Car je go!

Sabados · **Mafijaš**

U Srbiji u kojoj je nezamislivo slobodno glasanje poslanika i u kojoj je Skupština partijska glasačka mašina, trebalo bi da je lako vladati. Dakle, predstavnici partija u Vladi sede i dogovaraju se o politici tako dugo dok ne postignu punu saglasnost. To se, naravno, događa iza zatvorenih vrata i u javnost i u Skupštinu se ide sa predlogom politike ili zakona koji ima osiguranu većinu. Na taj način se pokazuje jedinstvo i efikasnost Vlade, čak i kada je iza zatvorenih vrata nema. Nekome očigledno nije stalo do toga. Naprotiv. Vlada više urušava samu sebe nego što to čini opozicija.

Zakon o informisanju je primer koji pokazuje ne samo nejedinstvo već, pre svega, političku nezrelost i neodgovornost onih koji predlažu zakone. Vlada je na sopstveni predlog zakona dala sedam ključnih amandmana kojima mu je promenila sam karakter! Poslanik Šami je bio u pravu kada je zaključio da je na taj način zapravo prekršena demokratska procedura jer je uskraćena mogućnost opoziciji da daje „amandmane na amandmane”.
Zašto se nešto zove dogovorenom Vladinom politikom ako nema većinu u Skupštini? Da li je cela utakmica nameštena? Zašto Vlada stvara situacije u kojima opozicija postiže poene kod potencijalnih glasača? Ne spadam u zagovornike teorije zavere u kojoj su se SVI dogovorili SVE. To bi, naime, značilo da se politički haos precizno planira, a za to očigledno nema ni kapaciteta ni vizije. Ovo je obračun kratkovidih političkih lidera u kome postoji samo jedna kolateralna žrtva: Srbija.
Zakoni se nameću bez iole ozbiljnije javne rasprave. Još od donošenja Ustava, kada je ova nedemokratska praksa postigla Pirovu pobedu, naši vlastodršci su javnu raspravu uglavnom sveli na objavljivanje nacrta zakona na veb-sajtovima. A upravo primer ustava koji ćemo u najskorije vreme morati da menjamo da bi ispravili sve ono što se javnom raspravom moglo izbeći, dokazuje da je volja partijskih čelnika uvek slabija od realnog života. Kad tad neko će reči ono što je očigledno: Car je go!

(Blic)