Najlepši stihovi vaših omiljenih pesnika...

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Ne vjeruj

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kazu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime -

Ne vjeruj No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tjelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše

Aleksa Santic

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Zavodnik

Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeć' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci DA.

Herman Hesse

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Skamenjena na velikom trgu snova,
naslonjena uz bridove neba,
prestrašena u grlu rose,
nema poput leptira
okrecem svoje lice zemlji,
jer svuda nalazim tebe.
Hrabra
na žici iznad ponora,
ponosna medju obalama
ohole reke,
ja dozivam noć prisutnih godina,
sav očaj napuštenih drvoreda,
sve naricaljke predaka,
jer svuda nalazim tebe.
U ustima ovog zdenca
ne dodirujem rubove vode,
ni dno u srcima riba,
prolazim poput kise
kroz tkanine jesenjih gradova,
vezujem se gladju,
ranjavam vid na oštrici sluha,
poklanjam se izvoru mora
koje pronalazi moj strah.

Odrezala sam kosu
spalila sam lice
oderala sam kozu
pretvorila sam se u izgoreo pejsaz
ali ti me prepoznajes.

Zbog tebe
odevala sam se u lice trave
i zaustavljala sene meseca
na svim oblicima tvog vrata,
zbog tebe
u ovoj polovini mog dana
rasprostirala sam vrtove reči,
koje pamtim od detinjstva,
kad su igre bile svečane
a kosa još mlada.
Nisam zaboravila korenje očiju
na obali onog drugog svetla,
što me doziva
mrežom svog glasa
i teškobom snega,
nisam stajala kraj reke ,
nisam gledala brodove,
koji odnose delove našeg tela,
nisam okusila ruže
na snopovima plemenitog leta.

Zbog tebe
pamtila sam oblike zagrljaja,
dve malene bitke
na obronku straha,
robovala sam stablima
i pesku pred zatišje vetra,
nosila sam tudje haljine,
pretvarala sam se u zeca i u srnu,
moja su stopala
bila ograde od žice.

Zbog tebe
Neznam vitka i rana jutra
na oronulim bregovima mojih ruku,
i ja se bez sećanja
radujem oblini mladog šljunka,
jer ko će od sinova mojih
nalik menama duge
zaustaviti mahovinu i dane
što prodiru u pore mog sna?

Ko će kad tebe nema
zatvoriti vrata
zatvoriti usta
zaustaviti krv
pred dolaskom divljeg stada godina

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Noćas mi duša niz grlo teče
kao niska bisera niz tvoje grudi
Noćas mi misli prazninom zveče
Tihim šapatom, ponoć mi se nudi.
Noćas je mesec
Srebrnom paučinom ispleo niti
Ima li išta lepše na svetu
od noći obesne - kad srebrom se okiti.

A ti ... Gde si?

Iza koje sene ploviš ove noći
Punim nebom - valova ponoći
rasule se žmirkave, zvezdane oči.
Dodji...! Lepršavo se spusti
kao tanana nit jave i sna
šta je to plač - do pusti
jecaj između vrha i dna.

Noćas mi duša niz grlo teče
kao niska bisera niz tvoje grudi
Noćas mi misli prazninom zveče
Tihim šapatom ponoć mi se nudi.
Da li ja to plačem...?

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Cujes li...

Cujes li kako traze stvarnost,
rascupane, divlje,
one, sjene, sto ih nas dvoje stvaramo
u ovom neizmjernom krevetu udaljenosti?
Vec umorne od beskraja, od vremena
bez mjere, u anonimnosti,
ranjene golemom ceznjom materije,
hoce imena, granice, dane.
Vise ne mogu
zivjeti tako: na rubu
gdje umiru sjene, a to je nistavilo.
Pritrci, podji sa mnom.
Pruzi ruke, pruzi im svoje tijelo.
Potrazit cemo za njih
boju, datum, grudi, sunce.
Neka otpocinu u tebi, budi njihova put.
Smirit ce se njihova velika, nemirna pomama,
dok ih grcevito stiscemo
medju nasim tijelima,
gdje ce naci hranu i spokoj.
Konacno ce usnuti u nasem snu
zagrljenom, zagrljene. I tako,
kad se odijelimo, kad se budemo hranili
samo sjenama, izdaleka,
one,
konacno ce imati sjecanja, i proslost
od mesa i kosti,
vrijeme njihova zivota u nama.
I njihov tjeskobni san
sjena ponovno ce znaciti povratak
u ovu tjelesnost, smrtnu i ruzicastu,
gdje ljubav stvara svoju beskonacnost.

Salinas, Pedro

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Dusu mi pokloni
onako nezno,
stidljivo, decacki
dotakni ispucale usne
toplim pogledom
i ogrni me svojim rukama
dusu mi pokloni
celu
sa svim ogrebotinama
sto ih krijes
zaboraviti probas

dusu mi pokloni
ta jedino to je
sto imam za dati
potpuno.

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Lucija
Ispricacu ti jednu pricu, Lucija
jednostavnu, kao kad se ploca snima
Lucija, tako si krhka i mala,
kcer bi mi mogla biti
u mene je jesen uplovila
i pijano kestenje plese pod mojim nogama
sta da se kaze – Lucija, Lucija moja dragana
u mom srcu zivi jos ujed andjela
ivicom odzvanjaju glasovi umornog naroda
promrzle devojcice nude ljubav po trgovima
i zuti sneg pada raspuklim ulicama
Ines se je zvala
nedaj se generacijo moja,
sapcem u vetar sto pustosi zagreb i beograd
podjednako
ti nemoguci nocni vlakovi
dupli konjak u Subotici
i mirisi istrosenih hotela sto se zavlace u kozu...
u kosu... u kosti...
zima je posvuda... dodji generacijo moja...
ljubavnice
jos imam stari mornarski kaput
Lucija... nisam ti ovo pricao...
ja nikada nisam video Amsterdam
tamo se, kazu, putuje sam
beli brodovi i crne marame oko vratova devojackih
zale mornare i ispijaju rum za brela
obicno neverne ili bolje verne samo sebi
krhkim kukovima ispracaju svoje mornare
na plovidbe dalekim morima
sa suzama u ocima i obecanjima
nikada, nikada vise maruska
ili kako se vec zovu te cudne niderlandjanke
sklone avanturama, alkoholu, incestu
neverne same po sebi, a opet sebi verne
zima je posvuda – dodji generacijo moja
dodji da se zajedno grejemo
da se zajedno nedamo
nedaj se Ines – govorio sam joj
nedam se ni ja
nedaj se ni ti Lucija
nedaj svojih 16 godina
ovim godinama sto kao crne ptice slecu
na nasu kozu, na nase ruke, na nase oci
da nas porobe
Lucija,
samo da mi je jos videti Amsterdam
Maruskin i Prelov Amsterdam
pa neka bude sto biti mora!

Rade Serbedzija

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Ponovo ti govorim ljubavi moja
Posle putovanja i svoga života pusta
Ljubavnu pesmu ponovo ti pišem
Posle pesama iskustva
Ponovo ti govorim ljubavi moja
Onaj kom je bilo paremalo da voli
Ponovo je ovde pred vratima tvojim
I ponovo spreman da te moli

Ponovo ti govorim ljubavi moja
Poceo sam strašno da ponižavam i grešim
Gotovo pri kraju, i gotovo mrtvac
Na pocetku tu sam da se tešim

Ponovo ti govorim ljubavi moja
Na obratnom putu pretvorenom u tamu
Posle sedam mora i vlastite zemlje
Došao sam umreti u tvom stanu

Ponovo ti govorim ljubavi moja
Negde sam vec bio, sad ostavljam to
Da ti posle srece, hrabrosti i znanja
Da ti posle sveta vratim tvoje mesto

Ponovo ti govorim ljubavi moja
Posle lošeg društva, vina, nocas stojim
Sam pred tvojim licem, spreman da ti kažem
Kao i prvi put opet: Ja te volim

Arsen Dedic

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Znam jednu pesmu
o crnoj ptici
iz tvog pogleda.
Vesnik jeseni...
Vesnik smrti...
oci ti cudno sjaje
i mene
malo strh
malo slutnja muci.
a sta ako odes?
A sta kad te nema?
A sta ako...
...ako sve to zaboravis?
Sve si te godine
u dan smestio,
dan u ime,
ime u slovo,
slovo na pesku samo nase staze...

A sta ako dune vetar?

SrebrnaTresnjica011 · Prijatelj foruma

Kakva je ljubav?
Kažu
ne poznaje granice,
ali granici snovima i javom.
Kažu
nežna je,
no prolazi kroz teške trenutke.

Kažu
hrabra je,
no nikad dovoljno.

Kažu
obavijena osecajima,
tako bezosecajno.

Kažu
topla je,
a hladnoca je sve što dotaknem.

Kažu
a lažu.

Poznajem Prijatelja
koji mi je pokazao
kakva je ljubav.

Ona je vecna
i ja mu verujem.

hogar sa medaka · Prijatelj foruma

Mostarske kiše I

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije jos nedozrele

Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si andjeo, ti si djavo
Telo ti zrelo, sta se praviš svetica
A padale su svu noc neke modre kiše
Nad Mostarom

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka

Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala

Vodio sam je po kujundžiluku po
Aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan

Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Karadjoz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene
Svuda sam je vodio

Pero Zubac

hogar sa medaka · Prijatelj foruma

Mostarske kiše II

Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I nista više
A padale su svu noc nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da cini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao

Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživece nas a
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen

Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete

Ni one ulice one prodavce poslednjeg
Izdanja Oslobodjenja
Ni ono groždje polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Nista više
Majke mi ništa drugo nismo

Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja vise ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati

Pise mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži

Govorio sam joj o Ljermontovu o Šagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noci i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skaču baš
Su deca

Pero Zubac