija, gotovo nepoznato u to vreme. Ova retka bolest veoma je podmukla i postepeno razara čovekovu ličnost...

Razgovor sa hrastom

Bilo je proleće 1788. godine, u parku vindzorskog dvorca sve je bilo u cvetu. Džordž III vozio se u lakoj kočiji i razgovarao sa kraljicom. Iznenada, nešto je privuklo njegovu pažnju. Zaustavivši naglo kočiju kralj je iskočio i uputio se ka jednom hrastu, uzvikujući sa osmehom:
- Ah, brate, otkud vi? – Zgranuta kraljica i nekoliko dvorana koji su pratili kraljevski par posmatrali su, ne verujući svojim očima, kako se Džordž III upustio u živ razgovor sa hrastom koji je, očigledno, smatrao za – pruskog kralja! Naravno, sâm je pitao, sâm odgovarao.
Pošto je prodiskutovao celu političku situaciju u Evropi, kralj se učtivo oprostio od hrasta, vratio u kola i nastavio mirno šetnju kao da se ništa nije desilo.
Niko ne može sa sigurnošću tvrditi da engleski kralj nije i pre toga pokazivao znake nervne nestabilnosti, ali ovog puta tu su bili i – svedoci, nemili svedoci. Oni su iz istih stopa požurili da ceo događaj rastrube...
Nije bilo sumnja. Kralj je bio bolestan, a iz meseca u mesec, situacija se pogoršavala. Džordž III počeo je da dobija napade pričanja: jednom je govorio bez prestanka punih sedamnaest časova! Više nije bio u stanju da se zadrži na jednom mestu, osećao je nesavladivu potrebu da se kreće. I sâm je sa užasom shvatio da njegovo stanje vodi u sigurno ludilo, mada je neko vreme pokušavao da ubedi i sebe i svoju okolinu da je u pitanju nervoza i ništa više, da će se dobro odmoriti, pa će sve biti u redu. No, za njega odmor više neće značiti ništa... Da je bio svestan strašne sudbine koja ga čeka svedoči jedna beleška na stranici knjige koju je čitao: "Gospode, daj mi da umrem pre nego što izgubim razum!" Ubrzo posle ovog vapaja čoveka suočenog sa ludilom, pokušao je Džordž III da se baci kroz prozor. Nije mu uspelo. Kralj je uvek isuviše dobro čuvan, čak i od samog sebe.

"Nežni" bolničari

Ali, to je tek početak njegove tragedije koja nije bila nimalo manja nego što je bio kralj. Čak naprotiv.
Suočeni s bolešću čije uzroke nisu mogli da otkriju lekari su tvrdili da je kod kralja posredi takozvani "šetajući giht" koji je, navodno, dospeo iz nogu u glavu! Nesrećniku su besomučno puštali krv, sekući ga nožićima i lepeći po njemu pijavice. Povremeno kralju je bivalo bolje, a to je, danas se zna, jedna od karakteristika porfirije. Nekoliko puta stizao je kraljev najstariji sin princ od Velsa u svečanoj odeći da na poziv uspaničenog dvora preuzme regentsku dužnost, a kod kralja je, kao po pravilu, nastupalo poboljšanje. Otac, koji je neizmerno voleo svu svoju decu, bio je srećan što vidi sina, ali se sa druge strane to nije moglo reći. Nestrpljivi princ koji je jedva čekao da sedne na presto vraćao bi se razočaran u svoju "čekaonicu" u Brajton, do sledeće krize.
"Šetajući giht" je ponovo sišao u noge – glasilo je "stručno" mišljenje lekara. A kad bi se bolest povratila, oni bi se u svom veličanstvenom neznanju bacili ponovo na kralja izmišljajući stalno nove lekove. Nesrećni Džordž III svakodnevno je podvrgavan najstrašnijim mučenjima: ispuštali su mu krv, davali klizme i sredstva koja nagone na povraćanje, pa je veći deo dana provodio u nesvestici. Jedan lekar mu je obrijao glavu i na nju stavio pijavice "da izvlače štetne materije iz mozga". Bolničari, kojima je poveren nadzor nad kraljem, nisu se ustezali da batinama "umire" bolesnika.
Vesti o kraljevoj smrti nisu ostale tajna za narod. I, mada su hanoverski vladari po tradiciji bili nepopularni, Džordž III je naišao na saosećanje kod Engleza, možda najviše zbog toga što su ga čak i deca koju je obožavao – odgurnula bez trunke žaljenja. Mnogi su nesrećnog oca poredili sa Šekspirovim junakom kraljem Lirom.
Posle jedne strašne krize koju je preživeo 1789. za kralja je nastupio period relativnog mira. Staranje o njegovom zdravlju povereno je jednom protestantskom pastoru, inače medicinskom šarlatanu, koji je sasvim slučajno došavši do zaključka da se duševni bolesnici moraju lečiti blagošću i razumevanjem, a da su pijavice od sporednog značaja. Pod nadzorom doktora Vilisa kraljevo zdravlje počelo je da se popravlja. Uskoro je čak svečanom službom u katedrali Sv. Pavla u Londonu objavljeno narodu da je kralj izlečen!

Crnina za samim sobom

Radost je, međutim, bila prerana. Bolest se povukla samo privremeno. Sa manjim ili većim pauzama, napadi ludila vraćaće se Džordžu III sve do 1811. godine kad se nad njim spustio potpuni mrak slepila i gluvoće. Možda to zvuči čudno, ali to će biti najmirniji deo života nesrećnog čoveka. Dok su se njegovi sinovi ženili i razvodili uz najveće skandale, Džordž III provodio je poslednjih devet godina u svom svetu, osvetljenom uspomenama i snovima.
Provodio je beskrajne sate u razgovoru s anđelima, sa svojom decom koja su pomrla, sa Henrijem VIII, sa svojim precima. I tako, dok je u Evropi besneo rat, dok su se rušila stara i nastajala nova carstva, a pod topovima Velingtona zalazila Napoleonova zvezda, u Vindzoru je usamljeni starac, nesvestan svega, i dalje razgovarao sa nevidljivim sagovornicima. Više nije bio ni tužan ni usamljen – njegov svet bio je pun prijatelja.
Često je tražio da ga obuku u najdublju crninu govoreći da je u žalosti za "pokojnim Džordžom III koji je bio tako dobar čovek".

Epilog

29. I 1820. ugasio se život Džordža III. Nesrećni kralj imao je tada 82 godine, a na prestolu se nalazio punih šest decenija!
Istorija nije bila ništa milostivija prema Džordžu III od života. Njemu se pripisuje krivica što je Velika Britanija izgubila kolonije u Severnoj Americi, njega optužuju i za greške vlade, a on nije znao ni da ona postoji, od njegove tragedije u uspomeni su ostali samo neukusni vicevi... Samo dve stvari priznaju se najtragičnijem kralju Engleske: da je bio pošten čovek i da je, kao mecena, stvorio jednu od najlepših zbirki umetničkih dela koju je svet video.

[iz "Politikinog zabavnika" #]