Dvadesetšesticu niko ne voli

jecika_84 · ^Everyday Is Viggo day^

"Ne postoji ulica kojom prolazim bez problema. Ili mi se na putu nađe kontejner, ili parkirani automobil, a u nekim ulicama i najjednostavnije mimoilaženje je veliki problem", priča Mirko Maksić koji već šest godina vozi autobus na liniji 26.

Da je ova linija najkomplikovanija za vožnju jednoglasna je većina vozača u GSP "Beograd", a u "vozačkim kuloarima" kruži priča da se na ovu liniju dolazi po kazni.

"Ukoliko želiš da napakostiš vozaču samo mu daj da vozi dvadesetšesticu", pričaju vozači GSP.

Razloge za ovakvo mišljenje traže u uskim ulicama kroz koje autobus prolazi, gužvi u centru grada, ali i čestim neravninama na putu. Samo jedna rupa koja je već tri meseca kod Pravnog fakulteta, mogla je da dovede do prevrtanja čitavog autobusa.

Takođe, ovo je jedna od najopterećenijih linija.

"Prolazim pored tri pijace, tehničkih fakulteta, velikog broja osnovnih škola i u autobusu bude i više od 150 putnika. Međutim, meni gužva u autobusu ne smeta, već brojne 'neprilike' na putu. Kad krenem sa Dorćola najpre obilazim parkirane automobile u Cara Dušana, onda izbegavam kontejner na uglu Francuske i Strahinića bana. Onda ulazim u standardnu gužvu na Trgu Republike da bih opet vozio 'slalom' u Bulevaru kralja Aleksandra", objašnjava Mirko Maksić, koji je pre dvadesetšestice vozio autobus na liniji 37, koja je prema njegovim rečima, neuporedivo lakša.

Nakon Bulevara kralja Aleksandra, dvadesetšestica nailazi na Kalenić pijacu, gde već pola putnika zbog gužve ne može da uđe u autobus.

Trasa se nastavlja prema Dušanovačkom mostu, gde je prema rečima vozača, jedna od najtežih raskrsnica u gradu.

"Kad stanem na stanici pre mosta, moram totalno dijagonalno da pređem, da bih se uključio na most. Vozači kažu da ta 'raskrsnica nije u osi'. E, kad pomislite da ste izašli iz centra i da je zastojima kraj, čeka Vas neprijatno iznenađenje u Ulici Peke Pavlovića. To je jedna od najužih ulica, pa ukoliko iz suprotnog smera naiđe autobus ili kamion, morate da stanete", nastavlja Maksić, koji se, kako kaže, na dvadesetšesticu navikao.

Na liniji 26, koja je dužine oko 10 kilometara, saobraća 25 autobusa, koji idu "u špicu" na svakih tri minuta. Međutim, pošto je vozačima od početne do krajnje stanice potrebno nekad i sat i po vremena, to se odražava na pomeranje intervala polazaka.

"Pre neki dan sam čekao autobus kod Pravnog fakulteta 45 minuta. Stanica je bila prepuna, a autobusa nema. Onda je naišla jedna dvadesetšestica, prepuna, u koju nije moglo da se uđe. A zatim još dve zaredom. Da bi situacija bila još specifičnija pojavio se peti i šesti autobus. Ušao sam tek u šesti i seo", priča Stefan Ivanović.

Umetnici vole dvadesetšesticu

Članovi "Dah teatra" juče su u 12 sati krenuli sa početne stanice na Dorćolu i do krajnje stanice u Braće Jerković izveli predstavu "(Ne) vidljivi grad". Nekoliko umetnika odeveno u kostime, sa brojnim muzičkim instrumentima upoznavali su putnike sa istorijom ulica i zgrada kuda je prolazila dvadesetšestica.

"Ovo je zaista izvanredna ideja da unesemo neke interesantne događaje kako bi putovanje bilo što interesantnije. Jedino što se onda stvara prevelika gužva, ali ne može sve da bude po volji putnika", priča Radmila Đurđenović, koja svakodnevno putuje ovom linijom.

Džeparošima omiljeno "radno mesto"

Ako je ne vole vozači i putnici, liniju 26 obožavaju džeparoši. To je jedna od najopterećenijih linija, autobusi su uvek puni, što sve predstavlja savršeno "radno mesto" za džeparoše. Osim toga, linija prolazi i pored tri pijace, pa lopovi vešto čekaju dane isplate penzije, da bi napali džepove penzionera.

(Blic/MONDO)