Mongol koji voli Srbiju

jecika_84 · ^Everyday Is Viggo day^

Do sada sam bio u 62 zemlje Azije, Afrike i Evrope, a planiram da ih obiđem makar još toliko.

Da proputujem, bukvalno, celu planetu. Ali, samo u četiri-pet zemalja se osećam kao kod kuće, samo za njih mogu da kažem da su zaista sjajne.

Među njima je i Srbija, zemlja iz mojih snova, u koju sam se vratio i u koju ću uvek ponovo dolaziti.

To su prve reči koje izgovara Džambalsuren Zolbajar, dugokosi 30-godišnjak iz Mongolije, putnik oko sveta s troipogodišnjim stažom.

Na Internetu, baš kao i u mnogim zemljama koje je posetio, on je već postao hit, poznat samo po svom nadimku - Amai Mongol.

Svetlo s tavanice jednog beogradskog kafića u kojem smo se sreli, noć pre Amaijevog puta u Kosovsku Mitrovicu, odakle će krenuti u Bugarsku, obasjava veliku "šljivu" na njegovom čelu. Amai sleže ramenima.

"Veruj mi, drugar, nemam pojma kako sam zaradio ovo. Znam samo da sam se sinoć, u Vojvodini, "razvalio" od onog vašeg pelinkovca. Ali, kladim se da je noć bila potpuno luda", kaže uz osmeh.

Onda sam uključuje diktafon reportera "Novosti" i započinje svoju neverovatnu životnu priču, otkrivajući šta je mladića sa tri završena fakulteta, novinara, pisca, muzičara i prvog mongolskog di-džeja nateralo da s rancem na leđima krene po kontinentima, gonjen nomadskom glađu, iz krvi njegovih predaka...

"Ovo putovanje je u mojem DNK. To je prastara nomadska mongolska tradicija pod nazivom badarhin. Ona označava potrebu mladih ljudi da odu tamo gde nikada nisu bili i vrate se bogatiji za jedno veliko iskustvo. Tek tada mogu da se skrase i zasnuju porodicu. Duže od jednog veka taj običaj bio je zaboravljen, a ja sam odlučio da ga obnovim."

"Mislim da ću za četiri-pet godina uspeti da obiđem barem 150 zemalja. Opisujem svoja putovanja, imam svoj internet-sajt, a moje tekstove čitaju i u mongolskim novinama. Napisaću i knjigu. I neću se vraćati sve dok ne uradim to što sam naumio.

"Ponekad nađem smeštaj, ponekad bivakujem pored puta... Jedno od mojih pravila je "ne ostavljaj ništa za sobom". Sve sakupim na jednu gomilu i zapalim. Garderobu, otpatke, stvari koje sam dobio... Čak i svoju kosu. To je jedno od nomadskih pravila, da ne zagađujemo prirodu.

"U svojim maštanjima, imao sam jedan san - da posetim Jugoslaviju. Mnogi ljudi iz moje zemlje, pogotovo mladi, želeli su da dođu ovde. Nismo sanjali o Americi ili o Japanu, već o vama. Vi ste nam bili uzor.

Jednom sam, čak, kao klinac, čini mi se 1997. godine, otišao do jugoslovenske ambasade u Ulan Batoru, da vidim šta mi je potrebno za vizu.

Tip iz konzulata mi je rekao: "Znaš kako, ne znam uopšte za koju državu ti ovo važi, jer ni sam više nisam siguran koga ovde predstavljam. Mogu da ti izdam vizu za Jugoslaviju."

"Tada nisam otišao, ali evo, sada jesam. Prvi put sam u Beograd stigao vozom. Izašao sam na onu drugu, ružniju stranu Železničke stanice.

Video sam oronule stare zgrade i prilično namrgođene ljude, i bio sam zapanjen. Zar je ovo zemlja iz mojih snova? Ali, onda sam ugledao ceo grad, upoznao ga i zavoleo. Sad mi srce zaigra kad god ga vidim, a eto, prošao sam pola sveta, bukvalno.

"Srbija je jedna od najdivnijih zemalja. Sirija, Crna Gora, Australija, Srbija... Bio sam ovde proletos, a onda sam se vratio, zbog Univerzijade i "Egzita".

Ljudi su dobri, predusretljivi, i osećam se potpuno bezbedno. Odavde sam išao u Bosnu i Crnu Goru, a posebno me opčinio Herceg Novi.

"Primetio sam da mnogo ljudi iz Srbije želi da ode u inostranstvo, da zaradi novac. Ne razumem to. Kažem svojim srpskim prijateljima: "Nije sve u novcu. Tamo, u inostranstvu, bićeš samo broj. A ovde, u ovoj sjajnoj zemlji, ovde si čovek."

Amai kaže da su na Balkanu devojke, možda, najlepše na svetu, ali im po nešto i zamera.

"Vidim cure na visokim štiklama, u kratkim suknjama, kao da su sišle s modnih pisti. Kad god izađem u neki klub, bilo u Beogradu ili u Crnoj Gori, skoro da mi pozli. Ali, to je često samo prazna lepota. Ne igraju male, slatke igre s muškarcima, kao da ne znaju da flertuju, da se nadmudruju..."

Kad god odem u neku državu, jedem lokalnu hranu, pijem piće, pokušavam da naučim što više reči na tom jeziku.

"Najteže mi je palo kada sam morao da jedem ribu. Mi Mongoli je skoro nikada ne jedemo. U stvari, još lošija je bila Afrika. Banana za doručak, banana za ručak, puter od banane, kolač od banane... A sledećeg jutra - opet banane.

Zato mi lakne kada dođem u zemlje poput Srbije, gde je hrana stvarno dobra."

"U Mongoliji imamo pivo i rakiju pravljene od mleka. Neka pića te učine nasilnim, neka te razvesele. Srpska rakija je vesela, zato bih da je ponesem u Mongoliju i da kažem ljudima "E, od ovoga se Srbi razvaljuju".

(Novosti/MONDO)

:LOL: · **>bitchy witch<**

Fantasticna prica!
Za ovo je stvarno potrebno mnogo hrabrosti (ili ludosti)

D@cha · Prijatelj foruma

Dobra reklama ali ocigledno da nije probao domacu rakiju