www.domaci.de Forum Indeks Home
Portal • Forum • Novi upisi • Pretraga • Link do nas • Domaći filmovi • Lista korisnika • Tim sajta • Proverite privatne poruke • Prijava • Registracija
Pravilnik • FAQ • Profil • Favorites • Galerija slika • Top lista • Download MP3 • MP3 razno • Spotovi • Noviteti 2013 • Muzički noviteti 2014

Još jedna priča
Strana prethodna  1, 2, 3, 4
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Istorija sveta ~
::  
Autor Poruka
gkukolj
-tončica-palončica-
<b>-tončica-palončica-</b>





Datum registracije: 09 Dec 2009
Poruke: 38999

blank.gif
PorukaPostavljena: Pet Jun 18, 2010 7:50 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Beograđanin - rimski imperator

Dvjesto dana nesrećnog Jovijana


Prelaskom rijeke Tigris, granice Rimskog Carstva i Persije, rimsku vojsku kao da je stigla kletva porušenih domova na njihovom osvajačkom pohodu. Suviše dugo traje opsada i otpor Persijanaca, a u jednom sukobu sa njima hrabri car Julijan smrtno je ranjen.
Tribuni i najviši oficiri u legiji, okupljeni da izaberu novog cara, nisu ni slutili da će da budu svjedoci najčudnijeg izbora u istoriji Rima. Ogroman šator u kome su se nalazili bio je okružen legionarima koji su sa nestrpljenjem očekivali odluku tribuna. Odjednom su se začuli povici: "Jovijan, Jovijan ... " od grupe legionara iz zadnjih redova. Prečuvši ime, pomislili su da bučni legionari uzvikuju ime cara Julijana u znak posmrtnog pozdrava i sa odobravanjem, podignutih ruku, to prihvatili. Ono što će se potom dogoditi uvjeriće tribune kako nedisciplina i neozbiljnost legionara postaju opasna zbilja.
Okružen legionarima, među kojima su najbrojniji bili Gali i Iliri, pred njih je stupio dostojanstveni dugajlija u odori komandanta carske garde. Tek tada su shvatili da su svojim odobravanjem ovog čovjeka imenovali carem. Ali, nesporazum više nije mogao da se ispravi jer su i ostali legionari gromoglasnim skandiranjem prihvatili novog imperatora.
Tako je 26. juna 363. godine Jovijan Avgust, rodom iz Singidunuma, postao novi rimski imperator, kako je zapisao njegov savremenik, istoričar Amijan.
Njegovim izborom kao da počinju sudbonosni dani za Rimsko Carstvo, ali i za cara Jovijana, čovjeka vesele i blage naravi. Već prvi dani vladavine počeli su veoma burno. Jedan od legionarskih oficira, koji je od ranije bio u sukobu sa njim, u strahu od osvete prebjegao je Persijancima i caru Saporu otkrio tajnu o smrti cara Julijana, njihovog protivnika.
Ohrabreni Persijanci kreću u napad na Rimljane koristeći svoje tajno oružje - slonove - koji prave pravu pometnju u redovima rimske vojske. Rimljeni uz velike gubitke uspjevaju da se izvuku i dođu do rijeke Tigris. Prvi okršaj prošao je ne baš slavno za novog cara. Uz pomoć Saracena, Persijanci ne ostavljaju na miru Rimljane i oni moraju da se povlače dalje. Pontonski most od volujskih mješina je popustio i tako su mnogi, pošto nisu znali da plivaju, ostali u Tigrisu.
Iste noći, car Jovijan je odredio grupu Germana i Gala, dobrih plivača, da pod okriljem mraka preplivaju rijeku i napadnu Persijance. Napravili su stravičan pokolj. Lukavstvo je uspjelo i car Sapor šalje izaslanike da pregovaraju o miru, ali pregovori su se otegli.
Pored nediscipline, u redovima Rimljana pojavila se i glad. Car Jovijan je kasno shvatio da je otezanje pregovora u stvari lukavstvo cara Sapora pa je odlučio da se povuče. Uz strašne napore, oskudjevajući u hrani, stigao je do ruševina prastarog sumerskog grada Ura i smjestio se u jednoj tvrđavi iz koje šalje izaslanike da po Iliriku i Galiji objave njegov izbor za imepratora. Put ih je vodio i kroz Sirmijum (današnja Sremska Mitrovica) da bi predali povelju kojom Jovijan svog tasta Licijana imenuje magistrom konjice i pješadije i zadužuje ga da ide u savezne provincije i spriječi mogućnost pobune.
Iako su se legije cara Jovijana oporavile u tvrđavi Ur, Persijanci su ih opet prinudili na povlačenje, mučno i dugo, sve do grada Pilibe u koji nisu ušli jer je Jovijan znao da ga ne može odbraniti od Persijanaca. Nisu pomogla ni preklinjanja stanovnika Pilibe i nekih legionarskih tribuna pa je došlo do razdora među legionarima. Da zavede red, Jovijan je morao da pogubi svog imenjaka pisara Jovijana. Nardio je da ga bace u isušeni bunar i zatrpaju kamenjem.
Stanovnici Pilibe nisu željeli da sačekaju Persijance. Uz plač djece i kuknjavu žena napuštali su svoje domove i krenuli za vojskom u neizvjesnost. Car Jovijan podnosio je sve ovo veoma teško, piše istoričar i njegov saborac Amijan. Kao da se srdžba bogova sručila na njega u šta se uskoro i uvjerio. Po dolasku u Antiohiju iz predvorja carske palate neobjašnjivo je nestala tučana krigla iz ruke statue cara Maksimilijana. Grede u zgradi Senata počele su jezivo da pucketaju a na nebu se usred dana pojavila kometa. Sve ovo je bilo i previše za nesrećnog imperatora. Brzo napušta Antiohiju i stiže na Kapadokiju gdje se susreće sa izaslanicima koje je iz Ura poslao u Galiju i Ilirik. Ali, vijesti koje je dobio uvjeriće ga još jednom da bogovi nisu na njegovoj strani. Slaba utjeha bio je glas da ga je jedan dio Galije priznao za cara i poslao svoje predstavnike da mu se poklone.
U Ankari, sa sinom Veronijanom u kolijevci, prisustvuje ceremoniji dodjele počasne titule konzula. Djete je toliko plakalo da je svečanost protekla krajnje neugodno. I ovo je protumačeno kao loš predznak. Još jedan u zaista čudnom carevanju cara Jovijana. Iste noći stižu glasnici sa viješću da je njegov tast Licijan ubijen u jednoj pobuni.
Noć 17. februara 364. godine, biće poslednja u životu imperatora Jovijana. U zoru je nađen mrtav u svom krevetu. Zagonetna smrt objašnjavana je isparavanjima iz svježe okrečenih zidova a po drugima od lošeg uglja kojim je ložena peć u carskoj odaji.
Tako je car iz Singidunuma završio svoje kratko carevanje isto onako kako je i započeo - u mučnom povlačenju pred neprijateljem iz mjesta u mjesto donoseći njihovim stanovnicima samo nesreću. Nije doživio da ga sunarodnici vide kao rimskog cara, umro je daleko od rodnog mu Singidunuma - kod mjesta Šalun Kapsija, zapadno od Ankare. Njegova smrt kao da je označila početak raspada Rimskog Carstva.



_________________
Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj.
 
gkukolj
-tončica-palončica-
<b>-tončica-palončica-</b>





Datum registracije: 09 Dec 2009
Poruke: 38999

blank.gif
PorukaPostavljena: Ned Jul 18, 2010 7:42 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane




Poslednje zelotsko uporište

U jednom od najužasnijih činova otpora jevrejski branioci Masade, planinske tvrđave u judejskoj pustinji, 73. godine odabrali su da izvrše masovno samoubistvo da se ne bi predali opsadnoj vojsci koja se ulogorila ispod tvrđave.

Na jugozapdnoj obai Mrtvog mora, u današnjem Izraelu, sa pustinjskog tla uzdiže se planina visoka 457 metara. Ovaj prirodni bastion, poznat kao Masada, bio je poprište masovnog samoubistva jevrejskih zelota u prvom vijeku nove ere.
Ravni plato na njenom vrhu utvrdio je Irod Veliki negdje oko 37. godine pre n.e. Njegove palate, akvadukti i rezervoari bili su čudo antičkog svijeta. Masada je u 4. godini pre n.e.postala centar pobune protiv Rima koju je vodio Juda iz Galileje, osnivač zelota, sekte čiji su članovi vjerovali da su odabrani od boga da započnu silovitu apokalipsu. Rimljani su okupirali Masadu i ugušili pobunu.
Kada su se 66. godine zeloti opet podigli, rimski garnizon Masada bio im je prva meta. Menahem, potomak Jude iz Galileje, zauzeo je tvrđavu i uništio njene branitelje. Kada je u ostalim krajevima Judeje ustanak propao, Masada je postala simbol otpora rimskoj vlasti. Njenih hiljadu stanovnika izdržalo je nekoliko napada armije od 15.000 vojnika koja ih je opsjedala. Sagradivši platformu uz obronak planine i pomjerivši opsadnu opremu do samih zidova tvrđave, rimska Deseta legija se 73. godine pripremila da zada odlučan udarac. Zelotski vođa Eleazar ben Jair znao je da je situacija za Jevreje beznadežna: muškarce je čekala sigurna smrt, a žene i djecu zarobljeništvo ili nešto još gore.
Obratio se garnizovu riječima: "Život je čovjekova nesreća, a ne smrt." "Smrt daje slobodu našim dušama i dozvoljava im da odu u svoj čisti dom gdje neće znati ni za kakvu nesreću."
Zasnivajući svoju odluku na zelotskom zakonu po kom su odvajanje i skrnavljenje smatrani gorim od smrti, rekao je:"Umrimo nepodjarmljeni od neprijatelja i napustimo ovaj svijet kao slobodni ljudi, zajedno sa našim ženama i djecom."
Garnizon se složio. Petnaestog aprila muškarci su pobili svoje žene i djecu, a onda se podijelili u grupe da organizuju sopstvenu smrt; poslednji preživjeli je zapalio grad i počinio samoubistvo. Ukupno 960 stanovnika je nestalo, ostavljajući Rimljanima grad pepela i leševa.
Priču su prenijele dvije žene koje su se skrile sa svojom djecom u vodovodnim cijevima ispod tvrđave. Svjedočanstvo jedne od njih citirao je jevrejski istoričar Josif. Zelotska odluka bila je u skladu s konceptom vaskrsnuća preuzetim iz starozavjetnih proročanstava, kao što je bilo Jezekijino (37. 13, 14):"I poznaćete da sm ja Gospod, kad otvorim grobove vaše i izvedem vas iz grobova vaših, narode moj...i metnuću duh svoj u vas da oživite".
Ove riječi bile su citirane u svicima pronađenim ispod sinagoge kada je 1963. godine Masada otkopana. Druga nalazišta, uključujući i rimske logore, pružila su dodatne dokaze o tačnosti Josifovih navoda. Izraelci danas u Masadi vide simbol nacionalnog heroizma.

Izvor: "Ilustrovana istorija svijeta"

_________________
Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj.
 
gkukolj
-tončica-palončica-
<b>-tončica-palončica-</b>





Datum registracije: 09 Dec 2009
Poruke: 38999

blank.gif
PorukaPostavljena: Sub Jul 31, 2010 2:00 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Zločin iz srca

Kada je 12. jula 1538. godine saveznička vojska Španaca, Mlečana i papskih vojnika, kojima je komandovao vojvoda Andrea Dorija, protjerala Turke iz Herceg - Novog, za tamošnje stanovništvo tek su počeli crni dani. Novi osvajači čiju su većinu činili podanici Karla V započeli su takvu pljačku, razaranja i zvjerstva kakve ni Osmanlije nisu činile. Ipak, kada su se u zoru 1. avgusta naredne godine pod Novim zabijelila jedra 120 brodova turskog admirala Hajredina Barbarose, u gradu nije bilo duše u koju se nije uvukla zebnja.
Najcrnje misli mučile su i vojvodu Lazara, tim prije što je njegova žena bila ljepotica na glasu. Nije bilo muškarca koji mu nije zavidio na njoj, vidio je to po brzim, skrivenim pogledima punim divljenja. Međutim, nije ga brinula samo ona. Tu su bile i njihove dvije kćeri. Onako male, plave kose, svijetlog lika i crnih očiju ličile su mu na anđele. Znao je šta ih čeka padnu li u ruke Turcima. Završiće u haremu, u tuđoj vjeru. I od same pomisli na to Lazara je obuzimala jeza.
Obuzet slim slutnjama, Lazar je razmišljao: jedini način da spase ženu i djecu bio je da ih pošalje u Dubrovnik. Tamo će biti na sigurnom.
No, o odlasku u Dubrovik njegova žena nije htjela ni da čuje. Ništa je neće odvojiti od njega, rekla je. Vjerovala je da će one četiri hiljade španskih vojnika, zajedno sa Srbima, koji su živjeli u Novom, biti u stanju da odbrane grad čiji su joj se bedemi činili dovoljno jaki. Uostalom, rekla je Lazaru, zar ti bedemi i Špancima nisu bili najveća prepreka? I zar im nije trebalo više od mjesec dana danonoćnog bombardovanja da bi načinili prolaz taman toliki da kroz njega uđu u grad?
Lazar je, međutim, znao da je Barbarosa doveo znatno jaču silu nego što je bila španska i flotu naoružanu mnogo bolje. Pored osamdesetak drugih topova, imao je i tri "basiliska" čija su đulad težila oko 50 kilograma i bila daleko razornija od drugih.
Nikakva objašnjenja, uvjeravanja pa i preklinjanja nisu pokolebala njegovu ženu. Odluka da ostane bila je neopoziva. Ni pozivanje na djecu nije ništa vrijedilo. Neizvjesnost šta će se događati sa njim bila bi joj teža od svega, govorila je.
Dok je gledao odlučno lice svoje mlade žene, Lazara je preplavio talas nježnosti. Još niko ga nije tako volio. Koliko li će još u toj ljubavi uživati, zapitao se. Odgovor je stigao i brže nego se nadao.
Sa obale se začulo halakanje koje je do neba stizalo. Hajredinu su se sa vojskom približavali i arbanaški, hercegovački i bosanski paša. Nedugo zatim napad je počeo. Arbanasi su udarili sa istoka, Hercegovci sa sjeverozapada, a Bosanci, zajedno sa Hajredinom, sa sjevera. S mora ih je podržavala neprekidna paljba.
Očajnička borba trajala je punih 25 dana sa velikim gubicima. Samo u jednom danu sa turske strane poginulo je 6000 vojnika, ali ovo nije uzdrmalo Barbarosu - izgubljene ljude zamijenio je drugim, odmornim.
Što se branilaca tiče, oni nisu mnogo računali na pomoć. Vojvoda Andrea Dorija sa svojim brodovima i vojskom nalazio se sa druge strane Jadrana. Mogli su da se uzdaju samo u sebe.
Španci, predvođeni Fransiskom Gonzagom i Huanom Sarmentom, i Novljani, pod komandom vojvode Lazara, borili su se rame uz rame, bez odmora, jer su Turci navaljivali u talasima od izlaska sunca do kasno u noć. Od njihovog halakanja i bubnjeva ni u ono nekoliko sati prekida nije bilo ni mira ni počinka. Osim toga, to je bilo jedino vrijeme kada su mogli da se obnavljaju zidovi koji su tokom dana rušeni.
Dvadeset petog avgusta već je bilo sasvim jasno da je sreća okrenula leđa sve malobrojnijim braniocima. Turci su svom snagom navalili na dio zidina koji je najviše stradao. Sa samo 800 vojnika kapetan Ario Marčeno hrabro je pokušavao da ih zadrži. I baš kada je bio primoran da počne da se povlači, u pomoć mu je pritekao Huan Sarmento. Ogorčeno je branio grad sve dok nije pao pokošen sabljom. Izdahnuo je na rukama sina koji je, uvidjevši da pred sobom ima nezadrživu silu, naredio povlačenje. I upravo u tom času pojavio se Fransisko Gonzaga i pomogao mu ne samo da zaustavi nego i potisne neprijatelja. Zakratko, obojica su to znali.
Na suprotnoj strani grada očajničku bornu vodio je vojvoda Lazar. Njegov mač nije znao za predah, ali Turci su nadolazili kao plima. Tu ništa nije mogla da promijeni ni njegova, ni srčanost njegovih ljudi i Lazar je sa užasom morao sebi da prizna da biju izgubljenu bitku. Grad je bio opkoljen sa svih strana. Dokle je pogled dopirao talasalo se more turbana. Iz Novog više ni ptica nije mogla da se izvuče. Njegova sudbina bila je zapečaćena. S njom i sudbina bića koja je volio više od sebe.
Proticao je 25-i dan opsade Novog. Kada se spustila noć i kada su Španci odlučili da se predaju, Lazar je znao da je došao kraj. I da je to poslijednja noć koju provodi sa ženom i djecom. Srca skamenjena od užasa posmatrao je njihova blijeda, brižna lica. Poljubio je najprije stariju, pa mlađu kćerku, a onda, prešavši rukom preko njihove svilenkaste kose, grozničavo razmišljao šta da radi, kako da ih spasi.
Ponoć je već uveliko prošla kada je u svijesti počela da mu se rađa misao toliko strašna da je od nje cijelo tijelo počelo da mu se trese. Ali, kako je vrijeme odmicalo, sve više mu se činila kao jedina moguća - kad kucne čas, on će biti taj koji će presuditi voljenim bićima. Ne Turci. Neće im dozvoliti da ih zlostavljaju, nadijevaju turska imena i primoravaju ih da se odreknu vjere u kojoj su se rodile.
Borba se i sutradan nastavila, ali nije dugo potrajala. Urnebesno bubnjanje označilo je kraj.
Lazar je, preskačući po nekoliko stepenika, uletio u svoj nekada srećni dom, sada izvor najvećeg jada. Prvo što je ugledao bio je nož u ruci njegove žene. Gorko se omijehnuo. Ni ona, očigledno, nije željela da im kćeri završe u rukama nevjernika. Međutim, njeno srce nije bilo spremno za tako nešto. Kada su se vrata uz tresak zatvorila za njim, podigla je uplakane oči u kojima se istovremeno čitao nijemi užas i molba da učini ono što sama nije mogla.
Pritisnuvši ledene usne na vrele dječije obraze, zamahnuo je jednom, pa drugi put.
- I mene, preklinjem te - prošaputala je njegova žena.
- Ni tebe, ljubavi, neću nikome dati! - jeknuo je Lazar i treći put podigao bodež.
Jedva vidljiv mlaz krvi potekao je iz njenog srca. Ugledavši ga, Lazar je obeznanjen pao preko nepomičnog tijela.
Ovako je kraj vojvode Lazara opisao Tomo Krstov Popović, ugledni Novljanin, istoričar, pisac i prevodilac. Uradio je to na osnovu bilježaka Čedomira Mijatovića, jednog od prvih srpskih akademika.
Kako su se zvale žena i kćerke vojvode Lazara, Mijatović nije zapisao niti ti podaci postoje u arhivi grada Herceg - Novog. Uglavnom, njegova je zasluga što je svijet saznao za ovu tragediju koja je toliko uzbudila i potresla dubrovačkog pisca, profesora beogradskog Liceja i diplomatu Mateju Bana (1818 - 1903) da je napisao pjesmu u desetercu "Lazar novski vojvoda". Istina, u njoj je Lazareva ljuba sama sebi presudila, ali je kraj onakav kakav je bio i u stvarnosti.
Odvažnost koju je vojvoda pokazao u borbi i tragičan korak na koji se odlučio, zadivio je čak i Hajredina Barbarosu. Ponudio mu je da se odrekne pravoslavlja i primi islam obećavajući mu položaj vezira.
Lazarev odgovor je bio da neće "prevjeriti", tim prije što bi to značilo izdaju žene i djece koje je žrtvovao. Kada nikakva ubjeđivanja nisu pomogla, Barbarosa je pribjegao prijetnjama. Ali, Lazara više ništa na svijetu nije moglo da zaplaši. Najgore mu se već dogodilo.
Ne uspijevši da ga privoli, turski admiral poveo ga je u Istambul. Tamo su se paše i veziri utrkivali da vide čovjeka koji je zločin uma došao iz srca ovako objašnjavao:" Ženska je strana slaba, strah me je - neće moći odoljeti mukama turskim, te će vjerom prevrnuti. Bolje da od moje ruke pomru!"
Novljanski vojvoda završio je onako kako mu je Hajredin Barbarosa i obećao - nabijen je na kolac. Umro je, po svjedočenju onih koji su tom činu prisustvovali, sa osmijehom na usnama, čvrsto vjerujući da žuri u susret onima koje najviše voli.

Izvor: "Politikin zabavnik" 2509/2000

_________________
Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj.
 
gkukolj
-tončica-palončica-
<b>-tončica-palončica-</b>





Datum registracije: 09 Dec 2009
Poruke: 38999

blank.gif
PorukaPostavljena: Sub Sep 25, 2010 3:51 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Božja djeca

Godine 1212. grupe mladih ljudi u Francuskoj i Njemačkoj krenule su u pohod na Svetu zemlju sa ciljem da, ni manje ni više, oslobode Jerusalim od muslimana.

Od slabo organizovanih grupa mladih seljaka koji su 1212. godine krenuli u Svetu zemlju, jedva da je nekolicina njih tamo dospjela. Međutim, ideja o ustanku siromašnih, inspirisana vjerskom posvećenošću da se osvoji Jerusalim, činila se privlačnom u to doba. Jedan hroničar je ono što je postalo poznato kao Pohod nevine djece opisao kao "čudnovat događaj...za nešto slično svijet nikad nije čuo."
Počele su da kruže fantastične priče o njihovoj sudbini. Za neke se pretpostavljalo da su stigli do Marseja, gdje su im beskrupulozni trgovci ponudili besplatan prevoz do Istoka. Isplovilo je sedam velikih brodova: dva su potpoljena, a ostalih pet je otplovilo za Aleksandriju, gdje su djeca prodata u roblje i završila na dvoru bagdadskog kalifa.
Pozadina tih događaja zasnivala se na tadašnjoj istoriji krstaških pohoda i pobožnosti raširenoj u narodu tog vremena. Godine 1187. Saladin je osvojio Jerusalim i uprkos nastojanjima Ričarda Lavljeg Srca, Treći krstaški pohod nije imao mnogo uspjeha u ponovnom osvajanju Svete zemlje. Godine 1204. Četvrti krstaški pohod, umjesto da se obračuna sa muslimanima, opustošio je hrišćanski grad Konstantinopolj. Vjeruje se da su uzroci ovih neuspjeha bili bogatstvo i taština velikaša koji su predvodili pohode. Nasuprot tome, siromašni, a posebno djeca, smatrani su čistim. Podrška konceptu krstaških pohoda ostala je jaka: godine 1212. papstvo je propovijedalo protiv muslimana u Španiji i jeretičkih Katara u južnoj Francuskoj. Ovaj spoj krstaškog enutzijazma i ideje da je siromašne Bog odabrao inspirisala je Dječiji krstaški pohod.
Taj pohod se sastojao iz dva djela. U Francuskoj je mladi pastir Stefan iz Kloa, mjesta u Il de Fransu, dao hljeb siromašnom hodočasniku, u kom je vidio Hrista. Kao znak zahvalnosti i gostoljubljivosti, hodočasnik je Stefanu dao pisma koja je trebalo da uruči francuskom kralju Filipu II. Hiljade pastira su se okupile oko Stefana i krenule u Sen Deni blizu Pariza, gdje su se navodno događala čuda. Moguće je da su se u ovoj grozničavoj atmosferi nadali da će kralj povesti novi krstaški pohod, ali je on umjesto toga rekao pastirima da se vrate svojim kućama.
Njemački dio Dječijeg krstaškog pohoda predvodio je mladić zvani Nikolas iz Kelna, koji je smatrao da ga je Bog uputio da okupi ljude radi ponovnog osvajanja Jerusalima. Okupile su se grupe mladih, od kojih neki nisu imali više od šest godina. Bili su loše opremljeni i nedostajali su im oružje i konji za vojni pohod. Uglavnom su to bili obični nadničari koji su, inspirisani vjerom i prilikom za avanturu, htjeli da pobjegnu od jednoličnog života na poljima Evrope. Njihovi roditelji su bili užasnuti: ko će donositi usjeve i brinuti se o životinjama?! Nekim crkvenim ljudima je ovo takođe smetalo: krstaške pohode je odobrio papa, ali su mase u ovom slučaju djelovale samostalno.
Nikolas je svoje pristalice poveo kroz južnu Njemačku prema Italiji. Prelazak preko Alpa za vrijeme jednog od najtoplijih ljeta koja se pamte ispostavio se kao poguban: učesnici pohoda su počeli da se osipaju, jer su neki shvatili neizvodljivost ovog zadatka, a ostalima je put jednostavno bio pretežak. Nekoliko hiljada sljedbenika je ostalo uz Nikolasa i za njih se zna da su stigli u Đenovu 25. avgusta 1212. godine. Nije sasvim jasno šta se dalje događalo. Neki su vjerovatno otplovili na istok, ali se većina razišla, vrativši se na sjever gdje su ih ismijavali zbog počinjene gluposti.
I pored toga što se o njemu jako malo zna, ovaj pohod nevine djece ostavio je nevjerovatno jak utisak na srednjevijekovno društvo. Čak i danas avantura te djece predstavlja moćan simbol popularnog, mada u zabludu dovedenog, vjerskog entuzijazma.

_________________
Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj.
 
gkukolj
-tončica-palončica-
<b>-tončica-palončica-</b>





Datum registracije: 09 Dec 2009
Poruke: 38999

blank.gif
PorukaPostavljena: Pon Mar 21, 2011 9:08 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane



Vođa hunskih ratnika

Atila Bič Božji postao je pošast uzdrmanog Rimskog carstva dok je pljačkajući i harajući nadirao Evropom.

Godine 440. n.e. armije i flote Istočnorimskog carstva pokušavale su da preotmu Sjevernu Afriku od Vandala. Rimljani nisu uzimali u obzir opasnost koja je prijetila od Huna, nomadskog azijatskog pastirskog naroda koji se doselio u Rumuniju i Ukrajinu. Rimljani su mislili da mogu da manipulišu hunskim kraljevima - Uldinom, Ruom i sada Atilom - i da ih, ukoliko to bude neophodno, poraze. Ta procjena pokazala se kao kobna greška.
Početkom 441. godine Atila je prešao granicu na Dunavu i zauzeo rimski grad Viminacijum (Kostolac). Opljačkao ga je, zarobio stanovnike i zatim do temelja uništio grad. Strah je zavladao širom Balkana.
Atila je svoja plemena stepskih nomada ujedinio nametanjem centralizovane kraljevske moći i usavršavanjem vojnog sistema zasnovanog na munjevitim manevrima konjice i na moćnom "skitskom luku". Njegov cilj nije bila teritorija nego pljačka, kako bi nagradio svoje horde ratnika.
Huni su prešli hiljade milja duge ravnice i, kako je zapisao jedan rimski posmatrač, izgledalo je da žive u sedlu. Dominirali su u oblasti od Kaspijskog mora do Mađarske i na sjeveru do Poljske. Da bi nadzirao tu ogromnu teritoriju, Atila je morao stalno da putuje. Njegov dvor činila je grupa bogato ukrašenih šatora.
Atila je bio ratnički vođa koji je ostavljao snažan utisak - ambasadora Priska od Panijuma dočekao je sa grupom plesačica. Na banketu na kom je njegova svita nosila svilene odore i pila iz zlatnih pehara, Atila je sjedio iznad njih u jednostavnoj kožnoj hunskoj odjeći i pio iz drvene šolje.
Atila je bio i tiranin. Kada su Rimljani odbili njegov zahtjev da plate veliki danak u zlatu, njegove horde uništile su pet rimskih gradova i porazile dvije rimske armije. Zaustavljene su tek ispred zidina samog Konstantinopolja. Zatim su 450.godine Huni krenuli prema zapadu u Evropu.
Rimski general Aecije vješto je obrazovao koaliciju zapadnih evropskih naroda i 451. godine presreo Atilu u blizini Šalona, istočno od Pariza. Krvava bitka u kojoj je učestvovalo 40.000 ljudi nije imala jasan ishod. Za Atilu je bitka koja nije okončana pljačkom predstavljala poraz: podređeni narodi počeli su da dezertiraju.
U očaju napao je Italiju, zauzeo Milano i krenuo na Rim. Naposljetku, u proljeće 453. godine poslije pijanke kojom je proislavio svoje vjenčanje, pronađen je mrtav usljed velikog krvarenja iz nosa.
U roku od godinu dana savez plemena se raspao. Atila je znao kako da iz korjena zatrese zemlju, ali ne i kako da njom vlada: znao je samo da uništava ono što su drugi gradili, ali ne i da nešto stvori.

Izvor: Ilustrovana istorija svijeta

_________________
Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj.
 
gkukolj
-tončica-palončica-
<b>-tončica-palončica-</b>





Datum registracije: 09 Dec 2009
Poruke: 38999

blank.gif
PorukaPostavljena: Pon Nov 28, 2011 12:50 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Прича о кнезу Пријану





„Ој Милоше, побратиме мио,
Јеси л' скоро у Гламочу био?
Јесам брате у Гламоч ишао
И стару ти мајку обишао...“

1. Гламочко поље, посуто стећцима и мраморовима, археолошким налазиштима из римског и касноантичког периода, може бити и свакако јесте прави рај за озбиљна старинарска истраживања. Чувени археолог Димитрије Сергијевски записао је како је истражујући на Оџаку у Гламочу „отпочео своју научну каријеру“. Предања са Гламоча, наративно сликовита и епски раскошна бележена су у неколико озбиљних радова.

Нажалост, трагична збивања приликом распада бивше Југославије (1991-1995), егзодус Срба из Крајина озбиљно је пореметио раније вековно демографско стање. Због тих, али и других разлога предања се заборављају муњевитом брзином. Гламочка гробља, нарочито некрополе (громиле) представљају занимљива археолошка налазишта. Посете тим налазиштима дарују сазнања којима могу да се осветле чак и они „мрачни“ периоди из историје Српске православне цркве.

Надлежни епископ бихаћко-петровачки господин Хризостом Јевић благоизволео је да се по северозападном ободу Гламочког поља учини једна екскурзија у циљу прикупљања података са неколико старих гробаља. Предвођени нашим владиком који је увек благонаклон према таквим подухватима, али и рад да се у њих активно укључи, ујутро 23. септембра 2011, са Млиништа се спустисмо у Гламочко поље и одмах нам на памет падоше и у срцу заиграше речи песме:

Ој, Гламочко поље равно,
не виђох те ја одавно...
Ој, Гламочу родна грудо!

На улазу у село Стекеровце налази се такозвано Мртво гробље. Овај, наизгледни плеоназам није случајан. То гробље већ дуго није у употреби, јер на њему се одавно нико не сахрањује, гробна места су улегла у земљу... Ту се истичу два велика крста од камена, висока преко два и по метра, које народна традиција везује за војевање ускока Стојана Јанковића против гламочких бегова и клишких санџак-бегова из породице потурчењака Филиповића, некада Пилиповића. Треба нагласити да, ако је неко у том племену баш оправдао име „љубитеља коња“, била је управо та исламизована грана. Ибрахим Манзур Ефендија, Француз, авантуриста прешавши на ислам, хвали почетком XIX века ергеле гламочких бегова Филиповића, а слично се чита и у низу других путописа XVII и XVIII века. Прича се да је у старој цркви села Врба, које се налази према Ливну, била повећа збирка икона, светаца старих породичних слава, коју су помухамедањени Гламочаци остављали локалним паросима. Вредни свештеници су записивали коме су припадале, ко их је и када донео приликом примања нове вере освајача, а сада друштвено привилеговане групе. Таква мала историја исламизиације у Југозападној Босни пропала је 1941. када су усташе запалиле цркву у Врби. За Филиповиће се прича да су своју породичну икону чували у кући на беговском Оџаку, да су је поштовали, додуше кроз „двоверско“ сујеверје, али баш као „какву највећу светињу која је њима остала од давнина“.

2. Јужно од Стекероваца и Вагана, налазе се Шумњаци, такође питомо месташце Гламочког поља у коме успева надалеко чувени кромпир. Позната је шала, у којој има и много истине, да када се тражи килограм гламочког кромпира муштерија буде упитана: „А са које стране да ти одсијечем“? Или оно: „Ове године је крумпир добро родио. Онај велики баш добро, а онај мали тако и тако“... У поменутим Шумњацима постоји активно гробље у коме се налази занимљив средњовековни мрамор, односно стећак. Натпис са тога камена је објављен и у савременој транскрипцији гласи: „Се лежи кнез Пријан“, а на модерном језику: „Овде лежи кнез Пријан“. Још је Иво Андрић потцртавао везаност средњовековне властеле у Босни за тло, за земљу, која се тамо доста поштује, која се назива „племенитом“. Назива се тако јер је добијена од бана или краља као „баштина“ – наслеђе, „племенштина“ – знак већег достојанства и постаје имовина рода „племенита баштина“ – као награда за учињене заслуге. У случају кнеза Пријана, једно нарочито народно поштовање се сачувало до данашњег дана. Мештани Пријану тепају, диче се и поносе древношћу његовог надгробног споменика. На крају крајева, нарочито је важно што се тај стећак налази у још увек активном православном гробљу, где свештеник држи парастосе и помене.

Шта се може дознати о Пријану? Занимљиво и карактеристично да се поред Шумњака, на другој, источној страни поља, 10-ак километара ваздушне линије налази село Пријани. Да ли је, можда, реч о представнику рода Пријана, некаквом родоначелнику... Место се помиње у Добрунском, тј. Крушевском поменику са краја XV века, из кога су потицали дародавци манастира и других православних светиња. Тамо се наводи Војислав или Ковислав из Пријана (Стојан Новаковић, Српски поменици XVI-.XVIII века, Гласник Српског ученог друштва, књ. XLII, у Београду 1875, стр. 21-22). Кнез Пријан највероватније припада групи угледника, кнезова и војвода који су познати у другој половини XV и првој половини XVI века као актери друштвено-политичких збивања у Босанској Крајини: учесници у ратовима и предводници сеоба.

3. Наша знатижељна група: Његово Преосвештенство епископ бихаћко-петровачки господин Хризостом, продуцент Алтернативне телевизије (АТВ) из Бања Луке господин Ратко Радановић и аутор ових редова су на Шумњачком гробљу тражили Пријанов надгробни белег. Поражени, јер су већи и масивнији споменици били тек из XIX века, почели смо да сумњамо у наводе из завичајне литературе. На дну гробља је ипак био споменик са рељефним Пријановим портретом. Пријан! Ево га Пријан! Могао сам коначно да одахнем, иако су по тоналитету реченице моји сапутници, мислили да ме је ујела змија.
Пријанов споменик је камена стела која се пружа правцем исток-запад, чије су димензије: висина 1, 35 м, ширина са чеоне стране износи од 0, 48 м до 0, 53 м, а са бочне 0, 43 м. При врху је камени споменик назубљен петокраким венцем. Лик покојника је рустично исклесан у стојећем ставу. На бочној северној страни споменика приказани су полумесец и штит. (D. Nikić, Glamoč – naselja i stanovništvo, Sarajevo 1989, 156-157). На леђној страни је натпис: „Се лежи кнез Пријан“, испод кога је угравирано сечиво преломљеног мача. Могло би бити да је Пријан страдао у неком боју. Од натписа се данас јасно сачувало једино: „прианъ“.

Антропогеограф Душан Никић је на једном месту забележио: „Истражујући често прошлост крајева ливањског краја и сусједних му крашких области чуо сам веома интересантна, а и индикативна казивања од двојице мјештана из села Врба код Гламоча и села Бастаси код Грахова. Када сам старину Симу Паштара из Врбе покаујући на један у камену изрезбарен лик упитао чији је то споменик он ми је одговорио: „То је наш Пријан“. Готово исти одговор добио сам и од једног старца из рода Цвијана у селу Бастаси. Наиме, у сеоском православном гробљу између камених мраморова и крстова истиче се својом висином од 3 метра један дрвени једнокраки споменик „неком сеоском прејатељу о којем се ништа не зна“, али сви казују да тај пријатељ испуњава све жеље мештана, нарочито нероткиња.

- А зашто га зовете прејатељ?

- Е, па прејатељ ти је од свих људи најбољи, и увијек је спреман да ти у неприлици да руке, зато га и зовемо тако, а и чувамо га као нашу највећу светињу – одговорио ми је старац Цвијан“. (Необјављен рукопис о Ливну).

4. Знајући за легенде о Пријану које колају по Тромеђи, пожелео сам да се на гробу историјског кнеза Пријана, осведочим о његовом споменику и натпису, затим о положају истог усред шумњачког гробља. Видели смо ту камену древност која је обавијена ореолом традиције и осијана зрацима поштовања. Благочестиви Пријан, чија се добра дела памте, јер сама сачуваност његовог мрамора сведочи да је био честит. Његова дела су несумњиво била „Богу приступачна“. Стећци преносе лапидарне, али етичке поруке. Тако на супротном крају Босне и Херцеговине, у Поповом Пољу, у селу Убоско, на једном гробу стоји: „А се лежи Дабижив Радовановић. Чо(ве)че, тако да си благ“. И Гламочки Пријан је ту и он говори на својеврсни начин да будемо људи, и још више: да будемо пријани.

Радован Пилиповић

Извор: Епархија бихаћко-петроваћка

_________________
Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj.
 
gkukolj
-tončica-palončica-
<b>-tončica-palončica-</b>





Datum registracije: 09 Dec 2009
Poruke: 38999

blank.gif
PorukaPostavljena: Ned Apr 22, 2012 7:52 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Под командом мртвог султана

Пред сам крај опсаде угарског града Сигета, у ноћи 5/6. септембра 1566. преминуо је османски султан Сулејман I Величанствени. Како би спречио побуне у војсци, немире у провинцијама и обезбедио да се на престолу мирно устоличи Селим II, велики везир Мехмед-паша Соколовић је четрдесет осам дана успешно прикривао смрт султана Сулејмана.

Мехмед-паша Соколовић
Османлије су 1565. претрпеле неугодан пораз у покушају да заузму Малту. Заузврат, султан Сулејман I је прекинуо све везе са Хабзбурзима и најавио нови поход на Угарску. Стари и костоболни султан је у пролеће 1566. повео огромну војску, први пут лично после 11 година, не би ли тако демонстрирао своју моћ и виталност. Османска војска, која је била опремљена и да нападне Беч уколико се прилика укаже, заустављена је 6. августа када се упустила у опсаду тврдог града Сигета (данас у мађарском делу Барање). Месец дана касније, током припрема за коначно покоравање тврђаве, султан Сулејман је преминуо у ноћи 5/6. септембра, у својој 72. години живота.

Како се престолонаследник Селим налазио чак у малоазијском граду Кутахији, а османска војска изморена ратовањем на непријатељској територији, велики везир Мехмед-паша Соколовић је одлучио да прикрије султанову смрт. Султаново тело је тајно балзамовано и пресвучено у сјајну владарску ношњу, док је десетак хафиза непрекидно читало куранске суре султану који је и мртав морао да влада. Мехмед-паша је затим упутио поверљивог чауша у Малу Азију да позове Селима да крене у сусрет војсци мртвог султана. Султан је редовно стављан поред прозора владарског чадора, а хафизи су му доносили храну и убрусе којима су га опслуживали. Велики везир је уз помоћ писара слао поруке у Сулејманово име османским војсковођама и Сигет је уз велике жртве најпосле заузет 7. септембра. Поново су у султаново име разаслате објаве о великој победи, а изморена војска запослена на обнови порушенe тврђавe и на претварању локалне цркве у џамију. У ноћи 13/14. септембра Соколовић је дискретно обавестио о султановој смрти и остале везире Порте. Вести о победама другог везира Порте, Пертев Мехмед-паше на средњем току Тисе омогућиле су да део војске буде послат у даље походе по Угарској.

У међувремену, везиров чауш Хасан је за свега осам дана превалио пут од Сигета до Кутахије у Малој Азији. Селим је већ 26. септембра полутајно ушао у престони Цариград где су топовски плотуни означили да је стари султан мртав и да царство има новог владара. У строгом складу са поруком искусног великог везира, Селим II је одмах затим продужио у Београд где је уместо за петнаест, стигао већ за десет дана. Одатле је отпутовао до Вуковара где му је стигла нова порука од Соколовића који је новом монарху препоручио да исцрпљену војску сачека у удобнијем и сигурнијем Београду са припремљеним богатим наградама у новцу. Најпосле, 21. октобра Сулејманова победоносна војска је кренула још увек необавештена о смрти султана. Велики везир је уредио да кочија, у којој се налазило тело преминулог султана, увек буде окружена величанственом пратњом везира и њихових свита, јаничара, чауша и музичара. Како је султаново тело већ било у јако лошем стању, Соколовић је у кочије посадио извесног Хасан-агу, дворанина родом из Босне, који је веома личио на преминулог султана Законодавца. Хасан-ага је повремено отпоздрављао војсци из кочија, док би Соколовић прилазио „султану“ да му поднесе извештаје или прими наредбе. Уз пут, провинцијски одреди спахија отпуштани су кућама, мада су уз царску пратњу остали увек немирни јаничари.

Најзад, 24. октобра, на четири конака пре Београда, четрдесет и осам дана после смрти Сулејмана Величанственог, успавану војску почеле су да буде гласне молитве хафиза упућене за душу преминулог султана. Да би опсена била до краја изведена везири су јавно почели да изјављују саучешће великом везиру. Соколовић је затим на коњу подсетио војску на султанове заслуге и њихове обавезе, али и на дарове који су их чекали у Београду. Марширајући кроз Срем, османски војници су заједнички рецитовали суре из Курана и клањали у част Сулејмана „који је Угарску учинио кућом ислама.“ Табут са султановим телом превезен је преко новог понтонског моста код Земуна. Тужни Селим је примио војску на Царевом брду у пољском табору, али није одобрио владарске церемоније и традиционалне поделе дарова. Султана је побуна јаничара, а затим и исплата огромног дара у новцу (бакшиша) сачекала када се најпосле вратио у Цариград. Међутим, мудра и опрезна политика обезбедила је Мехмед-паши даљи опстанак на месту великог везира. И поред неодговорног и вину склоног Селима II (1566-1574) захваљујући Мехмед-паши Соколовићу Османско царство је и даље било једна од светских сила.

Izvor: www.istorijskabiblioteka.com

_________________
Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj.
 
gkukolj
-tončica-palončica-
<b>-tončica-palončica-</b>





Datum registracije: 09 Dec 2009
Poruke: 38999

blank.gif
PorukaPostavljena: Pon Apr 23, 2012 8:25 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Слепи краљ у бици

Јован Луксембуршки, син цара Светог римског царства Хенрика VII, 1310. године, кад је имао четрнаест година, постао је краљ Чешке. Династија Луксембурга је била германског порекла, али је била под снажним утицајем француске културе. Краљ Чешке Јован био је веран поданик француског краља Филипа VI кога је служио и као витез и као дипломата. Током свог живота, Јован Луксембуршки војевао је широм Европе, а по избијању Стогодишњег рата 1337. године, не само да је ратовао у корист француског краља, већ је био и један од главних финансијера Филипа VI.

Грб принца од Велса и девиза Ich Dien
У време када се Стогодишњи рат захуктавао, краљ Јован је већ био стар и готово слеп. Међутим, окружен својом ратном дружином Јован Луксембуршки је 1346. био у претходници војске француског краља која је пошла на енглеског краља Едварда III након што се енглеска војска искрцала у Нормандији у лето исте године. На бојном пољу код Кресија војска француског краља била је слабије организована у односу на енглеску. Поред француског краља било је ту и других представника европских династија који су по свом рангу били више него равноправни са Филипом VI, владарем Француске из династије Валоа. Осим краља Чешке, у француској војсци био је и његов син Карло IV, већ изабран за краља Римљана, односно наследника царске круне Светог римског царства, затим Ђауме I Праведни, протерани краљ Мајорке и син великог Ђаумеа I Освајача, и савојски гроф.

Краљ Филип је одобрио отворени напад на добро припремљене енглеске позиције и тада је, по речима хроничара Фроасара, дошло до велике пометње у француским редовима. Наиме, присутни племићи желели су да по сваку цену, својим витешким делима, засене сопствене саборце. Филип је потом поступио неразборито и прво послао у битку своју ђеновљанску пешадију, али је изненадни пљусак овлажио тетиве њихових самострела. Без подршке коњице, Ђеновљани су брзо страдали, а њихово хаотично повлачење и блато успорили су први јуриш француских витезова који су због тога постали лака мета за енглеске стрелце.

Најзад, у другом таласу, кренуо је јуриш коњице Јована Луксембуршког. Пошто је краљ био полуслеп, наредио је својим људима да повежу своје коње уздама. Његова последња команда, по Фроасару, била је: „Замолићу вас да ме довољно приближите непријатељу да могу да му задам ударац мачем.“ Јован Луксембуршки и његови ратници су потом извршили јуриш уз бојни поклич: „Праг!“ Коњица чешког краља пробила је бојну линију којом је командовао енглески престолонаследник, принц од Велса Едвард, Црни принц. Јованови људи су привремено срушили стег принца од Велса, међутим, пошто су пробили први ред, Јован и његови људи налетели су на енглеску пешадију која их је свукла из седала и побила. Након Јовановог јуриша, Французи су јуришали још 13 пута, али без већих успеха пошто су их енглески стрелци немилице косили. У сутон, када је француска војска већ била проређена и изморена, Едвард III наредио је општи напад. Филип VI, окружен најпробранијом пратњом, после рањавања натеран је у бекство, док су Енглези заробили и стегове француског краља.

Тек у зору наредног дана, Едвард III је, обилазећи бојно поље, схватио размере своје победе од јучерашњег дана. Енглески хералди су обишли бојно поље и, захваљујући пронађеним грбовима и опреми, идентификовали мртве племиће на обе стране. По данашњим прорачунима, у бици код Кресија страдало је преко 1.500 племића што је за средњовековне прилике била права кланица. Пронађено је и тело Јована Луксембуршког кога су, као чувеног витеза, оплакале обе стране. Тело краља Чешке је опрано, увијено у ланени покров и у носиљци послато у Луксембург. У Јованову част Едвард, принц од Велса, усвојио је девизу чешког краља „Ich Dien.“ („Ја служим.“) и ставио је на свој штит. Овај мото је и дан данас део грба британског престолонаследника.

Најпосле, битка код Кресија је урушила владарски ауторитет Филипа VI, док је Едварду III донела важну луку Креси, а принцу од Велса репутацију једног од најзнаменитијих енглеских војсковођа средњег века. Јованов син Карло IV, који се на време повукао са бојног поља код Кресија, постао је нови краљ Чешке и цар Светог римског цартва.

_________________
Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj.
 
gkukolj
-tončica-palončica-
<b>-tončica-palončica-</b>





Datum registracije: 09 Dec 2009
Poruke: 38999

blank.gif
PorukaPostavljena: Uto Jul 31, 2012 1:46 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Сат Смаил-аге Ченгића

Погибија Смаил-аге Ченгића 1840. године послужила је као инспирација хрватском књижевнику Ивану Мажуранићу за стварање знаменитог дела Смрт Смаил-аге Ченгића (1846). Један предмет који је Смаил-ага имао при себи у самртном часу био је повод за везу између потомака једног од извршилаца његовог смакнућа и творца књижевног дела…



Новица Церовић (1805—1895)
Питање припадности Грахова озбиљно је реметило односе између Црне Горе владике Петра II Петровића Његоша (на челу Црне Горе од 1830. до 1851) и херцеговачких паша. Године 1836. граховљански старешина Јаков Даковић је одбио да плаћа Турцима харач. Након тога уследила је турска одмазда и жестоки сукоб у који су се укључили и Црногорци, али је крајњи исход по Граховљане био неповољан. У боју су страдали и неки владичини рођаци па је он прижељкивао освету. На османској страни у боју се истакао гатачки муселим Смаил-ага Ченгић, који је иначе био познат по свом јунаштву. Све до 1838. године и утврђивања границе настављени су повремени погранични сукоби. Уз владичину сагласност дробњачки главари, на челу са Новицом Церовићем, извели су смакнуће Смаил-аге Ченгића 23. септембра/5. октобра 1840. године.

Овај догађај опширно је описао Милорад Медаковић у свом делу П. П. Његош, последњи владајући владика црногорски (Нови Сад, 1882). Медаковић бележи, међу осталом, да је Церовић скинуо са Смаил-аге оружје, узео два његова коња Брњаша и Гаврана и да је све то предао владици. Страхујући од освете Новица Церовић је после овог догађаја дуго боравио на Цетињу, а заузврат га је црногорски владика богато наградио — поставио га је за сенатора и даровао му један млин. Владика је, судећи по Медаковићевом делу, задржао за себе оба коња и Смаил-агино оружје (ови предмети налазили су се 4. новембра 1840. у Морачи а на Његошев захтев они су одмах упућени у Цетиње о чему је Фрањо Сарић известио Габријела Ивачића) а Смаил-агин сат је вратио Новици Церовићу.

Код Новице овај сат је био 37. година а потом га је његов син Ђорђије Церовић послао 23. децембра/4. јануара 1877. године на поклон писцу дела Смрт Смаил-аге Ченгућа, тада бану Хрватске Ивану Мажуранићу. Поклон је пропратио писмом:

Свијетли преузвишени Бане, од много година желио сам да Вас походим и да видим и поздравим прослављеног песника, који је у пјесми Смрт Смаил-аге Ченгића онако лијепо споменуо и опјевао и мога оца Новицу. Како због наших непрестаних ратних послова нијесам могао ту моју жељу испунити, то узимам слободу сада Вам писати и уз све ово писмо приложити Вашој Преузвишености златан сахат истога Смаил-аге Ченгића што се при њему нашао када је погинуо. Тада је и заклопац на том сахату мало улубљен и оштећен. Ја молим Вашу Преузвишеност да изволи примити овај мали спомен, који нема друге вриједности осим те што је куцао у њедрима онога јунака, кога сте Ви онако дивно опјевали и обесмртили. Са особитим поштовањем поздрављајући Вашу преузвишеност, како од моје стране тако и од стране мога старога оца Новице […] војвода црногорски Ђорђије Н. Церовић.

На сату је био урезан латинични натпис. Са сачуване фотографије могуће је прочитати само њего део: Смаил-аге Ченгића 1840. Дар војводе Церовића 1877. Сам предмет је чуван у Његошевом музеју на Цетињу одакле је нестао.

Izvor: www.istorijskabiblioteka.com

_________________
Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj.
 
gkukolj
-tončica-palončica-
<b>-tončica-palončica-</b>





Datum registracije: 09 Dec 2009
Poruke: 38999

blank.gif
PorukaPostavljena: Pet Sep 14, 2012 9:16 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Љубав закон мења

Од настанка Османске династије, па све до прве половине 16. века, постојао је обичај у Османском царству да се свакој султановој конкубини дозволи да роди само једног сина. Тај обичај се променио за време владавине Сулејмана Величанственог, чија је највећа и јединаљубав била лепа Украјинка Рокселана… Османско царство је била династичка држава која је зависила од способности султана да произведе мушке наследнике, и чија је стабилност доста зависила од стабилности султанске породице. Стога су питања династичке репродукције, породичне стурктуре и система наслеђа била питања од високе државне важности. Према исламскомзакону, срж породице нису чинили муж и жена, већ личност оца. С тим у вези, султан је био једина глава владарске породице, исто као што је био и једини владар царства. Стога у Османском царству није постојао појам савладарке или формално признате краљице (иако јесте било веома утицајних жена). Такође, порекло, вера и друштвени положај мајке будућег султана нису имали никакву релевантност — свака жена која је била део султановог харема могла је да постане мајка султановог наследника — могла је бити робиња, ниског рода или неверница. Постојао је, међутим, још један веома увржен обичај који је почивао у политици наслеђивања, а то је да свака султанова жена, билозаконита било конкубина, кад би једном родила султану мушко дете, више никада не би ушла у султанову ложницу. Овај обичај је почивао у чињеници да је сваки султанов син, од момента свог рођења постајао претендент на престо, и самим тим би постајао политички ривал својој браћи. Принчеви стога нису расли заједно, већ је свака мајка подизала одвојено свог сина док овај не би напунио између десет и дванаест година. Тада би му бивала додељена провинција на управу и он би одлазио на нову дужност заједно са својом мајком која је постајала његов духовни водич и чувар. Овај обичај био је строго поштован све до владавине Сулејмана Величанственог, који га је прекинуо и то не из политичких нити државних разлога, него због неизмернељубави коју је осећао према једној својој робињи, Хашеки Хурем, у Европи познатој као Рокселана. Рокселана је била највероватније кћерка једног украјинског свештеника. Украјина је у то време била део Пољске и према пољским изворима, Рокселана се заправо звала Александра Лисовска коју су заробили Татари при једном од својих напада на Пољску. Александра је била одведена у Истамбул где је била купљена за султанов харем на пијаци где су се продавали робови. Рокселана је добила ново име Хашеки Хурем и врло брзо је постала султанова миљеница. Године 1521. Рокселана је Сулејману родила првог сина, Мехмеда, и према устаљеном обичају, тиме се завршавао било какав сексуални контакт између ње и Сулејмана. Међутим, Рокселана је између 1522. и 1531. родила Сулејману још шесторо деце, од којих је један био и будући султан и Сулејманов наследник, Селим II. Сулејман је толико волео Рокселану да је 1533. године прекршио још један дубоко укорењени обичај и тиме је изазвао велики скандал у ондашњем османском друштву — ослободио је Рокселану а потом се оженио њоме и целог живота јој је указивао велике почасти. Пошто је Рокселана била и мајка више синова наследника, дошло је до промене још једне традиције — Хурем султанија није пратила ни једног од својих синова кад су им биле додељене провинције на управу, него је остала у Истамбулу у самом центру моћи, где је све до своје смрти 1558. вршила знатан утицај на султана. Када је умрла, Сулејман ју је сахранио у џамији Сулејманији, одмах до султановог турбета.

Izvor: www.istorijskabiblioteka.com

_________________
Došla je i otišla.
Neću je ponovo vidjeti sa one strane groba.
Moj život je samo moj.
 
Prikaz poruka:   
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Istorija sveta ~ -> Još jedna priča Vreme je podešeno za GMT + 1 sat
Strana prethodna  1, 2, 3, 4
Strana 4 od 4

 
Pređite u:  
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu
Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu
Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu
Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma





- Burek Forum - Doček Nove 2018. godine - Venčanja, svadbe - Proslave - TipoTravel - Kuda večeras -

Bookmark to: Twitter Bookmark to: Facebook Bookmark to: Digg Bookmark to: Del.icio.us Bookmark to: StumbleUpon