Nežnost kao izraz ljubavi, ali i kulture

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Nedavno je jedna anketa pokazala da na ovim prostorima živi visok procenat ljudi koji su nežni. Ponašanje koje zovemo nežnost u vezi je sa osećanjem ljubavi jer je to jedan od načina na koji se nekome izražava ljubav.

Kada nekoga volimo, ta osoba nam je važna, tako da nam je važno i to kako se ona oseća. Voljenoj osobi želimo isto što i sebi: da se oseća prijatno.

Princip saosećajnosti je sadržaj svake ljubavi. I zato kada volimo ponašamo se u skladu sa tim, čineći ono za šta znamo da će kod voljene osobe izazvati prijatnost, a izbegavajući ono što će kod nje izazvati neprijatnost. Sve to u određenoj meri.

Nežnost se najbolje vidi u načinu na koji se dodiruje voljena osoba, u načinu koji kod nje treba da izazove prijatnost, u izbegavanju grubih i bolnih dodira. Nežan dodir milovanja, maženja, poljupca, zagrljaja ili samo tapšanja po ramenu, moćno izaziva prijatnost.

Pored telesne, postoji i verbalna nežnost, "milovanje rečima". Pohvalama ili utešnim rečima, pa i duhovitostima simbolički "dodirujemo" drugu osobu i tako joj poručujemo da je volimo. Kada nežnost izražavamo različitim uslugama čiji je cilj da se drugi dobro oseća, time što mu posvećujemo vreme jer nam je važan i kada mu darujemo poklone koji kod njega izazivaju radost, mi takođe simbolično milujemo.

Nežnost se uči u detinjstvu. Razlog što ima toliko nežnosti je u tome što su naši roditelji bili nežni i što smo mi kao roditelji nežni. Deca koja od svojih roditelja nauče da primaju nežnost, da se maze i da uživaju, kada odrastu ne razdvajaju nežnost od ljubavi koju pokazuju vlastitom detetu ili partneru, piše "Politika".

Ali ovakva nežnost ostaje zarobljena u odnosima sa ljudima koje volimo, koji su nam bliski. Šta je sa onim ljudima sa kojima nismo bliski, prema kojima imamo distancu? Koliko smo prema njima nežni? Zaključak je: premalo.

I dok je nežnost prirodno spojena sa ljubavlju, kultura je ta koja spaja nežnost sa ponašanjem prema osobama sa kojima nismo bliski. Ljubav je nešto urođeno, a ljubaznost je nešto naučeno. Džentlmen se ne rađa, nego se postaje.

U svakodnevnoj komunikaciji na javnom prostoru naši ljudi se ponašaju ili ravnodušno ili pomalo neprijateljski. Ima previše grubosti, psovki i ne obaziranja na druge, čak i onda kada je drugima potrebna pomoć.

I tu se vidi naš stav jednih prema drugima, nepoznatim ljudima, da smo sumnjivi, ko zna kakvih namera. Ko zna šta će nepoznati pomisliti da želimo od njih ako ih pozdravimo?

Ne baš tako davno, kada bi se na ovim prostorima nepoznati ljudi susreli na stepeništu zgrade ili u liftu, oni su se pozdravljali. Kao što to danas čine u velikim evropskim gradovima.

(MONDO)