Preseo im život s parama

jecika_84 · ^Everyday Is Viggo day^

Iako je trka za novcem postala imperativ vremena, stanari naselja u krugu kovnice novca u Topčideru, kao i nadležni u "štampariji para", jedva čekaju iseljenje iz zgrada sagrađenih pre 80 godina.

Pri svakom dolasku i odlasku od kuće, moraju da prođu bezbednosnu proveru, goste najavljuju telefonom, a do najbliže prodavnice imaju dva kilometra. Neki od njih kažu i da ljudi u tom naselju češće od drugih boluju od alergija i oboljenja disajnih puteva.

U jednoj od kuća na samom ulazu u krug živi i porodica Crnojević, čije su tri generacije radile i rade u kovnici. Otac Jovana Crnojevića bio je upravnik, a on je 32 godine proveo u "fabrici para“.

"Ipak mi se dogodilo da mi na ulazu pretresaju gepek", kaže Jovan, koji od 2006. godine čeka preseljenje u stan u Žarkovu koji je dobio u zamenu. Od tada do danas, izgleda da je „negde zapelo“, pa je neizvesno kada će se to i dogoditi. Crnojević kaže da prema novcu koji se pravi u kovnici nema posebnih emocija.

"Pravo da vam kažem, to je za mene, posle toliko godina rada, papir kao i svaki drugi", kaže on.

Od 48 porodica koje su živele u objektima napravljenim za rukovodioce i majstore u Zavodu za izradu novčanica i kovanog novca "Topčider" danas je ostalo 15. Od toga je 11 otkupilo stanove devedesetih, dok u jednoj od zgrada žive četiri porodice radnika MUP-a koji su svojevremeno bili angažovani na praćenju transporta novca širom Jugoslavije, a kasnije Srbije. Oni su se tu uselili početkom devedesetih i od tada im obećavaju da će im biti pronađen uslovniji smeštaj.

"Sve je odavno dotrajalo, ali ništa ne možemo da popravljamo, pošto su nam dosad nekoliko puta stizale najave da ćemo biti raseljeni. Čuli smo čak da je MUP još 1997. godine kupio četiri stana za nas, ali niko ne zna šta se s njima desilo", kaže Branka Kosorić, koja je u ovakvim uslovima sa suprugom, pripadnikom bivšeg saveznog MUP-a, odgajila troje dece. U zgradi, prema njenim rečima, ima ih još šestoro.

"Najbliža prodavnica je na Banovom brdu, dva kilometra odavde. Goste treba da najavimo na portirnici, a ćerki se jednom desilo da nije mogla da uđe u krug posle izlaska u grad, pošto se tog dana zadesio portir koji je ne poznaje", priča Branka i naglašava da jedva čeka nekakvo rešenje, pošto je, po njenom mišljenju, jedina prednost života u krugu kovnice u Topčideru udaljenost od gradske vreve. Ona kaže i da dosta stanovnika tog naselja boluje od alergija, a ima i slučajeva astme.

Nadležni u u Zavodu za izradu novčanica i kovanog „Topčider“ kažu da se, što se tiče bezbednosti i zaštite životne okoline, pridržavaju najviših standarda, a na putu su da dobiju najviše sertifikate kao potvrdu toga.

Njihov interes je da se zgrade u krugu što pre isele kako bi taj deo kruga dobio namenu od koje bi imali koristi. Odlazak stanara značio bi i mnogo lakše obezbeđivanje.

(Alo/MONDO)