Poezija by Eladan

Eladan · Odomaćeni član

Evo, pošto sam svojevremeno pisao prilično (a kao što svi znamo, kvantitet ne daje i kvalitet) i pošto tih knjižica više nema u slobodnoj prodaji, htedoh da zbog nekih meni dragih ljudi sa ovog sajta postavim većinu svojih pesama. Nadam se da će vam se dopasti...

U dvanaest boja

Ko je to razapeo dugu
izmedju dva brda i dvanaest boja,
divan, šaren poprug
za nevidljivog onog ždrepca
sto ne čuje ponekad vrh polja,
pod čijim se nogama šume zanjišu
kao nejake vlati trave vižljave?

Ko je to razapeo dugu
izmedju dva brda u dvanaest boja,
divnu mrežu šarenu
za nedolazeća jata srebrnih oblaka
sto se bacakaju i plove
u dubokom plavetnilu neba
kao u prozračnoj vodi okeanskoj?

Ko je to razapeo dugu
izmedju dva brda u dvanaest boja,
zastavu divnu, šarenu
za nadolazeću radost na zemlji?
Kao slomljena stakla sjaj se u travi prosuo,
cvetovi lica ozarena ka nebu dižu,
radosne im iskre na laticama.

Eladan · Odomaćeni član

Na rodjenju

Na rodjenju, Gospod mi podari
bočicu s tečnošću čudesnih boja.
Prešavši goru, i izašav' na more,
primoran bejah
da vode njegove bojim,
jer ne vide oko ljudsko ružnije vode,
ni kraja ružnijeg, ni grdjeg.

Izvadiv' čudesnu tkaninu
s naborima kore velikog mozga
i osetiv' miris iz boce
sto štipa za srce
i suze na oči goni,
pred morem sam, s bočicom u ruci
i suzom u oku stajah.

Prisetih se tada
kako sam jos dok detetom bejah
škiljio kroz providne svodove njene
i prozirnu tečnost šarenu,
i bojio sve kutke sobe,
i kućni prag, i svet u otkrivanju...

I obojih more, i nebo nad njim,
i krajolik sav... i preteče,
Bože, Tebi hvala.

Eladan · Odomaćeni član

Šapatom u uvo

S blaženim osmesima i mekotom u očima,
govorili nam: "Pi, ružno li si!",
da ne odemo od očiju, da nas ne ureknu.
Da ne čuju da ovde lepe dečice ima
nečastivi što u duvaru na jedno oko spiju,
vire ispod streha, prete na svakom koraku,
i štene se u vetrovitim i kišnim noćima.
Da dečijom naivnošću "naivne" zle sile prevare,
da nas ne diraju dok malo ne odfrknemo,
da ne odemo od očiju, da nas ne ureknu.

Posle smo mi deca, igrajući se u lugovima
nalazili topla gnezda nekih malih ptica,
i kako su nas učili, o tome govorili tiho,
šapatom u uvo. Šakama pravili levke,
čvrsto pribijali prste, da gde glas ne procuri,
da ne čuju mravi na mravljim putevima,
mravi što mile pod korom hrastovom,
da ne čuju nespomenice, ime im se ne spomenulo,
u vrzinama, po grmušama, pod krševima,
da ne razore topla gnezda malih ptica.

Davno ureknuti, nismo znali da smo ozvučeni.
I zidovi uši imaju. I šuma ima uši.

Eladan · Odomaćeni član

Čaktar

Ne mogah
da zaspim
te vedre
zimske noci.
Dete bejah
u babinom
naručju.
Napolju
je ledilo,
i mesec
na nebu
zgrčen u sebe.

Baba reče:
"Zažmuri, jago,
i zamišljaj
velike ovce,
i kako ono
čaktar bije,
ili kako ono,
negde,
velika voda
pada i huči."

I zamislih
široko polje
i brave bele,
i potok
sto se
obrušava
i pada,
i čaktar
gde odzvanja
i ispunjava,
i...
zaspah
kao jagnje
tada.

Tada ni ja
ni baba
slutili nismo
koliki mi se
nemir sa snom
u dušu useli.
Evo i sad
čaktar
u dubini
bije
neutešno.

Eladan · Odomaćeni član

Svet detinjstva I

Svet detinjstva
rudio i dozrevao sa trešnjama.
Hiljadu crnpurastih i crvenih
ogledalaca za mlado sunce u usponu,
sjajnih i oblih kao lakirane perle
na brojanicama u rukama starca.
U rana jutra kljuvan i načinjan
od malih, bistrookih ptica,
sto odnekud doleću, i nekud odleću.
Sočno i jedro pa više krvari,
iznutra rovano crvima prolaznosti.
Mrlje na srcu, što blede,
ali se teško spiraju,
kao i mrlje od trešanja
na davno okraćalim majicama,
i pozadi, na onim šorcićima,
iz kojih nam je
večito neki djavo virio.
Svet detinjstva
omlaćen brzim letnjim klancima,
što se namah stušte sa planine
noseći na ledjima svoj mali oblak,
i dojure razdragani, kikotavi, raspevani.
Na kraju leta prosut po zemlji
koja sve upija i sve odnosi
izgažen, smežuran, sparušen...
Deca vele: "Prodjose trešnje"...

Eladan · Odomaćeni član

Svet detinjstva II

Svet detinjstva
ispresecan mravljim putevima
što mile i lelujaju
kao mokar trag na suvoj zemlji
dok golišavo dete čučeći mokri
u bašti kraj kuće
pod plavim prozorom sa mrežicom,
i brižnim okom rascvetalog božura.

Svet detinjstva
ispresecan mravljim putevima,
sto štrkljaju i šire se
kao žilave tikvine vreže,
sa humke stajskog djubreta
pod orahom na vrhu vrta,
što na krajevima pucaju
u krupne, žute cvetove
koji po odlasku zujavih insekata
prizivaju rosu i suze na se.

To su oni krajevi do kojih
znam da necu stići i zalud se spremam,
onako nesklesit i nesklatan
i odavno prerastao svoje mravlje puteve.
Jos samo mravi...
Jedina veza otuda do srca,
do ovog uzavrelog mravinjaka
pri letnjem suncu u zenitu.

Moj krvotok, užurbani, nervozni mravi,
mravi sto nose fina jajašca
oslikana slikama sopstvene prošlosti,
da ukrase sniske crvene odaje
za osetljivu, degenerisanu kraljicu
koja gleda, drhti i peva,
i radja, radja, radja,
sve male i crne robove za sebe.

I dok žure u haoticnom nizu
jedan za drugim, noseci slike,
Sunce ih jednim trzajem
svetlom ovlazenih prstiju poprska,
i daruje svakom po jednu kap
na najoblijim delovima tela,
da ne budu odveć crni,
da liče na pione na šahovskoj tabli,
dok usamljeni starac započinje
jos jednu partiju sam sa sobom.

Kraljičin gambit - on sve dobro zna,
al' ipak štiti svojega piona.
Napolju vetrina - unutra toplo,
mravinjak u poznu jesen
čeka večitu zimu.

Eladan · Odomaćeni član

Svet detinjstva III

Čistoto, vreme učini
nevinu preljubu s tobom,
i sad je prestupnik u bekstvu.
Drugačiji vetar - nekad bludni sin,
sad poslušan sluga, potišten kuca
na prozor oka, okna plača.
Ne otvaram nikome,
"Jer će doći vuk
i poješće vas."
Ne otvaram nikome.
Ne smem.
Čistoto, vreme učini
nevinu preljubu s tobom.

Dok uzet, sad, i nepokretan
za sve satove s peskom u ocima
i sizifovskim teretom sunca na plećima,
štampam za njim poternice u glavi,
činim besmislenu
samoodbranu koju providim:
Svaki mu put novi lik dajem
jer znam - ja sam mu isti
jatak i saučesnik bio.
Izmedju leve i desne pretkomore
dupli su zidovi,
i dupli prozori s pogledom unutra.
Medjuprostor u čvor zavezan.
Tamo sam te skrivao.
Sva ti lica zna
jednom na prag izneto dete,
na noši kao u gnezdu,
golih kolena i presvučenog pogleda,
vrata goluždravo proklijalog
kao u ptića iz pologa.
Sva ti lica zna
jednom na prag izneto dete,
što kroz tanak papir sna
na osunčanom oknu vida
precrtava srcem upamćenu stvarnost,
podcrtava detalje linijom, isprekidanom
kao žurni mravi na mravljim putevima:
Ispucao prag i temelj kuće,
uokviruje okvir prozora, plav i na njemu mrežu,
mrežoliko fugovan zid
i raspored tesanog kamena na njemu;
raspored kamenja na našem putu,
purpur u boji naseg božura -
osnovu za gvintni krug
svih potonjih ljubavi;
zelen govor gaja nad kućom,
za žutu nemoću
plavih, gluvih noći;
ptice zlatnog peva
damascirane u moju ušnu školjku,
u prefinjen filigran moga sluha,
pa pahuljast zvuk medenice
da ga živopišem sa pozlatom...
Sad u pahuljama
od sveta otpadam
i padam kroz vreme po sebi.

Jednom na prag izneto dete
pravi u sebi duborez
za buduće neke grafike.
Nervopis,
venopis,
prstopis,
mozgorez,
srcorez,
duborez,
jos neispitane tehnike.
Sve što se za decu piše,
piše se u stvari za detinjstvo.
Za tebe svete,
Atlantido na dnu mene,
utopljenice u tihom okeanu vremena,
nagrizeni kontinentu, srećnice,
najklimaviji zub svoga proždiratelja
sada nosiš kao amajliju.
Detinjstvo... svete, sa dna
ne šalji mi pune kao oko amfore,
predujam za prošlost
koja ne dohodi,
mada je predskazana
posunovraćenim govorom plavog crva,
govorenim odnatraške -
prema stvaranju sveta:
"I bi veče i bi jutro..."

Svet detinjstva,
crne i bele pečurke,
brzorastući na mozgu čirevi
nakon kiselih kiša sećanja,
što padaju triput koso -
jednom vodoravno,
kao da zasecaju
stablo u drveta.
Svet detinjstva,
noću sanjane pečurke,
ključa kao kačamak
i puca kao vodenjak;
iz končastih micelija
nervnih ćelija
brzorastuće babine reči:
"Pečurka je sreća na san,
dete".
Srećan kao raspuklo zvono pevam,
i reči su novorodjene životinjice
čije kičme lomim na jeziku
kao palidrvca.

Svet detinjstva...
Plač.

hoho · Odomaćeni član

pozdrav,jel negdje ovo objavljivano*?Otkada pises?Vidim imas dosta sarolik stil pisanja,od neke nsotalgicnosti,avlija djetinjstva,tkane duge,eh eh lijepo bas,,sjecanja ,ah t A PUSTA SJECANJA,u njima sve ostaje,u njima sve nestaje,u njima sve prestaje,ovo mi je sad izaslo iz glave naveo si me s ovim lijepim pjesmama...pozdrav

Eladan · Odomaćeni član

Utruni me nebo

Utruni me nebo.
Sad mi oko plavo
i beli oblak lutajući,
pa vedri i oblači,
i bojim se
prokapaće kišama
koje pomućeno govore
iz dana u dan.

Eladan · Odomaćeni član

Jezikom lišća što opada

Govorila mi
jezikom lišća što opada
pod prozorom krstovača stara.
Glas joj bio topao
a vetar hladan na oknima
kao na česlju tugu svirao.

Napunila, beše, jedva drži. Kaze:
Sine, znala sam da ćeš doći.
Sanjala sam...
Sine, do kad ostaješ?!

Biću, biću sad tu - kažem -
dodjoh da umrem ovde, majko.

Zanese se...
Granom po staklu zaškripa.
Posle su svu noć prezrele
jabuke sa nje kapale.

Eladan · Odomaćeni član

Ovu pesmu sam svojevremeno posvetio Svetlani Stević-Vukosavljević, fantastičnoj interpretatorki naših starih pesama, skromnoj ženi sa Homolja, koju sam imao čast da upoznam na nekim dešavanjima gde sam bio gost

O providnosti pejzaža

Još jedan sumoran dan
istrajavao je sa druge strane prozora.
Pravio sam akvarele
i vešao ih po zidovima
ne bi li prizvao svetlost.
Pravio sam akvarele:
uvek jedno te isto plavo nebo
i jedan te isti beli oblak,
obao i po dnu fino osenčen,
nalik na bleštave oblutke sa obale.
(Sasvim običan lebdeći kamen,
neobično uglavljen u čeljust vazduha -
optička varka o providnosti pejzaža,
mada ženama u Homolju
jos uvek o Velikom četvrtku
"puštanje vode" polazi za rukom).
Pravio sam akvarele
i vešajući ih po zidovima -
sklon sam da verujem u to -
video sam svetlost,
mada je dan jednako
bio siv i sumoran.

Eladan · Odomaćeni član

(...)

Pustimo vodu!
Na belutku
razbijena kadionica
uz simultanu
dimnu grafiju
grgolji reči
žedno prevedene
pesme.