Poezija by Vlastimir Cirovic

Vlastimir Cirovic · Početnik Domaćeg.de

ИЗАЗОВ ВИЗИЈЕ

Када буду за тобом пошли:
да траже твога одјека спас,
на путу, време ће им проћи.
Да те стигну, никад неће моћи,
јер ти си истина и визија:
за нека будућа поколења.

Када буде имало људи?
Потражићу од тебе: истино моја
да сиђеш са узвишеног престола,
да покажеш колико си смела,
опет, да будеш визија
за нека будућа поколења.

Када будеш пробудила разум?
У свести болесних идеја
чућеш гласе искреног кајања.
А моја мисао опет ће да сања,
створена да буде визија
за нека, будућа поколења.

Када те буду присвојили?
Несебична буди истино моја,
немој се од покајника крити.
Није важно чија ћеш се на крају звати,
важно је: да си визија,
за нека, будућа поколења.

Када будеш од људи схваћена?
Када дођу на престо.Уз тебе.
Преселићу те саму, на нови престо.
Да не бух у руљи избледео, несто...
Истино моја! Вечна визијо!
За нека, будућа поколења.

ВЛАСТИМИР ЋИРОВИЋ

Vlastimir Cirovic · Početnik Domaćeg.de

ВИДОВДАН

О, како ми данас ври
Лазарева крв, у мени.
У срцу, распуклом од јада
играју његове свете сени
и моји снови, осуђени,
од одрођеног племена
што понизно клечи пред злом
послушног издајника и непријатеља.

Моју земљу данас газе
туђе чизме у војничком строју.
Костурнице лелеком плачу
натопљене крвљу, у Лазаревом боју.
Горке ми сузе капљу у порту:
што Србина данас нема?
Мученике свете да спомене
и што свака рука не запали свећу?

И док звоне Видовданска звона
глас свештеног, моли се за спас
Србин Србину, јаму копа
исукане сабље витлају изнад нас.
Ни сам не знам : куда ходим?
Када не видим ни смисао ни драж.
Лик Србије што на небу сија
фарисеји, прогласише за лаж.

O, како ми данас ври
Лазарева крв, у мени.
У срцу, распуклом од јада
играју његове свете сени
и моји снови, осућени
од одроћеног племена
што понизно клечи пред злом
послушног издајника и непријатеља.

VLASTIMIR ĆIROVIĆ

Vlastimir Cirovic · Početnik Domaćeg.de

ГЛАС ОТАЏБИНЕ

О пахуље моје снене!
Разасуте по беломе свету.
Ја вам мисао ухватим:
Само на трен, у лету...
И дуго дуго: ко родитељ патим.
Што немам неку чудну моћ?
Да вас све у крило вратим!
Па да вам певам васцелу ноћ.

О бехари са мојих грана!
Однешени вихорима ветра.
Замиришите ми са свих страна:
Венцем петроваца: на Светога Петра.
Да вас једном: сјединим у једно.
Венцом славе да окитим род.
О бехари моји, са балканских грана!
Цветајте ми у небески свод.

О ливаде цветне, са мојих пољана!
Што вас косачи, раскосише росне.
Замиришите ми, макар на моје сено;
Или на откосе: свеже медоносне.
Па да пустим моје вредне пчеле,
С лептирима да се сетно друже.
Нек полете, пут вртова рајских!
Да их грле уцветале руже.

О лептири моји, од рајскога врта!
Ево, већ полако јесен стеже.
Куда ћете ми одлетети нежни?
Да вам крила та туђина свеже.
Нек вас греје, тамо у туђини:
Мога срца ватре плам...
На крилима, понесите ми душу!
Ја немам више ништа да вам дам.

Vlastimir Cirovic · Početnik Domaćeg.de

СТРАШИЛО НАД СРБИЈОМ

Србијо, зелена јабуко,
што брижна гледаш у небо;
да ли ће облаци мутни,
што са запада, истоку плове;
просути прегршт леда
на твоје нежне образе.

Србијо, песмо птица у гори,
међу јастребовима грабљивим;
жубору потока у планини,
који дави маленог мрава
окићеног из сватова.
Милни су твоји небески звуци,
док језу навлаче земаљски јауци.

Србијо, пролеће над гором,
надахнута машто о животу.
Србин те сања, док у јаду пати...
Када крену на све стране свати;
љубав плане: бехаром и лишћем;
у теби, мила моја мати,
јато уплашених голубова лети,
кроз одјеке гласа кукавице.

Србијо, саборна цркво,
чији су сводови небо плаво;
стрепњом браниш своје стадо...
Да ли ће твоје пресвете двери,
додирнути радосне усне љубави;
или ће чизма стати на праг?
Тражећи твоје мошти свете.

Србијо, вечити животе,
моја слободо силом истргнута.
Никада нећу имати мира...
И да ме у твоју земљицу баце
моја ће клица да проклија;
од умореног срца до свемира,
испод твојих црквених сводова!

VLASTIMIR ĆIROVIĆ

Vlastimir Cirovic · Početnik Domaćeg.de

ПРЕСУДА

Данас се суди мојој мисли,
Само зато што истину следи.
Узалуд сви моји сведоци:
Који кажу да нисам крив...
Осуда је написана у тужби.
Већ ме издајником зову:
Лопови, гробари,
Подрепуше и наивци...

Звона са храмова дозивају Бога,
И благослове мисли човека.
А демонска песма судска порота,
Са знаком на грудима
Од девет кругова:
Већ одавно осуду има...
А мене подилази језа,
Суза ми дрхти у крају ока.

Не плашим се што ми суде;
Већ што ми колебају мисли.
Да буду јачи да ме победе:
Наводе ме да их мрзим...
Увек слабији мрзи јачег,
Јачи увек суди слабијем.
А ја треба да пресудим:
Да се суди мојој осуди!

VLASTIMIR ĆIROVIĆ

Vlastimir Cirovic · Početnik Domaćeg.de

ЉУБОМОРА

Сазидао сам кулу од чежње и наде,
Несаница ми је срце оборила.
Зидао сам да ми већа буде,
А лаж ме је све више заводила.

Дивна је била та моја кула;
Најлепши њен део, кров од злата.
Али испред не поставих страже,
И за собом не затворих врата.

И уђе неко једног трена...
Шапну ми да чујем само ја:
„Схвати ме човече, вара те жена.“
И моје се очи отворише из сна.

Сумња се надви над моје мисли;
На лицу ми уреза једну нову бору.
Потону ми нада моја слатка машта;
И све ми се претвори у љубомору.

VLASTIMIR ĆIROVIĆ

Beatrica · Odomaćeni član

БРУЦОШ ИЗ ПРОВИНЦИЈЕ

Места мајко за плакање нема,
Реке људи сливају се улицама.
Суморни ветар гране слама...
И кестење пада у парковима.

Тужно се кестени у кошави грле,
И плачу за својим плодовима.
И ја бих, мајко, плакао са њима;
Али места за плакање нема.

Крајку хлеба гризем у парку,
Суза у оку полако се спрема.
Сузом бих залио сваки залогај,
Али места за плакање нема.

У сред ноћи, гладан сањам:
Да ми мајка вечеру спрема.
Устао бих из кревета, да плачем;
Али места за плакање нема.

У сновима своју драгу гледам,
Како трчи ливадама цветним.
И пружа ми се раширених руку,
У наручје, са уснама медним.

А у јутро опијен несаницом,
Исти дан опет ми се спрема.
Заводњеле ми очи. Сузе навиру,
Али места за плакање нема.

Vlastimir Cirovic · Početnik Domaćeg.de

HVALA BEATRIČA!!!

Srdačno te pozdravljam..

Vlastimir Cirovic · Početnik Domaćeg.de

ИЗВОР

Тамјаном си душу освештала моју,
Снагу живота пробудила си у мени;
Данма се мучих: како да ти приђем?
Као светици... Или као жени?

Радујем ти се, мој извору вере и наде;
Увек да те пијем, а да будем жедан...
Снагу да ми дајеш, да те не замутим;
Да ми будеш: ко божанство вредан.

Извору непресахли, ти ми враћаш дах;
Када ми срце сломе досадне врућине:
Стално ти свраћам као пепео и прах;
А трептим ко звезда из твоје бистрине.

Извору живота... О тајно моја мила!
Причешће тобом: сав ми живот значи.
О драга моја! Спаситељу, веро и надао;
Анђеоска љубав из тебе ме зрачи.

VLASTIMIR ĆIROVIĆ