Ivan V. Lalic

Eladan · Odomaćeni član

Čovek koji mi je bio pesnički uzor, jedan od najvećih evropskih pesnika druge polovine XX veka i možda naš najveći posleratni pesnik. Ova tema je moj tribute Njemu, Velikom Majstoru Reči...

Jezero u jesen

Sve tanji dani u brdima,
sve bliže snegovi prilaze;
A šume silaze, silaze
u riđim i mrkim krdima

U jezero, u oklevanje
sopstvene slike što boji se
sa nepoznatom da spoji se
k'o duh i dah u pevanje

O slatkom strahu viđenog
što neviđeno vraća se,
o strasti koja plaća se
groznicom neprevaziđenog -

Godine? Možda časovi
pomiču te terazije;
Neznana mera na snazi je
i još oklevaju tasovi:

Jesmo li sabrali tegove?
Šume u jezero silaze
i sećanja se razilaze
u svetlost, u strah, u snegove.

Eladan · Odomaćeni član

Pohvala nesanici

Besane oči koje vide više
no mrlju jutra, šaru na tapetu,
pročitaće u rukopisu kiše
čitavu povest o budućem letu:
Za usud svakog lista jedna crta
svedoči oblik: semantika kapi
sadrži oblik budućega vrta
il' praznog neba što blista i vapi.

U strašnom blagoslovu noćnog bdenja
strepnja iznutra razmrežava oči
i koren vida širi se i menja
da novim putem nova slika kroči -
na nekoj zvezdi more se rascveta,
u čaši vode zaiskri tišina,
svaka je prošlost stalno započeta,
a more, to je najlepša gorčina.

U nesanici drugog sna je koren:
Sposobnost da si drugačije budan -
i novi dan, po slici prošlog stvoren,
dobije senku, nije uzaludan;
Oblačiš kaput, pališ motor: tačnost
pokreta tvojih inorodna biva;
na semaforu peva višeznačnost,
trobojna šara nekog novog tkiva...

Onaj što noću posumnja u vreme
drukčije dan će, čas po čas, da spoji -
I poštujući prosti zakon šeme
pitaće sebe: da l' šema postoji?
U nesanici drugog sna je koren:
sna koji puni, k'o pustinju voda,
javu u kojoj iznova si stvoren:
U nesanici svetluca sloboda -

D r u g e su noći onih koji bdiju -
na nekoj zvezdi more se rascveta,
pradavne šume zagrcnuto piju
vazduh i vodu budućega leta;
Poslednja slika: kao retrovizor
pun druma što se odmata u ništa
besane oči rajski nazru prizor
potonje nesanice, utočišta.

Eladan · Odomaćeni član

Elpenor

On ležao je moru na domaku,
razbijen kao lutka, iznenađen
bleskom praznine u naglom pomaku,
prekorno zgrčen, tako je i nađen,

Krčag iz kojeg vetri miris žeđi,
još vlažan ispod probijene gleđi;
On ležao je preračunat, srušen,
bunar iscrpljen srkom nagle suše.

Prilazili smo, a bio je dalje
na svaki korak, u ćutanju žaljen,
već javljao se izmenjen u reči.

Kraj mora beše čvor oko praznine,
slomljene kosti. Mrak je bio veći,
a zvezde bliže za meru gorčine.

Eladan · Odomaćeni član

Proleće, Kotež-neimar

Zima je povukla hrtove
na svoja južna lovišta;
izlaze boje iz skrovišta
i naseljavaju vrtove

u igri drevne mimikrije,
kad svaka boja je zelena,
jer sve je pupoljak; željena
svečanost oka se prikrije

u slutnju, u iščekivanje:
ružama planuće živice
kad april se preko ivice
izlije; kakvo prelivanje

vetra u vatru! Bašte su
raspamećene od kretanja
po vektorima svog cvetanja -
a delom još od mašte su.

Još jednom taj vrv u žilama,
na strmoj kosini stoleća.
Treperi skazaljka proleća
među mrgodnim silama.

Eladan · Odomaćeni član

Oktave o letu

Kad već početkom juna senka čvrsne
i protka juni kao žila mramor,
tad znaš da leto rano će da prsne
iznutra, i da predvoji se samo
o Ilindanu; snage istovrsne
napete nekad tvoje konce drže;
sad puštaju ih bestrasno, sve brže,
dok prostim padom ponireš u zamor.

Vetar u praznoj čaši na terasi
sa predvečerjem slaže se u talog.
Leptir u srcu. I osećaš da si
i odstupnicu predao u zalog
odsutnoj nekoj milosti. Na trasi
što uvire u obzor, sjaj daljine
već rubi nevid, i oblak prašine
za konjanikom koji nosi nalog.

Purpurne krpe lepršave zorom!
Pokretne slike, vrtovi na kosi!
Kule što rone uspravno u ponor
prevrnut kao kupa! Ushit što si
odevao u reči, kao prorok
što samo sluti buduće, a ne zna
koliko može mašta, neoprezna,
k'o vino da se prelomi u porok!

Od svega toga sazri jedno leto,
kad bestrasno ga suđaje dosude,
kad buduće i bivše, kad se sve to
smiri u ravan spojene posude -
a srce motri za krilatom petom
glasnika, meri razmak i brzinu;
i sluša krike ždralova što plinu
u magli mraka, mokrim mimoletom.

Boky · **¤ The King of Kolo ¤**

MESTA KOJA VOLIMO

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

Eladan · Odomaćeni član

Nostalgija

Možda je bio vetar, koji sklizne
čujno, k'o napadali sneg, s grana,
a možda pomak plamena što lizne
ivicu lista jesenjeg platana,
il' možda duh zalutao u sobu
kroz zaključana vrata praznog stana,
il' davno leto maknu se u grobu -
a možda je to bila ona Ana;

I zvuk i slika, malo asinhrono
na pozadini avgustovskog zlata;
Glas iz daljine, kao sitno zvono,
zuj bumbara u čaški sunovrata;
Pokret tek uobličen, a već pline
k'o kvarna svetlost, k'o fatamorgana,
vidljiva pena na rubu praznine -
da, možda je to bila ona Ana;

Ana iz knjige koju vetar lista
u travi, pored zaspalog čitača;
Ana iz raja što naknadno blista
udaljen iza plamenoga mača;
Ana, kneginja ograde balkona
nad jezerom, u čipki puzavice,
Ana u peni čipke svog žipona,
brbljavoj prozi svoje rečenice -

Slučajnosti se u sećanje sležu
k'o šećer na dno neoprane čaše;
sitnice samo čine ravnotežu
tom ubrzanju prolaznosti naše.
Možda je bio vetar, možda kiša
zaostala u sećanju platana;
Možda je htela smrt da me presliša,
a možda je to samo bila Ana.

Eladan · Odomaćeni član

Osmeh

K'o zlatnu masku iz Mikene,
koja je drugi oblik praha,
ugledao sam na dnu mene
taj osmeh zadržanog daha,

što uspeo je da se zgusne
za trenut na dnu ogledala;
Okom bez boje i bez zene
budućnost me je pogledala,

nemušto, mudro i bez strasti,
k'o kućna zmija pod dovratkom;
ma d aje sve u njenoj vlasti
još uvek bol je za povratkom

na sredokraću, ravnotežu,
u stanje mirovanja vage:
al' godine se koso sležu
i mrve u arhipelage -

U sabiranju ovom zemnom
to dvojnika sam pogledao;
Smešim se kao Agamemnon
u dvostrukome ogledalu.

DzudzusNeoplantus · Veštica

Deset soneta nerođenoj kćeri

1
Prsten

Sve ono što se sakriva u ništa
Svetluca sjajem netaknute rude;
Što ne postoji, moglo je da bude
Ili postoji izvan odredišta.

U rudi prsten, da venča prisustvo
Nepostojećeg s prepoznatom javom;
U rudi vatra, da proključa lavom,
Neiskušano kad hoće iskustvo.

Sve ono što se sakriva u ništa
Dodiruje me na ivici bdenja
Da me opomene, il da me menja -

Tako u krošnji stabla koje lista
Iza visokog zida gubilišta
Pevaju ptice. Namera je ista.

2.
Oko

I u neostvarenom živi namera:
Da budem jači, što me manje ima;
A nedremano oko-kamera
Svaki moj mikroporaz čitko snima.

Plava optika nedremanog oka
Snimiće tako i kako se menja
Oblik mog srca, damar krvotoka
U svakom času tvoga nerođenja

Što ponavlja se ušestostručeno:
Krik pod visokim svodovima, ali
Nečujan u svemu izvan ovog sluha -

Osim što kruži po toj katedrali,
Po zavojima nedremanog uha:
Ko uholaža božja, bezvremeno.

3.
Lampa

A ti si opšiv mojih nesanica,
Pena što rubi vrtlog od praznine;
Bezlična, znam ti svaku crtu lica
U mreži ostakljene paučine

U naprslom ogledalu; tišina
Mreška se kao skorup od tvog glasa
Iz druge sobe, gde je pomrčina
U kojoj treptiš ko praslika spasa -

Leptire sive šalješ, da mi kruže
Okolo lampe u krhkoj orbiti,
Po slojevima nevidljive ruže,

A kad pred zoru usnem, tada i ti
Utrneš, ko na okret prekidača
U ruci što je odsutna, al jača.

4.
Jednorog

Pustoš u meni tvoje je imanje;
Tvoja je ona ograda bez kuće,
Na tebe glasi tapija, a ključ je
Od kapije u tvoje nepostojanje.

To padina je, mahom vetrovita,
Gde devojčica je jedna bosonoga
Bez sedla jaše krotkog jednoroga
I pevuši mu značenja skrovita,

A napev zujanjem zlate rojevi
Pčela što bile telo su Melise -
Pa prekid trake, napev izgubi se...

Godine tvoje, neki brojevi
Nepovezani u čitko saznanje:
I mrak u tebi moje je imanje.

Eladan · Odomaćeni član

Zapisano nad jednim stihom
Oh Dios, abriendo, entre la sombra, limos.
Blas De Otero

Uporne kiše, blage kiseline,
Bože moj, evo nagrizaju leto;
Danima tek po lišaj pavedrine,
Sunce u mrlji, jedva započeto;
kao da neki oslepeli zograf
ikonu hoće prstima da shvati,
pa skrnavi je. Drhti seizmograf,
klizište kreće, tutnjava ga prati.

Izabranici umrli u nama
u noćima se meškolje, dok trunu;
sporo se more spori sa obalama,
zaliv po zaliv. Oktobar u junu.
I trnu zubi i opada kosa,
ogledala se od pogleda gase,
budućnost razložena kao glosa
nejasne strofe. Bolest obnavlja se.

Pa zašto onda u tminama, Bože,
zašto, krtice, ruješ po svom mulju
i razgrćeš ga? Stoleća se glože
i drhti žižak na tankome ulju;
zelena plesan obrasta naforu,
vlaga budućih kiša je u zraku -
a ti razaraš svoju metaforu
i stiskaš zube dok radiš u mraku.

Eladan · Odomaćeni član

Tragovi

Tragovi tvoji među stvarima,
otisak usne zamišljen na čaši,
haljine tvoje u plakarima
kad vešalicu praznu mašta maši -

trezna halucinacija. Pavana
za infantkinju. Muzika teskobe
što rastvara se u vazduhu sobe
i sleže kao talog na dnu dana.

Korak u praznoj sobi. Glasovi
pod kupolom od kosti. Dečiji su.
Sekunde duge kao časovi.

U nedremanom oku kamere
još jedan snimak. Pomak namere
osmeh na licu tvom, u bezobrisu.

DzudzusNeoplantus · Veštica

6.
Zavičaji

U tvome zavičaju gde je ništa,
Godišnja doba žive uporedo;
U tri koraka ti ih mimogredom
Prolaziš lako,ko knjigu da listaš.

U mome zavičaju, koji stvaram
Poraz po poraz,sad počinje leto;
Bolesne kavge plaminjaju svetom -
Vek plod je, juče zreo, danas kvaran.

A u tvom veku moje ubrzanje
Usklađuje se s tvojim nepokretom,
U aporiji koju ne zna Zenon.

A leto brojim pedeset i peto,
U čilenju, u ovom ostrašćenom,
Dok bivam jači, a sve me je manje.

7.
Sredokraća

Na sredokraći anđela i zveri,
Vidljivoj u obliku ove ploti,
Nije za tebe bilo mesta kćeri;
Ti si praznina u svakoj lepoti

Vrtova mora gradova i kula
U tromom blesku godina što minu -
Svejedno, ti si ustuk od rasula,
Sadržaj koji poriče prazninu.

Igračke sam ti donosio, zatim
Knjige i ploče koje volela si,
A sve u isto, neko tvoje vreme;

Tako me stalno hrabriš da te shvatim
U nastajanju, nestajanju: da si
Plod što ga rodi izmišljeno seme.

8.
Ljubav

U parafrazi tvoga nerođenja
Svaki mi korak senči jedno ništa.
Neoštar snimak. Ima li rešenja
Sem ljubavi za stalna čudovišta?

Gle, ona mi se naginju nad rame,
Izraze šapu dodirom što vređa;
A ljubav ih je zazvala iz tame
Što dubi senku ispod ovih veđa -

Ljubav što slepa je za posledice,
Vidovita za sve što nastavlja je:
L amor che move il sole e l altre stelle.

Paslika raja?Možda tvoje lice,
Ti nerođena, rođena da traješ
U telu što se pretvara u pčele.

9.
Dokazi

Dokaži, ako možeš, da te nema -
To neće biti dokaz da ja jesam.
Dokaži opet, jer dokaze sve sam
Zaboravio. Zato trajem, zeman.

Katkada noću u tišini slušam:
Treperi prostor, rađa se oluja.
Pulsira oganj u zvezdama zgrušan
Po volji Boga slavuja i guja...

Dokaži svoju odsutnost na način
Da um se smrzne, a da srce shvati -
Zašto od tebe ištem nemoguće?

Promaja noći, jedan krov bez kuće,
Pehar kukute, napev kao začin -
Pošalji tvoju senku, da me prati.

10.
Pozdrav

Sve ono što se sakriva u ništa
Zbir oblika je skrivene namere;
A nedremano oko kamere
Položaj snima novih odredišta.

Jednom sam čuo te u glasu drozda,
Na severu, a s proleća je bilo;
Jednom si pogled krznula mi krilom
Pčele što tromo zuji oko grozda.

Trezna halucinacija. Na stolu
Lmpa i mapa tvoga zavilaja,
Mapa nigdine crtana po meri

Nedoživljenog, što nas tako spaja
U istiniti savez, parabolu:
Iste smo krvi. Pozdravljam te, kćeri.