www.domaci.de Forum Indeks Home
Portal • Forum • Novi upisi • Pretraga • Link do nas • Domaći filmovi • Lista korisnika • Tim sajta • Proverite privatne poruke • Prijava • Registracija
Pravilnik • FAQ • Profil • Favorites • Galerija slika • Top lista • Download MP3 • MP3 razno • Spotovi • Noviteti 2013 • Muzički noviteti 2014

Abelar i Eloiza - nesrećni ljubavnici
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Istorija sveta ~
::  
Autor Poruka
gkukolj
-tončica-palončica-
<b>-tončica-palončica-</b>





Datum registracije: 09 Dec 2009
Poruke: 39056

blank.gif
PorukaPostavljena: Čet Jan 14, 2010 8:46 pm    Naslov poruke: Abelar i Eloiza - nesrećni ljubavnici Na vrh strane Na dno strane

Blizu Nanta u Bretanji, negdje oko 1079.godine, rodjen je Pjer Abelar, budući filozof. teolog i profesor. Studije logike započeo je u religioznoj školi Notrdam u Parizu, ali je njegov briljantan um kao i način izlaganja, učinio to da je svom učitelju, Vilijemu od Šampoa, prije bio rival nego đak. Kao takav, izvršio je ogroman uticaj na intelektualni život svog vremena, a u njegove đake spadaju istaknuti mislioci poput engleskog humaniste Džona od Solsberija.
Teologija Pjera Abelara se zasnivala na jevanđeljima i hrišćanskoj tradiciji sv. Avgustina, kao i na učenju Platona, Aristotela i mislilaca klasične Grčke. U 12.vijeku, izbio je na čelo pokreta koji je naglasio značaj namjere u moralnosti i zastupao je mišljenje da sam grijeh nije i ne leži u djelima kokiko u svjesnom značenju da se griješi.

Dok je u svojoj četrdesetoj godini bio predavač na Notrdamu, Abelar se strasno i prvi put silno zaljubio u svoju sedamnaestogodišnju učenicu Eloizu, sestru kanonika Fulbera sa kojim je dijelio sobu. I tako je započela ljubavna priča koja će se proslaviti u književnosti kao i istoriji. Ostavljajući na stranu svoju nauku, Abelar je pisao poeziju i balade, a iste će kasnije, skupa sa prepiskom ovoga ljubavnog para, ovjekovječiti njihovu nedozvoljenu ljubav. Kada je njihova veza otkrivena, Eloizu su poslali u Bretanju, gdje je rodila sina Astrolaba. Po njenom povratku u Pariz, par se odlučio za tajno vjenčanje. Njeni rodjaci, koji su se i inače protivili vezi, kada su otkrili istinu, provalili su u Abelarovu kuću i brutalno ga kastrirali. Posramljen činom, Abelar se povukao u opatiju sent-Deni blizu Pariza, gdje je prišao benediktinskom redu, dok se Eloiza zamonašila u Aržentjeu.
Sva Abelarova doktrina, zasnovana na ispitivanju istine kroz raspravu i njegova stroga upotreba razuma u analizi Boga i Svetog trojstva, dovele su do toga da je optužen za jeres. Godine 1121. crkveni sabor u Suasonu osudio je njegov rad "O svetom jedinstvu i trojstvu" kao jeretički i kao takav je i spaljen. Nakon toga, Abelar se osamio u Noženu na Seni, gdje je 1125.godine osnovao monašku školu "Paraklet", Utješitelj, u slavu Duha Svetog. Nedugo poslije, otišao je u Sv.Žilda de Ris, gdje je postao opat, a Paraklet je zavještao Eloizi, koja je postala opatica samostana. Abelar je nastavio da podučava i piše.
Godine 1141. na saboru u Sansu Abelar je i opet optužen za jeres, ovog puta od hrišćanskog reformatora Bernarda od Klervoa i zabranjeno mu je da predaje. Abelar se povukao u Klini, gdje je i umro u manastiru Sv.Marsel na Saoni, Njegovo tijelo je poslato u Paraklet, a kasnije premješteno na groblje Per la Šez u Parizu, gdje leži pored svoje voljene Eloize, koja je umrla 1164. Njegova životna priča je ostavila trag u njegovoj autobiografiji "Historia Calamitatum" (Priča o mojim mukama.)



_________________
Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj.
 
gkukolj
-tončica-palončica-
<b>-tončica-palončica-</b>





Datum registracije: 09 Dec 2009
Poruke: 39056

blank.gif
PorukaPostavljena: Sre Dec 07, 2011 12:23 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Пјер Абелар
Из Википедије, слободне енциклопедијe


Пјер Абелар (фр. Pierre Abelard, лат. Petrus Abelardus) (1079 — 1142), француски теолог и филозоф, рођ. у околини Нанта, професор у Паризу, после калуђер.

Theologia christiana (Хришћанска теологија).

Абелар, поборник рационализма и оснивач схоластичке теологије. Међутим, Абелара ће његов пут довести до Сен Денија где је привукао мноштво ученика, међу њима и Елоизу. Љубавна афера између Абелара и Елиозе дала је сина, после чијег су се рођења њих двоје тајно венчали. Њен разјарени заштитник осветио се тако што је унајмио неке лупеже који су кастрирали Абелара. Након овог јавног понижења, Абелар се повукао у бенедиктински манастир у Сен Денију где је саставио књигу под називом Да и Не (Sic et Non). Следећи ризично гесло „Сумњајући почињемо да преиспитујемо, а преиспитујући откривамо истину“, он је пружио одговор на 158 кључних питања хришћанске теологије.

Абеларово следеће дело Теологија о доктрини Светог Тројства, спаљено је као дело јеретика зато што је у њему непромишљено разобличио најсветију традицију опатије. Он је, насупрот устаљеном веровању, настојао да докаже да светац заштитник ове опатије и читаве Француске није био библијски Дени Атински (илити Дионисије Аеропагита) кога је у хришћанство превео Свети Павле. Монаси Сен Денија били су до те мере увређени да је Сиже, новоизабрани опат Сен Денија, дао Абелару неуобичајену дозволу да напусти опатију - под условом да не сме да постане монах ниједног другог манастира.

Он тврди да опште постоји у уму као појам. Опште није ни празан звук, али није ни ствар. Каже да је то појам, који мноштво појединачног повезује и организује у јединство, али тај појам постоји само ако га ум схвата. Више о томе у чланку Реализам (филозофија).

*************

Konceptualizam
Anselmu se suprotstavio Pjer Abelar (1079-1142) koji zapravo nastavlja tradiciju ranosrednjovekovnog nominalizma; njegov učitelj nije bio samo nominalist Roscelin, već i realist Viljem iz Šampoa; Abelar je, kritikujući obojicu, osnovao sopstvenu školu. Kasnije je Abelar učio kod Anselma i sam počeo da predaje teologiju u Parizu 1113. Od 1114. do 1118. na čelu je katedre škole Notr-Dam iz koje će kasnije nastati Francuski univerzitet; tom periodu pripada i tragična epizode sa Eloizom nakon čega su oboje završili u manastirima; on se povukao u opatiju Sen-Deni da bi nekoliko godina kasnije osnovao školu u Le Parkleu, ali ju je napustio 1125. i postao opat manastira Sen-Ţilda u Bretanji; potom je napustio manastir, pa neko vreme predavao u Parizu gde ga je slušao Jovan od Solsberija; godine 1141. bio je optuţen za jeres, a nakon ţalbe papi Inokentiju II ponovo je osuđen i zabranjena su mu predavanja.



Umro je naredne godine a dvadeset godina kasnije sahranjena je pored njega i Eloiza, što beše njena poslednja ţelja. Abelar je imao borbenu prirodu; u polemikama beše nemilosrdan s protivnicima; nije imao mnogo poštovanja za svoje učitelje i teško je s drugima nalazio zajednički jezik. Bio je istaknuti dijalektičar, nadmoćan nad svojim sabesed-nicima, veoma popularan ali i opasan za one koji su imali malo razumevanja za dijalektiku i njenu primenu na teologiju. Iz udaljenih krajeva Evrope dolazili su ljudi da slušaju njegove rasprave. Učenika je imao više no učitelja iako je govorio samo na latinskom jeziku. Abelar je autor niza filozofsko-teoloških spisa među kojima su: Uvod u teologiju, Hrišćanska teologija, Da i ne, Dijalektika, kao i autobiografski spis Istorija mojih nesreća, prepiska s Eloizom i pesme, na osnovu čega se moţe videti da je reč o jednom univerzalnom duhu i velikom piscu svog vremena; svi Abelarovi spisi mogli bi da se podele u tri grupe (logika, teologija, etika); izraz teologija koristi da bi označio sintezu hrišćanskih učenja; do tog vremena, uk-ljučujući i Avgustina, tim se pojmom označavala paganska ili filozofska refleksija o boţanskom.
Ĉinjenica je da su Abelara pratile kroz ţivot razne nesreće ali prvenstveno stoga što se suprotstavljao autoritetu Crkve. Naspram Anselmove teze verujem da bih razumeo, on ističe stav razumem, da bih verovao; među tim dvema formulama postoji principijelna razlika: moţe se verovati samo u ono što je saznato intelektom, odnosno, veruje se u ono što je shvaćeno razumom. Vera je u funkciji znanja a nije znanje u funkciji vere. Drugim rečima: logika (tj. dijalektika) je autonomna pa to znači da je racionalna i filozofija, premda, kraj filozofskog puta jeste bog. Razum nije sluga teologije, razvija se samostalno, premda na kraju krajeva sluţi zapravo tome da bi se bolje shvatile istine vere. Boţansko otkrovenje, a u tome se slaţu i Abelar i Anselm, daje razumu sadrţajnost. Za razliku od svojih savremenika Abelar je smatrao da razum ne moţe da dâ do kraja ispravne definicije, ali da su, s druge strane, svi sudovi filozofa, teologa i Crkvenih otaca u svojoj biti mnjenja koja imaju manje ili više autoriteta i da sve to vodi beskonačnim konfliktima s crkvenim autoritetima, te je neophodno da se u egzegetičkim sporovima ljudi udubljuju u probleme a ne da ih blokiraju.
Podsticaj naučnom istraţivanju koje vodi istini daje sumnja; ona je početna tačka i ne treba je apsolutizovati; tu se radi o putu, o metodskoj sumnji, o postojanoj kritičkoj kontroli, proveri teksta, svejedno da li je reč o delu nekog fi-lozofa ili nekog od Crkvenih otaca; osnovno pitanje koje tu postavlja Abelar bilo bi u tome kako prevladati sumnje i izaći iz protivrečja da bi se dospelo do istine? Kao prvo, neophodno je analizirati tekst, razjasniti smisao termina u svim njihovim istorijsko-lingvističkim nijansama. Shvatanje teksta, piše Abelar u pomenutom spisu Da i ne, moţe biti oteţano nepravilnom upotrebom termina kao i njihovom promenljivošću i višeznačnošću; zadatak analize je da tome odredi uzrok i da utvrdi zašto se autor odlučio upravo za dati tekst. Kao drugo, treba tačno utvrditi autentičnost teksta i to tako što će se utvrditi šta stvarno pripada autoru a šta je moţda dopisano ili naknadno u tekst uneto. Kao treće, treba uporediti sumnjive tekstove s nesumnjivim originalima u okvirima celokupnog opusa autora koji se istraţuje; tu je vaţno da se izneti stavovi ne mešaju sa stavovima samog autora kao i da se ne interpretira kao nešto definitivno ono što autor izlaţe kao problem ili hipotezu. Zadrţavajući kritički ugao gledanja moramo razumeti granice našeg uma u nekom teškom diskursu kako bi se moglo ostaviti mesta i autoritetima tradicije koji su neprikosnoveni. U spisu Da i ne Abelar analizira protivrečne stavove crkvenih autoriteta i Otaca crkve čime je zapravo doveo u pitanje njihov autoritet; logičkom analizom njihovih stavova on nastoji da apsolutno protivrečne stavove prevede u relativno protivrečne; tim metodom će se stoleće kasnije koristiti Toma Akvinski. Abelar je smatrao da prvo treba razumom istraţiti sadrţaj nekog religijskog stava a tek potom odlučivati da li u njega treba verovati ili ne. Cilj saznanja je dostizanje istine i zato se poseban značaj mora dati dijalektici kao umeću kojim se istina razlučuje od laţi. Međutim, taj racionalizam Abelara i dalje je sholastičko-teološki, budući da je u središtu njegovog interesovanja dokazivanje crkve-nih dogmi, dakle ono u šta je i tako, već po definiciji, trebalo verovati. Abelar je smatrao da se svi stavovi hrišćanske vere mogu racionalno dokazati pa se prihvatio razumnog tumačenja nadrazumske dogme o trojstvu i to je bio zapravo cij njegove Dijalektike.
Dijalektika, bolje bi bilo reći logika, treba da se razlikuje od sofistike kao jedne degenerisane forme diskursa, koja pretenduje da objasni sve postojeće pa svojim tumaranjima diskredituje dijalektiku; dijalektika, kako je shvata Abelar, nezamenjivi je instrument u raspravi; pomaţe razlučivanju istinitog od laţnog i u formalno-logičkom smislu utvrđuje osnovna pravila naučnog diskursa. Zadatak dijalektike je analiza jezičkih termina, iznalaţenje njihovih značenja i funkcija shodno stvarima koje označavaju kao i način njihovog uvođenja u strukturu diskursa. Na taj način dijalektika se pokazuje kao scientia sermocinalis, kao filozofija jezika koja utvrđuje odnose reči i stvari (vox et res) i najpreči zadatak dijalektike je kontrola semantičke veze termina i realnosti, tj. termina i objekata koje označavaju. Sasvim je razumljivo što će probni kamen za takvo ispitivanje biti problem univerzalija. Da bi se pravilno rešio pomenuti odnos reči i stvari neophodno je zadrţati ravnoteţu između pogrešnih pozicija kakve nalazimo u ekstremnom realizmu kao i u ekstremnom nominalizmu; u sporu oko univerzalija Abelar je u početku bio krajnji nominalista kao i Roscelin, tvrdeći da je opšte samo reč, da bi potom, kritikujući realizam Viljema iz Šampoa, zauzeo srednje stanovište između no-minalizma i realizma, poznato kao konceptualizam, koje se ubrzo pokazalo i kao najbolje. Univerzalije, same po sebi, ne mogu imati objektivnu realnost pošto bi opšte trebalo da bude sadrţano u reči; ali, da bi se pravilno primenile reči treba znati stvari, njihova svojstva kojima se jedne od drugih razlikuju. To znači da opšte nije sadrţano u reči kao takvoj već u reči koja se odnosi na klasu njoj odgovarajućih predmeta koji imaju zajednička svojstva na osnovu kojih se moţe i izvesti ono što je opšte. Na osnovu toga moglo bi se reći da univerzalije postoje i u samim predmetima a što se dotad isključivalo. To bi odista bilo nemoguće ako bi se dopuštalo da univerzalije postoje u stvarima (samo po sebi to bi bio umereni realizam) potencijalno a ne aktuelno. Ali, univerzalije aktuelno postojanje dobijaju u svojstvu pojmova (konceptualizam) i odgovarajućih im reči, termina (nominalizam) zahvaljujući apstrahujućoj moći mišljenja koje potencijalno postojeće univerzalije u stvarima prevodi u njihovo aktuelno pojmovno-terminološko biće.
To znači da univerzalije nisu prazne verbalne forme, već logičko-lingvističke kategorije koje obrazuju prelaz od sveta misli k svetu bića; zadatak dijalektike je da obezbeđuje taj prelaz i da ukaţe na mogućnost sinteze očuvavši doktrinar-nu autentičnost, vernost osnovnoj teoriji, čija se pozicija nalazi u umerenom realizmu. Abelar uzdiţe ulogu dijalektike budući da poverenje u logička pravila pokazuje same mogućnosti razuma, njegove stvarne spekulativne mogućnosti; negujući dijalektiku, neguje se ratio. Širenje i primena razuma u svim oblastima za Abelara ne znači i omalovaţavanje autoriteta Svetih spisa; smatrao je da između ljudskog razuma i boţanskog logosa ima mesta i za kritički ratio. Bez tog ratia, pisala je Eloiza, deleći mišljenje Abelara, Biblija bi bila nalik ogleda-lu pred slepim čovekom. Cilj je razuma da bude nalik boţanskom logosu. Postajući svestan svojih granica, razum je sposoban da shvati neke hrišćanske istine koje su naizgled apsurdne; neće razum progutati veru, već vera ima za cilj da u sebe uključi razum. Abelar razlikuje dva pojma: razumevanje i prihvatanje; prvo se postiţe razumom i verom, a drugo je boţiji dar i dospeva do onih koji imaju otvoreno srce za blaţenstvo i njegove tajne. Ako je razumu dostupan širi horizont no veri, njih je nemoguće suprotstavljati jer oni postoje u svom kontinuitetu; tako je, po mišljenju Abelara, razum simbol kontinuiteta antičke mudrosti i hrišćanstva.
Moralnom ţivotu je Abelar posvetio traktat Spoznaj samog sebe u kome već od naslova ne krije simpatije za Sokrata; u ovom filozofskom i istovremeno logičkom spisu, nastoji da pokaţe kako je centar čovekovih delovanja i na-mera njegova svest; grešni nisu volja ili ţelja; greh nastaje iz saglasja svesti sa voljom ili ţeljom. Instinktivna dimenzija ljudskog ţivota treba da bude odvojena od svesne i racionalne. Sklonosti, kao i prirodne ţelje nastaju spontano one su suština „datosti“ koje dobija razum. Moralnima mogu biti inicijative subjekta, njegove namere I 315 projekti; nije grešno poţeleti neku lepu ţenu, već je grešno biti u vlasti instikata, odnosno, nije greh seksualna ţelja već saglasnost s poţudom. Akcenat Abelar stavlja na intencionalni momenat koji je i određujući faktor moralnog ţivota. Abelar ističe potrebu da se čovek skoncentriše na unutrašnja stanja duše koja daju izvor dobru i zlu; on tu istupa protiv legalističke etike koja je bila rasprostranjena u XII stoleću i koja je svojim popisima dobrih ili loših dela (kodifikovana u delu Knjiga kazni) često dezorijentisala čoveka i sputavala njegovu inicijativu. Vrednost ove intencionalne teorije koju zastupa Abelar ogleda se u tome što se ističe opasnost redukovanja moralnog plana ljudskih postupaka na spoljašnje oblike, pri čemu se ljudska unutrašnjost suţava do iščeznuća. Kao drugo, Abelar je hteo da pokaţe da naše telo nije u svojoj osnovi zaraţeno porocima i da nije neizbeţno prisustvo zla u čoveku te nema razloga za preziranje zemnoga ţivota. Telesna struktura, ljudske strasti i sklonosti ne nose sami u sebi greh, i nema neke sudbinske spojenosti greha i volje; tako Abelar dovodi u pitanju dualističko tumačenje čoveka i pesimističke ocene ljudskih sposobnosti te čoveku vraća odgovornost za njegove inicijative i postupke. Konačno, uočljiv je kontrast Abelarovog i tada opšte rasprostranjenog pristupa mo-ralnom problemu; mnogi su, kaţe on, spremni da sude na osnovu onog što se nalazi na površini ne teţeći tome da saznaju šta se ispod toga nalazi i ne traţeći iza postupaka pobude. Samo bog, koji zna ne samo postupke već i suštinu njihovu moţe oceniti naše namere i odmeriti eventualnu krivicu.
Kako se po mišljenju Abelara imanentni zakon moralnosti konstituiše u individualnoj svesti, mnogi su tu etiku nazivali subjektivističkom, mada to nije u stvari bilo baš tako; interiorizacija moralnog ţivota nije sama po sebi cilj već je uvek data u razvijanju moralnog plana, a u ravni boţanskog zakona (lex divina), pa, ako se valjanost moralnog postupka i određuje iznutra, pravilnost (mera nje-gove adekvatnosti) ima svoj izvor u bogu. Abelarova rasprava o problemu univerzalija bila je presudna; ona je zadala smrtan udarac ekstremnom realizmu time što je pokazala kako ga je moguće negirati a da se istovremeno ne mora odbacivati svaka objektivnost rodova i vrsta.

( Milan Uzelac, Istorija filozofije: 287 – 316 )

_________________
Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj.
 
gkukolj
-tončica-palončica-
<b>-tončica-palončica-</b>





Datum registracije: 09 Dec 2009
Poruke: 39056

blank.gif
PorukaPostavljena: Sre Dec 07, 2011 12:35 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

ANDJEO IZA OGLEDALA - Antologija ljubavnih pisama [odlomak]
Autor: Žaneta Đukić Perišić (priredila)


Eloiza - Abelaru

11. vek

Svom jedinom poslije Krista,

njegova jedina u Kristu



Začudila sam se, predragi moj, kad sam u tvom pismu vidjela da si, napuštajući običaje i prirodni red, iz obzirnosti moje ime postavio ispred svojega: žena pred čovjekom, supruga pred suprugom, službenica pred gospodarom, redovnica pred redovnikom i svećenikom, đakonica pred opatom! Red i pristalost traže, kad pišemo višima od sebe ili sebi jednakima, da njihovo ime stavimo ispred svojega; ali, kad se obraćamo nižima, redoslijed imena mora poštovati red dostojanstva.

Još je nešto pobudilo moje čuđenje u tvojem pismu. Očekivale smo da će nam donjeti utjehu - ono je, međutim, još više povećalo naše boli. Ruka koja je trebala obrisati naše suze, učinila je da one poteku još i više. Koja bi između nas mogla suhih očiju pročitati ono što pišeš pred kraj poslanice: »Ako me Gospod preda u ruke mojih progonitelja i ako padnem pod njihovim udarcima...«. O dragi, predragi moj, kako si mogao doći na takve misli? Kako su ih tvoja usta mogla izraziti? Neka se ne dogodi da Gospodin toliko zaboravi svoje bijedne službenice da ih pusti da prežive tvoju smrt. Neka nam ne ostavi život koji bi teže bilo podnijeti nego bilo kakvu smrt. Ti si onaj koji nas mora pokopati, koji će naše duše Bogu preporučiti, koji će Bogu predvesti one koje si u njegovo ime sakupio, kako ne bi bio ni u kakvoj brizi za njih već ćeš ih moći slijediti miran i radostan što si siguran za njihovo spasenje. Š…Ć

Jedini i predragi moj, ako kakva nesreća, kažeš nam, prekine nit tvoga života daleko od onih koje te vole, neka prenesemo tvoje tijelo u naše groblje kako bi naše molitve, potaknute stalnom uspomenom na tebe, mogle na nebu što više i što rječitije posredovati za tebe. Jao, jao, zar možeš misliti da bismo bile kadre zaboraviti te? Ali koje bi vrijeme mogle posvetiti molitvi, kad naša duša ranjena i bezglava od neizmjeme boli ne bi sama sebe mogla prepoznati, kad bi nam kruti udes oduzeo i razum i riječ, kad bi se naš očaj digao, tako da kažem, protiv samog Boga, jer bi se vodio bijesom više nego krotkošću i kad bi naša uzludjela srca prije ozlojedila Stvoritelja svojim tužbama nego ga umirila svojim molitvama! Jad i plač, eto što bi ostalo nama bijednicama, jad i plač a ne molitve. Više bi nam bilo stalo da idemo u grob za tobom nego da ti grob pripremimo. Bit ćemo same zrele za grob, a ne za tvoj pogreb. S tobom ćemo izgubiti svoj pravi život, a ako se život odijeli od nas, kako ćemo moći živjeti?

Ali, nadamo se da Nebo neće do tada odugovlačiti naše postojanje. Sama pomisao na tvoju smrt, već je smrt za nas. Što će biti dakle ako nas izvjesnost tvoje smrti zateče još na nogama? Ne, Bog će se smilovati i neće nikako dopustiti da ostanemo na ovom svijetu da izvršimo tu kobnu dužnost i da ti ukažemo žalobne počasti koje mi od tebe očekujemo kao posljednji znak tvoje pomoći nama. Dat će Bog i mi ćemo pred tobom, a ne za tobom u hladan grob.Š…Ć

Samo, čemu da se ja nadam ako tebe izgubim? Čemu i dalje koračati na ovom zemaljskom putu na kojemu si mi ti bio jedina potpora. A, na kraju, što mi je ostalo od tebe? Znam da si živ i to mi je jedina utjeha. Mrtva sam za svaki drugi užitak. Tvoja prisutnost mogla bi me katkada povratiti meni, ali tvoja prisutnost mi je uskraćena.

Oh, kad bih samo smjela uzdahnuti: »Bog je prema meni bio iznad svake mjere okrutan«. O neblaga blagosti! O nesretna srećo! Sudbina je na mene sasula svekolike svoje strijele i sad me već nema čime strijeljati. U tobolcu njenu nema više sulica, a luk njene srdžbe nije više pogibeljan ni za koga. Da joj je i preostala još koja strijela, gdje bi mogla na mom tijelu naći neranjeno mjesto za novu ozljedu? Jedino od čega se boji usud svih mojih nedaća jest da smrt ne nadođe i označi im kraj: i premda me svakodnevno ubija, plaši se tog kraja koji sama požuruje.

Oh, bijedne li mene među bijednicama! nesretne među nesretnicama! Ti si me odveć izdigao iznad meni sličnih. I kad sam srušena, sve sam ispaštala zbog visine s koje sam strovaljena i patila sam i u svojem i u tvojem tljelu. Što se čovjek više izdiže, više i trpi kad pada. Među ženama plemenita i moćna roda, ima li jedna kojoj je sudbina bila, neću reći nesklonija, već toliko nesklona koliko meni? Da li je jedna jedina pala s tolike visine i u tako dubok ponor? Kakvu mi je slavu sudbina udijelila s tobom? Kakav udarac mi je s tobom nanijela? I uspon i pad bili su bez mjere. Dobra i zla, svega je bilo krajnje mnogo.

Ista ta sudbina dovela me je do nečuvene sreće kako bi me pretvorila u najjadnlju bijednicu, kako bi mi dala da uzmognem sagledati raspon svog pada, da nađem plač suglasan svojim bolima i da okusim gorčinu žaljenja za izgubljenom slasti užitaka. Htjela je ugasiti u sjeni tuge i očaja blistave dane mog ponosa i mojih strasti.

Da uvreda bude bolnija, a srdžba još gorča, za nas su svi zakoni pravednosti bili stubokom okrenuti. I zaista, dok smo uživali u nasladama nemirne ljubavi ili, da se poslužim manje skladnom, ali zato više rječitom riječi, dok smo se predavali bludu, nebeska nas je strogost poštedjela. Ali, onog dana, kad smo ozakonili tu nedopuštenu vezu i kad je ženidba svojom časnom koprenom prekrila sramotu naše zabludjelosti, gnjev je Gospodinov otežao ruku njegovu nad našim glavama i naša bračna ložnica nije uzmogla postići da se oproste nedužne slasti onima koji su je tako dugo u bludu kaljali.

Za čovjeka zatečena u preljubu kazna kojom su tebe mučili ne bi bila nepravedna kazna. Ono što drugi zavrijede preljubočinstvom, ti si na se navukao ženidbom, a mislio si da će ti baš ženidba otkupiti prošle krivice. Kazna što je preljubnice navlače na glavu svojih sudionika u razvratu, tebi je došla od tvoje zakonite žene. I taj nas udarac nije zadesio u času kad smo slušali samo glas strasti, već u vrijeme kad smo bili odvojeni i kad smo živjeli odvojeni i čisti, ti u Parizu upravljajući svojom školom, a ja u Argen-teuilu, slušajući tvoje zapovijedi u društvu svojih sestara redovnica. Taj svojevoljni rastanak morao nas je očuvati, jer smo ga sami sebi nametnuli, ti da se posvetiš sa više mara svojoj školi, a ja da se sva slobodno predam molitvi i razmišljanju o svetim knjigama. Zar je tada moglo biti nešto nevinijeg i čišćeg od našeg življenja? I tada si ti sam u svojoj krvi platio gri-jeh koji je bio naš zajednički. Sam si bio u kazni, a u grijehu smo bili oboje. Ti si bio manje kriv, a podnio si svu kaznu.

Ponižavajući se za mene, a mene i moju obitelj uzdižući do visoke časti naše ozakonjene veze, udovoljio si i Bogu i ljudima i nisi se trebao plašiti kazne koju su ti bijedni izdajnici nanijeli. Zar sam ja morala doći na svijet da budem uzrokom tako strahovitog zločina! O, prokleti spole, uvijek ćeš biti propast i zator najvećih muževa! Zato nas i Mudre izreke opominju da se treba čuvati žene: »Sine moj, slušaj mudrost moju, ustima mojim prigni uho svoje... Neka tvoja duša ne kroči putovima njezinim, neka ne zabludi stazama njezinim. Jer ona je mnoge ranila i oborila. I najsnažnije je ubila. Kuća njena put je paklu i ona vodi u bezdanje smrti.«Š…Ć

Zahvaljujem ipak Bogu za jednu stvar, a to je da nisam nalik na one žene o kojima sam maločas govorila. Napasnik se mogao za svoje opako djelo služiti ljubavnim sklonostima mojega srca, ali ga nikako nije mogao navesti na izdaju. Pa ipak, koliko god me opravdava čistoća mojih nakana, iako moja volja nije uzela baš nikakva učešća u tom ogavnom napadu, ipak sam prije toga počinila mnoge opačine koje mi oduzimaju pravo da se držim sasvim nevinom. Podložna zarana putenim strastima, već sam tada zavrijedila ono od čega danas trpim i kazna za moje grijehe je samo njihov pravi učinak. Ništa zlo ne svrši što nije loše počelo.

Neka Bog učini da ja ispaštam svoj grijeh i da duljina mog ispaštanja bude bar nekako primjerena bolima koje si ti u svojoj muci prepatio. Ono što si ti na svojem tijelu jednog časa pretrpio, ja hoću čitava života ispaštati u mukama svoje duše, kako bih barem udovoljila tebi ako ne mogu Bogu.

Ako ti i mogu otkriti svu slabost svojeg bijednog srca, ne mogu u sebi naći kajanja koje bi Gospodina umirilo. Duboko ozljeđena nepravdom koja ti je nanesena, svakog časa krivim Nebo s velike njegove okrutnosti. Uvijek protivna njegovoj volji, umjesto da ga udobrostivim kinjenjem i kajanjem, ja ga samo vrijeđam mrmljajući o svojoj uvrijeđenosti. Može li se to nazvati pravim pokajništvom, ma kakva bila stega kojom mučim svoje tijelo, ako moja duša još uvijek s ljubavi sanja o svom grijehu i ako još uvijek izgara od nečistih želja? Lako je ispovjediti svoje grijehe i optužiti se za njih ili čak podvrći svoje tijelo izvanjskom trapljenju, ali ono što je najteže baš je iščupati iz svoje duše osjećaj žaljenja za neizrecivim slastima. (…)

Ova gorčina istinskog kajanja veoma je rijetka i sveti Ambrozije kaže: »Više sam sreo pravednika koji nisu nikad zgriješili nego grešnika koji su se pokajanjem izbavili od prokletstva.« Ali, jao! ljubavne slasti koje smo zajedno okusili toliko su mi slatke da ih ne mogu zamrziti niti ih iz sjećanja otjerati. Motaju se među mojim koracima, slijede me u stopu, progone moje poglede njihovim voljenim prizorima i prodiru u moju uzavrelu krv s vatrom vruće želje. Vječito priviđenje lebdi nada mnom sa svojim slikama i muči moje besane noći. Za vrijeme same svete mise, u času kad bi molitva trebala biti najgorljivija i najčišća - stid me je to priznati - razbludne slike toliko zaokupljaju ovo jadno srce, da sam više zaokupljena s njima nego sa svetom molitvom. Daleko od toga da plačem zbog grijeha koje sam počinila, ja plačem zbog onih koje više ne mogu počiniti. Ne samo da su naši pokreti ostali duboko urezani s tvojom slikom u mojem sjećanju, već se sjećam časa, mjesta i svake prilike koji su bili svjedocima naših brzih užitaka: sve nanovo počinje, ja ponovo padam u naše ludovanje i ta prošlost koja me obuhvata i potresa ne pušta me ni u snu i ne da mi počinka. Nehotični pokreti, riječi koje mi bježe iz usta često izdaju razuzdanost mojih misli.Š…Ć

Ova je milost, predragi moj, sišla na tebe: jedna jedina tjelesna rana bila je dovoljna da te izliječi od svih rana duše i onoga časa, kad ti se je Bog otkrio u svojoj najvećoj prividnoj strogosti, onoga časa ti je bio najskloniji. Postupio je kao vrijedan ranar koji ne štedi boli ranjeniku samo da bi mu spasio život.

Kako sam ja daleko od tvog mira! Ludilo čula i strasti, mladost koja još uvijek drhti i gori, doživljenost i slatko iskustvo koje imam o tolikim slastima, neprestano me progone. Ne daju mi mira i uzastopna njihova navaljivanja pospješuju moj slom, a krhkost moje prirode njihov je saveznik.

Hvale moju čistoću jer ne znaju koliko je himbena. Veličaju suzdržljivost puti i smatraju je krepošću a ne znaju da prava krepost potječe od duha, a ne od puti. Čašćena sam od ljudi, ali pred Bogom nemam nikakve zasluge, jer On ponire u našu utrobu i u naše srce i ništa mu nije skrito.

Hvale moju vjeru u vrijeme kad je licemjerje znatan dio vjere, ikad je dovoljno, ako hoćeš hvalu, da ne diraš u ljudske predrasude. Bez sumnje pohvalno je, i Bog će nam to upisati u dobro, da ne sablažnjujemo Crkvu lošim primjerom mada tu nema čistoće u nakani; tako bar ne dajemo nevjernicima priliku da hule ime Gospodinovo, a slaboumnicima razloga da u svijetu kleveću redovnički život koji je naše zvanje. To je još jedan dar milosti božje koja nam jedina može dati moć da činimo dobro, ali i snagu da se suzdržimo od zla. Ali i tada uzalud činimo prvi korak ako nakon njega ne dolazi drugi, jer je napisano: »Kloni se zla i čini dobro«. Utaman ćemo slijediti oba savjeta ako nas u tome ne vodi ljubav božja.

Bog zna, Bog sam zna da sam više zazirala od toga da uvrijedim tebe nego da uvrijedim njega i da sam se više trsila da budem draga tebi nego njemu. Tvoja zapovijed, a ne glas s neba, pognula je moj vrat pod jaram redovnički. Eto u tome su nevolja i očaj moje sudbe: za mene su ovdje dolje uzaludne sve patnje i boli, kad za njih odozgo neću primiti nikakve nagrade. Moje hinjenje te je dosada varalo kao što je varalo i druge: vjerskom zanosu si pripisivao ono što je u stvari bila samo himba i licemjerje; eto zašto se stal-no preporučaš za moje molitve: od mene tražiš baš ono što ja tražim od tebe. Prestani, molim te, precjenjivati moje snage, ali nemoj prestati pomagati me u svojim molitvama. Ne, nisam izliječena i zato me ne lišavaj slasti liječenja. Ne, nisam pohođena milošću i zato ne odgađaj da priskočiš u pomoć mojoj bijedi. Ne, nisam jaka i zato ne kasni, kako bi me mogao podržati da ne padnem prije nego mi pružiš ruku.Š…Ć

Zato te i preklinjem da prestaneš s hvaljenjem da ne bi zavrijedio pokudu koja se upravlja kovačima laske i laži. Ako misliš da je u meni još koja mrvica kreposti, boj se da ne nestane pod dahom taštine. Vješt liječnik vidi skritu boljeticu mada je nikakav izvanjski znak ne izdaje. A Boga je malo briga za sve ono izvanjsko što je zajedničko odbačenima i pravednima. Zato je u pravih pravednika malo izvanjskih znakova koji svakome padaju u oči, a nitko ih više ne ističe nego licemjeri.

Š…ĆJa sam sretna s tvoje hvale i moje joj se srce odveć rado prepušta, a da mi ne bi bila presudna. Nažalost, ja sam i previše spremna da se opijem njenim slatkim otrovom, jer je moja jedina želja da ti u svemu ugodim. Hrani u svom srcu, kad se o meni radi, više bojazni nego povjerenja i tako će tvoja brižnost biti uvljek spremna da mi pritekne u pomoć. U ovom času pogibelj je veća nego ikada, jer moja bludnost ne nalazi više u tebi lijeka.

Nemoj me hrabriti na krepost, ne bodri me na borbu rlječima: »Krepost je najjača u slabosti«, »vijenac će pripasti samo onome koji se bude borio do kraja.« Ja ne tražim pobjednički lovor. Dovoljno mi je da izbjegnem pogibelji. Mudrije je udaljiti se od pogibelji nego izazvati boj. Neka me Bog smjesti u najzabačenlji kutak neba i bit ću zadovoljna. Tamo je nenavidnost nepoznata i svak je sretan s onim što je dobio.

Zar je potrebno da svoje mišljenje potkrijepim snagom svetih otaca? Ako jest, počujmo svetog Jeronima:

»Svjestan sam slabosti svoje, ne želim se boriti u nadi da ću pobijediti, da mi se ne bi dogodilo da budem pobijeđen.« Čemu, dakle, napustiti siguran put i zakročiti u traženje nesigurna cilja?



Preveo Vojmir Vinja



Abelar - Eloizi

11. vek

Vjerenici Kristovoj,

sluga istog Isusa Krista

Izlaganje onoga što mi uzbuđeno predbacuješ u posljednjem pismu može se sažeti u četiri tačke. U prvom redu tužiš se da sam postupio protiv običaja i obrnuo prirodni red postavljajući u pozdravu tvoje ime prije svojega. Drugo, da sam razjario jade koje sam morao ublažiti i da sam izazvao obilate suze umjesto da sam ih obrisao kad sam dodao: »Ako me Gospodin preda u ruke progonitelja mojih i ako padnem pod žestinom njihovih udaraca« ... dolaze zatim tvoja stara i stalna mrmljanja protiv Providnosti o razlogu našeg obraćenja i o okrutnoj izdaji kojoj sam pao žrtvom. Na kraju, optužuješ samu sebe, suprotstavljajući se mojim hvalama i usrdno me moliš da ti više hvale ne upućujem.

Odgovorit ću na svaku od tvojih zamjeraka ponaosob i to ne da sebe opravdam već da ti pružim pomoć svojeg nauka i da te u njemu učvrstim. Moja traženja bit će ti prihvatljivlja kad budeš uvjerena da počivaju na razboritosti. Bit ćeš voljnija saslušati me o onome što se odnosi na tebe kad vidiš koliko malo zaslužujem prigovora. Imat ćeš prema mojim riječima više poštovanja i povjerenja kad spoznaš da mi se ne može pokude upraviti.

Najprije o onom pozdravu koji vrijeđa tvoje uši. Ako bolje pripaziš, vidjet ćeš da sam učinio ono što ti želiš. Zar nije tačno i zar to sama nisi rekla da se u poslanicama upućenim odličnijima od sebe, njihovo ime mora napisati prije našega? Shvati da si ti odličnija od mene i da si počela biti mojom gospođom onog časa kad si postala vjerenicom mog Gospodara.Š…ĆPreostaje mi još da ti govorim o staroj tvojoj tužbi na koju se stalno navraćaš, a koja se odnosi na okolnosti pod kojima smo se zaredili. Umjesto da zbog toga hvališ slavu božju, kako bi bio red, ti to Bogu neprestano predbacuješ. Mislio sam da je ta rana već odavna zacijelila, toliko su očite namjere božje Providnosti prema nama. Sto god ona više izjeda tvoje tijelo i tvoju dušu tim je ona pogibeljnija po tebe, a za mene je nepravedan izvor boli. Ako imaš, kako kažeš, jedinu jednu brigu i to da meni ugodiš, preklinjem te, ako hoćeš da mi prikratiš teške muke i da stekneš svu moju ljubav, preklinjem te, odbaci od svog srca tu žuč koja ga izjeda. Dok je god ona u tebi, nećeš mi ni ugoditi ni sa mnom zavrijediti carstvo nebesko. Zar bi mogla podnijeti da u vječno blaženstvo uđem bez tebe, ti, koja kažeš da bi me slijedila do usijanih ralja zemljinih. Pozovi vjeru u pomoć da ne budeš odvojena od mene kad se, kako ti reče, približavam Bogu. Zar se moramo toliko siliti da krenemo na put vječnog blaženstva? Zar te ne opaja misao da zajedno pođemo prema božanskoj sreći koja nam je obećana i da se više nikad ne rastanemo? Š...Ć

Pa ipak, hoću na još jedan način ublažiti tvoju jetkost prema Nebu i pokazati ti pravednost i korist svega što nas je snašlo. Pokazat ću ti da je kazna božja izvršena pravednije nakon naše ženidbe nego što bi to bilo, da nas je snašla dok smo živjeli u stanju bluda.

Nedugo nakon vjenčanja, sjećaš se, kad si se već bila povukla u samostan u Argenteuilu, došao sam te krišom pohoditi. Moja neobuzdana pohota našla je s tobom svoje zadovoljenje u jednom kutu blagovaonice, jer drugog mjesta za to nlje bilo. Vidiš, dakle, da našu bestidnost nije zadržalo ni poštovanje prema mjestu koje je posvećeno Bogorodici. Ta sve da smo prije toga bili bez grijeha, samo ovo oskvrnuće moralo je navući na nas još strašniju kaznu. Čemu da spominjem našu staru raskalašenost, našu besramnost, naš razbludni život prije vjenčanja? Ili nedostojnu prevaru kojom sam se ogriješio prema tvom ujaku, ja, njegov gost, koji je s njim za istim stolom sjedio i njegov kruh dijelio, a u isto vrijeme zaveo njegovu nećakinju?

Tko bi se usudio reći da sam ja nepravedno izdan i to od onoga koga sam ja prvi sramotno izdao? Zar misliš da je kratkotrajna tjelesna bol koja mi je za-dana mogla dostajati da se tolik zločin izbriše? Radije se pitam: zar su tolike opačine zaslužile ovakvu blagost? Koja bi rana mogla pred očima božanske pravde oprati svetogrdni napad nanesen veličanstvu mjesta posvećenog Njegovoj materi? Odista, ako se ne varam, ova je spasonosna rana manje udovoljila osveti Gospodinovoj nego neprekidnost zala koja trpim.

Sjećaš se isto tako kako sam te dok si bila bremenita poslao u Bretanju. Tada si se prerušila u opaticu i s tim si drzovitim pretvaranjem nanijela uvredu ustanovi kojoj danas pripadaš. Sudi, dakle, koliko je božanska pravda ili prije milost božja imala pravo da te usprkos tvojoj volji privuče u vjerski red koji se nisi plašila izvrći ruglu. Kao kaznu nametnula ti je isto ono ruho koje si obeščastila, kako bi istina bila lijek tvojoj laži i protivotrov njenim posljedicama.

Takvi su bili putevi pravde nebeske: ako gledaš samo na našu korist, morat ćeš priznati da nam je Bog više udijelio milost nego što je izvršio pravdu. Misli na to, predraga moja, iz kojih su nas dubina na ovom uzburkanom moru moćne mreže milosrđa Gospodinova privele spasenju. Od kakve proždiruće Haribde oslobodi Gospod svoju djecu od potapanja, stvorenja svoja koja su već bila zahvaćena vrtlogom, a opirala su se ruci spasiteljici! Zar tako očita zaštita nije morala iz naših grudi izmamiti povik ljubavi i divljenja:

»Gospod se moj brine za mene.« Razmišljaj o opasnostima koje su odasvud vrebale na nas i od kojih nas je Gospodin oslobodio. Ne prestaj govoriti o velikoj milosti koju je Gospodin udijelio našoj duši i ne prestaj slaviti hvalu njegovu. Tješi našim primjerom grešnike koji su izgubili nadu u Njegovu dobrotu. Pokaži što se sve može postići kajanjem i molitvom, pokaži to na primjeru nepokajanih i okorjelih. Misli na očinsku skrb koju je Gospodin nama ukazao i na pravednost ublaženu milosrđem! Kaznivši nas, on nas je preporodio; zle je učinio sudionicima našeg budućeg blaženstva i njegova prividna strogost nosi u sebi najdirljivije oproštenje, jer samo jedna rana postade spasenjem dviju duša. Usporedi opasnosti u kojima smo bili i naše čudesno oslobođenje. Usporedi bolest i ozdravljenje. Pitaj se sada koliku su kaznu zavrijedile naše opačine i divi se milosrđu božjem i božjoj ljubavi.

Dobro znaš u kakvo su tužno robovanje zahtjevi moje razuzdane strasti bacili tvoje i moje tijelo. Ni sram, ni poštovanje prema Bogu nisu me vadili, čak ni u dane svetačke ni na dan njegove smrti, iz kaljuge u kojoj sam se volio valjati. Koliko li sam se puta, usprkos tvojim odbijanjima i tvojoj bojažljivosti i prigovorima, koristeći se slabošću tvog spola, utekao prijetnjama i udarcima da iznudim tvoj pristanak. Sjeti se moje bezumne požude i mojih pomamnih ludovanja! Zaslijepljen bijesom pohote sve sam zaboravljao, i nebo i svoju dušu, gubeći se u tim jadnim strastima koje se danas ne usuđujem ni imenovati. Što je drugo preostalo božjem milosrđu ako je htjelo da sprječi moju propast nego da mi same te strasti zauvijek onemogući?

Strahovito izdajstvo što ga je počinio tvoj ujak bilo je učin pravde i dobrostivosti božje: Kad sam bio lišen tog dijela svog tijela koji je bio sijelo razbludnih želja i glavni uzrok moje raskalašenosti, mogao sam rasti na sasvim drugi način. Moje udo koje je griješilo bilo je kažnjeno: u boli je platilo svoje grešne slasti. Zar nije tako bilo pravo? Izvukavši me iz ogavnog kala u kojem sam bio ogrezao, Bog me je obrezao u tijelu i duhu. Tako sam postao tim podobniji za službu svetim žrtvenicima što me nikakva putena zaraza nije više mogla napasti ni okaljati. Vidiš koliko je dobrostivosti prema imeni pokazao kad je udario samo po jednom udu i oduzevši mi ga dao spas mojoj duši. Poštedio me od svakog drugog sakaćenja koje bi mi bilo izobličilo tijelo i učinilo me nesposobnim za obavljanje mojih dužnosti. Naprotiv, sve što je čestito bilo mi je olakšano jer sam bio oslobođen teškog jarma požude.

Milost božja me učinila čistim, odstranjujući s mog tijela jedno udo vrijedno prezira koje je baš zbog niskosti njegove službe prozvano ljudskim stidom i koje se nitko ne usuđuje nazvati pravim imenom. Na taj me je način milost božja oslobodila nečistoće zla i sačuvala mi nevinost duše.Š...Ć

Ti si veća od nebesa, ti se veća od zemlje, ti za koju je otkupnina bio sam Stvoritelj svijeta. Ali što je on vidio u tebi, pitam te, on kojemu ništa ne nedostaje, kad je za tebe pristao na sve muke svog posljednjeg hropca, na svu sramotu svoje muke? Što li je drugo mogao tražiti u tebi ako ne tebe samu? Eto, to je tvoj istinski ljubitelj, onaj koji hoće samo tebe, a ne ono što ti pripada. To je onaj koji je uzviknuo dok je umirao za tebe: »Nitko ne može više voljeti nego onaj koji daje život svoj za one koje voli.« On te je istinski volio, a ne ja. Moja ljubav, koja nas je oboje survala u grijeh, bila je samo pohota i zato ne zaslužuje da je zovemo imenom ljubavi. Ja sam u tebi vidio način kako da zadovoljim svoje bijedne strasti i to je sve što sam ja volio u tebi. Kažeš da sam za tebe trpio. Možda je tome doista tako. Ali bilo bi tačnije reći da sam trpio poradi tebe i čak protiv svoje volje. Ne iz ljubavi prema tebi već zbog sile koju su upotrijebili protiv mene. Ne za tvoj spas već zbog tvoje boli. Naprotiv, za tvoj spas je Krist svojevoljno pretrpio svoju muku i s njom je našu dušu nadahnuo novim životom i oslobodio je od svake boli. Zato upravi k njemu, a ne k meni, preklinjem te, svu svoju odanost, sve tvoje sažaljenje i svu svoju skrušenost. Plači nad nepravednim zločinom i nad strahovitom okrutnosti kojima je bio izložen nevini čovjek, a ne nad pravednom kaznom koja je mene stigla, jer je to za nas oboje bila milost za koju moramo Nebu zahvaliti.

Nepravedna si što ne voliš pravdu, a još nepravednija kad se hotimice suprotstavljaš volji božjoj i dobročinstvima Milosti. Plači svog Spasitelja, a ne svog zavodnika. Plači onog koji te je otkupio, a ne onog koji te je upropastio; svog mrtvog Gospodina, a ne živog slugu njegova koji je upravo oslobođen od smrti vječne.Š...Ć Ova dobrostivost Gospodinova prema tebi plod je samilosti njegove prema tvom spolu, ali u neku ruku i pravedno je tako. Iako slabija i nježnija pokazala si više suzdržljivosti i više kreposnosti, znači da je i tvoja krivica manja. Zahvaljujem Gospodinu koji te je lakše kaznio i pripremio ti vijenac. Sve bure nečistoće koje su harale po mojoj nekad nemirnoj duši sad su se stišale, a oluje požude ne potresaju moju ohlađenu grud: Gospod me pretvorio u mramor kako bi spriječio da se slomim. Naprotiv, ostavljajući u tebi greben mladosti, vrućih snova i neprestano uzburkanih valova, očito te je predodredio za vijenac mučenički. Iako si uvijek odbijala da čuješ ovu istinu i meni branila da je izgovorim, ipak je ta istina očigledna. Vijenac je nagrada onome koji se bori bez predaha i nitko ga neće zadobiti ako se ne bude »do kraja borio«.

Meni nije očekivati vijenac jer više za mene nema borbe. Koga u mesu njegovu ostan požude ne podbada, nikakvu napast ne mora savladavati. Pa ipak, iako vijenca neću zadobiti, znam da mi je velika povlastica dana time što nikakve kazne neću podnijeti i što sam s prolaznom boli izbjegao vječnim bolima. Ljudi koji se predaju strastima ovog jadnog života slični su životinjama, jer je napisano: »Stoka gnjije na balegi svojoj«.

Tješim se što vidim da se zasluge moje umanjuju dok tvoje rastu. Zakon ženidbe učinio je od nas jednu put i jedno biće u Kristu. Ništa što je tvoje meni nije tuđe. A Krist je tvoj jer si postala njegovom vjerenicom. A ja, evo, postadoh sluga tvoj, kao što ti rekoh, postadoh sluga a držala si me prije za gospodara. Na službu tebi obvezuje me duhovna ljubav, a ne potiče me na nju strah. Š...Ć

Budi pozdravljena u Kristu, zaručnice Kristova. U Kristu budi jaka i živi za Krista. Amen.

_________________
Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj.
 
Prikaz poruka:   
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Istorija sveta ~ -> Abelar i Eloiza - nesrećni ljubavnici Vreme je podešeno za GMT + 1 sat
Strana 1 od 1

 
Pređite u:  
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu
Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu
Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu
Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma





- Burek Forum - Doček Nove 2018. godine - Venčanja, svadbe - Proslave - TipoTravel - Kuda večeras -

Bookmark to: Twitter Bookmark to: Facebook Bookmark to: Digg Bookmark to: Del.icio.us Bookmark to: StumbleUpon