 ::  |
| Autor |
Poruka |
anchi22
•• 20:01 ••
 |
Datum registracije: 09 Jul 2008
Poruke: 53463
|
|
 Ne umiru samo naselja na istoku ili na jugu Srbije, demografska slika nevesela i na Fruškoj gori. U Velikoj Remeti živi petnaestak ljudi, najmlađem je 48 godina, a ostali su otišli za boljim životom
Nedavno završeni popis stanovništva pokazao je da je broj stanovnika i u većini nekada velikih i bogatih sela, rasutih kao biserje po pitomim padinama Fruške gore, gotovo prepolovljen i da i ona, izgleda neumitno, izumiru.
Ova nevesela slika je, svakako, najsumornija u Velikoj Remeti, od Novog Sada drumom udaljenoj jedva dvadeset kilometara. Prema poslednjem popisu, tu žive svega 44 duše, ali ih je, kaže penzioner Nikola Berić (65), u samom selu zaista jedva petnaestak.
”Da, toliko nas ovde stvarno živi, ostali popisani su ljudi koji u selu imaju vikendice, pa su se tu i prijavili, ali više borave u Novom Sadu, Beogradu, Inđiji”, kaže za “Blic”Berić. ”A kada sam se, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, ovde doselio, svaka kuća je imala najmanje četiri člana, a ukupno nas je bilo blizu 150. Ako se ovako nastavi, za najviše deset godina u selu neće biti nikoga.
Zahvaljujući naporima igumana Stefana, pre nekoliko meseci asfaltirano je nekoliko kilometara prilaznog puta do Velike Remete, ali u to selo autobusi i dalje ne dolaze.
”Ako hoću da odem, na primer, u Novi Sad ili Inđiju, moram najpre da prepešačim tri i po kilometra do Banstola, gde staje autobu”, kaže Nikola Berić I dodaje: “Selo nema ni ambulantu, ni poštu, ni mesnu kancelariju, ništa...”
Poslednje dete u Velikoj Remeti je, s priličnim naporom se priseća Nikola, rođeno davne 1972, ali se i porodica u kojoj se to dogodilo u međuvremenu odselila u Novi Sad, pa su danas, sa po 48 godina, najmlađi stanovnici sela njegov sin Željko i prvi komšija Veljko Kresović.
” Živimo, nekako, od pedesetak ovaca i četiri jutra zemlje, ali bez ozbiljne perspektive”, kaže Kresovićeva supruga Slobodanka, ispred kuće u čijoj avliji je i njihov traktor, jedini u celom selu.
Svi stanovnici Velike Remete, inače, žive od poljoprivrede, što je oduvek bila osnovna delatnost i ovog i drugih fruškogorskih sela. Seoski atar obuhvata oko 300 hektara plodne zemlje, ali je dobar deo danas neobrađen. Od toga polovina, po zemljišnim knjigama, pripada istoimenom manastiru iz 16. veka, na koji je selo praktično naslonjeno.
”Država nam je, zasada, vratila svega petnaestak jutara zemlje, i to one najlošije, a ostalo je dala u zakup, ne znamo ni kome ni na koliko”, kaže iguman Stefan, koji sa desetak monaha i monahinja, pored održavanja manastira, čini velike napore da koliko-toliko pokrene i oživi razvoj sela.
Iako je oko samog manastira izgrađeno dosta atraktivnih sadržaja, to će, dodaje on, biti vrlo teško ukoliko se ne vrate mladi ljudi i ne proradi seoska škola koja se nalazi iznad kuća Kresovića i Berića, a zatvorena je već decenijama. Poslednji njeni stanovnici su, sredinom devedesetih, bile izbeglice iz Hrvatske, ali su je i one brzo napustile.
”Otišli ljudi za boljim”, kaže Željko Berić, penzionisani policajac. ”Izgleda da kod nas onom poznatom ”što južnije, to tužnije“ može da se doda i ”što severnije, to čemernije“. Ipak, nisam pesimista, verujem da će ljudi, hteli - ne hteli, morati da se vraćaju iz gradova gde je sve manje posla i stanova. Jer, ako svi odu u gradove, društvo jednostavno neće imati od čega da živi.
Njegov optimizam, međutim, ne deli prof. dr Srđan Šljukić, sociolog sela sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
”Propadanje sela nije samo naša specifičnost, to je svojstveno i razvijenim zemljama, uključujući i zemlje EU”, iznosi Šljukić za ”Novosti“. ”Razlika je samo u tome što tamo države vode osmišljeniju i efikasniju politiku da se to zaustavi, dok je kod nas sve to, manje-više, na nivou proklamacija. Čak i da ih ima, za to nisu dovoljna samo veća ulaganja u poljoprivredu. Potpuno umiranje naših sela može da se zaustavi tek ukoliko se u njima i svi drugi uslovi za život približe onim u gradovima.
U Velikoj Remeti rađanja nema već decenijama, ali su sahrane učestalije nego što bi po stalnom broju žitelja moglo da se pretpostavi.
”To je tačno, jer se na našem groblju, sve češće, sahranjuju i vlasnici vikendica iz velikih gradova. Njihovim porodicama je to, valjda, znatno jeftinije nego tamo gde žive”, kaže Nikola Berić.
(MONDO)
|
|
|
| |
|
 |
|
|
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu
Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu
Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu
Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma
|
|
