www.domaci.de Forum Indeks Home
Portal • Forum • Novi upisi • Pretraga • Link do nas • Domaći filmovi • Lista korisnika • Tim sajta • Proverite privatne poruke • Prijava • Registracija
Pravilnik • FAQ • Profil • Favorites • Galerija slika • Top lista • Download MP3 • MP3 razno • Spotovi • Noviteti 2013 • Muzički noviteti 2014

Atlantida
Strana 1, 2, 3, 4  sledeća
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Istorija sveta ~ -> ~ Mitovi i legende ~
::  
Autor Poruka
Yasmin
Banovan!

Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 52

Datum registracije: 31 Avg 2004
Poruke: 14175
Mesto: zemlja nedodjija

netherlands.gif
PorukaPostavljena: Sre Maj 18, 2005 3:25 pm    Naslov poruke: Atlantida Na vrh strane Na dno strane

Legenda u koju svi veruju

Platonova prica o Atlantidi i opis njene tragicne propasti, tokom mnogih vekova je smatrana legendom. Pa i danas, u naucnom svetu ne postoji jedinstveno misljenje da li je ova hipoteticna civilizacija uistinu postojala. Mozda jeste, a mozda i nije...



Postoji mnostvo pretpostavki i znanstvenih hipoteza o tome da li je Atlantida uopste postojala, gde se nalazi i zasto je (i kako) iscezla s lica nase planete. Najvazniji izvor o njenom sjaju nalazimo u Platonovim "Dijalozima" (Timej) u kojima navodi pricu koju je za vreme svog boravka u Egiptu, oko 583. godine pr. n. e., cuo grcki filozof Solon.

Gde se nalazila?

Nekada, u davna vremena, iza moreuza 'Herkulusovi stubovi' (Gibraltar), zabilezio je Platon, prostiralo se veliko ostrvo koje se zvalo ~ Atlantida. Ostrvo je imalo povrsinu oko 154.000 kvadratnih milja, a na njemu je zivelo oko 2o miliona ljudi. Zemlja je obilovala toplim izvorima, a u sumama su ziveli slonovi i druge africke zivotinje.
Plodne ravnice bile su ispresecane mnogim kanalima, koji su sluzili kao vodeni putevi za prevoz razne robe i poljoprivrednih proizvoda. O bogatstvu ove hipoteticne civilizacije govori podatak da je njen glavni grad bio opkoljen visokim bronzanim zidovima, a dvorci, vile i hramovi bili su prekriveni zlatom i srebrom.



LEGENDARNA ZEMLJA:

Mnogi istrazivaci smestili su Atlantidu u Atlantski okean, u blizini Azurskih ostrva.

Od 12 ooo. pa sve do 9ooo. godine, Atlantida je gospodarila tim delom sveta, upravljajuci gigantskom mediteranskom carevinom, koja je dopirala sve do Egipta i Italije. Atlanti su se borili za stvaranje takve drzavne zajednice u kojoj bi ideali bratstva i prijateljstva predstavljali najvece blago.
No, 'jednoga uzasnog dana i jedne uzasne noci', navodi Platon, 'Atlatidu je progutalo - more!...'
Od tada do danas o njoj je napisano preko 2o.ooo knjiga u kojima se iznose bezbrojne pretpostavke. Jednu od poslednjih napisao je austrijski inzenjer Oto Henrih Muk, covek veoma sirokih pogleda.
Muk naglasava da je Platon govorio istinu i dodaje da se Atlantida mogla nalaziti u blizini Azorskih ostrva, koji leze na udaljenosti od 1.2oo kilometara od Europe.

Sta je zapamtio Kromanjonac?

Ako je to tako, ova je blistava imperija zasigurno imala svoje kolonije na Starom kontinentu. Ali, gde?! Primitivna keramika i primitivno orudje Neandertalca govore o tome da je Europa u ta davna vremena jos uvek prezivljavala - kameno doba!
Muk je obratio paznju da je Kromanjonac, koji je bio visi rastom i koji je bio na daleko visem kulturnom nivou od Neandertalca, zivio otprilike u isto vreme s Atlantima. Izvanredne slike divnih ljudi sa bronzano obojenom kozom u pecinama Spanije i juzne Francuske danas se pripisuju umetnickim vizijama coveka iz Kromanjona. Njegovi ukrasi, orudje za rad i drugi predmeti, bili su izradjeni vestije i sa znatno vise umetnickog ukusa od neandertalskih. Drugim recima, to su ostaci jedne visoko razvijene kulture, koja u mnogo cemu predstavlja kontrast u odnosu na primitivni nacin zivota neandertalskog coveka!


SJAJNA CIVILIZACIJA:
Ako je postojala, Atlantida je dosegla visoki stupanj civilizacije, a njen glavni grad blistao je u zlatu i srebru.

Istrazujuci grobove Kromanjonaca, Muk je iznio pretpostavku da su oni bili zitelji Atlantide. On je obratio paznju i na sledecu cinjenicu: ogromne oblasti Europe za vreme egzistiranja hipoteticne civilizacije bile su jos prekrivene snegom i ledom, jer su gleceri poceli da se tope i nestaju tek u 11. milenijumu pre nove ere. Zasto? Zasto topla Golfska struja, koja danas zagrejava obale Evrope, nije tada funkcionisala? Da je u tome nije mozda sprecavala neka golema prirodna pregrada ~ Atlantida ~ pita se Muk i dodaje da je Golfska struja zapljuskivala obale legendarnog kontinenta, da je upravo ona stvorila onu blagu klimu o kojoj je s odusevljenjem govorio Platon?!... Postoje li dokazi za takvu tvrdnju?
Da, postoje!

Kakvu tajnu skrivaju jegulje?

Muk ih je pronasao u neobicnom i za sada neobjasnjivom ponasanju evropskih jegulja. Napustajuci svoj zavicaj ~ Sargasko more, koje se nalazi jugozapadno od Azurskih ostrva, jegulje se upucuju Golfskom strujom i, reklo bi se potpuno besmisleno, putuju u Evropu i zavrsavaju u rekama koje se ulevaju u Mediteran. Nakon nekoliko godina jegulje se vracaju u Sargasko more, gde polazu ikru i zavrsavaju svoj zivotni ciklus.

Sta ih nagoni na tako opasna putovanja? Znanost na to jos nije dala definitivan odgovor. Mozda se, kaze Muk, na to pitanje moze dati sledeci odgovor: kada su se instinkti jegulja tek formisali, slatke recne vode na Atlantidi, u kojima su one mogle da nadju utociste od morskih grabljivica, nalazile su se sasvim blizu Sargaskog mora. Slepi instinkt ih i danas, hiljadama godina nakon nestanka Atlantide, i dalje tera na duga i neizvesna putovanja tokovima Golfske srtuje!
Muk je sledio trag koji je Atlantida kao svojevrsni most mogla da odigra izmedju Evrope i Amerike. On je obratio paznju na slicnost egipatskih, srednjoamerickih i juznoamerickih piramida u dolini reke Moce. Zatim na slicne elemente u kulturama Baska i Maja. Muk pise o jednom baskiskom misionaru koji je bio zapanjen kada je otkrio da ga ljudi u dzunglama Guatamale odlicno razumeju i da koriste slicna orudja pri obradi zemlje kao i njegov narod.

Sta je nacinilo depresije u Atlantiku?

Platon je tvrdio da je Atlantidu progutalo more. Muk je u svojim istrazivanjima poceo da traga za 'izgubljenim kontinentom' i po dnu Atlantskog okeana. Zahvaljujuci okeanografiji, nauka danas raspolaze detaljnom kartom morskog dna. Dno Atlantika podeljeno je na dva dela velikim podvodnim grebenom cija visina pod morem dostize 3ooo metara, a proteze se od Islanda do Antarktika.
U podrucju Azurskih ostrva taj se greben siri u plato sirine 4oo i duzine 1ooo kilometara. Severno od njega podizu se podvodne vulkanske planine. Pojedini njihovi vrhovi uzdizu se nad povrsinom okeana. To su danas Azurska ostrva, ciji oblik i razmere uveliko podsecaju na - Platonovu Atlantidu!


STRAVICNA KATAKLIZMA:
Hipoteticki kontinent Atlantida zavrsio je u katastrofi kozmickih razmera. Prema nekim pretpostavkama, Atlantida je nestala nakon sto je nasu planetu pogodio ogromni asteroid.

Pri razvijanju svoje hipoteze, Muk je bacao poglede i na priobalne regione severnoamerickog kontineta. U regionu grada Carstona, u Juznoj Karolini (SAD), aerofoto-snimanjem 1930. godine nacinjena je karta celokupne oblasti, koja neodoljivo podseca na bojno polje prekriveno sa oko 3.ooo okruglih i ovalnih kratera, ciji su 'grudobrani' okrenuti prema jugoistoku.
To je po misljenju Muka veoma ozbiljan dokaz u korist hipoteze da su kratere stvorile krhotine nekog nebeskog tela koje je doletelo iz severozapadnog pravca. Razume se, udubljenja u Juznoj Karolini su znatno manja od dviju ogromnih depresija koje se nalaze na dnu Karipskoga mora; one dostizu dubinu od 9.ooo metara i imaju povrsinu od 5oo.ooo kvadratnih kilometara.
Kakve su ogromne sile stvorile ta gigantska udubljenja na morskom dnu i sta je izazvalo pojavu vrtaca na obali Juzne Karoline?

Katastrofa je dosla s neba!

Platon pominje odstupanje u kretanju zvezda i ogromnim pozarima na Zemlji, koji su pratili katastrofu Atlantide. Muk smatra da je u skretanju zvezda rec o ~ asteroidu. Matematicki proracuni rezultiraju njegovima zakljuckom da je asteroid 'dospeo' iz pravca asteroidnog pojasa Adonis i pri orbitiranju oko Sunca po opasnoj ekscentricnoj orbiti skrenuo s nje i obrusio se na Zemlju!
Slicno gigantskoj raketi, asteroid se iz zapadnog pravca spustao na Zemlju. Sudeci prema velicini podmorskih depresija, Muk pretpostavlja da je precnik kozmickog giganta dostizao oko - 11 kilometara!
Na visini od oko 3oo kilometara asteroid je zbog zapaljenog vodonika poceo da sija jarko crvenom bojom. Za njim se vukao rep zapaljenih gasova, dugacak oko 6o kilometara. Pri prodoru kroz atmosferu, on se raspao na manje delove.
Dva dzinovska dela asteroida, svaki tezak od mnogo milijardi tona srucila su se u okean, stvorivsi portorikansko udubljenje, a manje krhotine izrovacile su tlo u Juznoj Karolini. Ti udari apokalipticke snage izazvali su eksploziju koja je zahvatila ogromnu teritoriju. Jos dva gigantska komada asteroida pogodila su Zemljinu koru na veoma osjetljivom mjestu - u regionu Atlantskog grebena - i aktivirale sve vulkane u njegovom lancu.
Stravicna kataklizma zahvatila je Atlantidu i pretvorila je u pustos.

Zasto su nestali mamuti?

'Za jedan uzasan dan i jednu uzasnu noc', kako je pisao Platon, 'Atlantida je iscezla'. Jos dugo su nakon toga zemljotresi potresali kontinente, pa je severoistocni deo Juzne Amerike potonuo u Atlantik, a njen severozapadni deo izronio iz voda Pacifika, prenoseci gradove s nivoa mora do vrhova danasnjih Anda. Istodobno, gigantski crni oblaci, ispunjeni otrovnim gasovima, gusili su ljude i zivotinje sirom nase planete.
Kao dokaz za tu hipotezu Muk navodi iznenadni nestanak mamuta. Prezivevsi desetine hiljada godina u Sibiru, koji do tada nije bio pod ledom, oni su iznenada uginuli. Svi do jednoga!
Autor hipoteze tvrdi da je oblak otrovnih plinova te kolose ubijao na licu mesta. Po njegovom misljenju, nije izneta jos ni jedna cinjenica koja bi objasnila iznenadno smrzavanje dlakave sabrace slonova, niti se zna sto je to sto je uticalo da se Sibir pretvori u gigantski frizider. Da li je pogodak asteroida doveo do oscilacije Zemlje za vreme njenog rotiranja, sto je izazvalo predislokaciju polova i naglu izmjenu klime? - postavlja Muk pitanje i dodaje da su se u ogromnom crnom oblaku mogle nalaziti i one kolosalne kolicine vode koje su izazvale svetski potop o cemu govore legende mnogih naroda.
Interesantno je da Platon ukazuje na 'more blata' koje je za duze vreme onemogucilo plovidbu brodova izvan Gibraltara. Godine 1822. arheolog Leonard Vulej zapoceo je radove na iskopavanju grada Ura, prestolnice drevnih Sumerana. Ispod grobnica prvih careva, ekspedicija je otkrila sloj mulja i prljavstine, debljine gotovo tri metra. U istom sloju nisu bili otkriveni nikakvi arheoloski ostaci. Bas nikakvi. Sve sto je do tog vremena postojalo, kao da je netragom iscezlo!

Radjanje nove civilizacije

Prema Mukovim proracunima, covecanstvu je bilo potrebno tri hiljade godina da bi se oporavilo od katastrofe izazvane padom asteroida. Skoro sve to vrijeme ogromni crni oblak vulkanske prasine visio je nad severnom Evropom.
Za one koji su preziveli kataklizmu, zivot pod tim oblakom predstavljao je kratku i tesku borbu za opstanak. Ljudi su lutali pod crnim nebom, na kome se Sunce samo ponekad pojavljivalo kao daleka fatamorgana; a u vreme kada je covecanstvo stvorilo nove uvete za razvoj svoje civilizacije - to je bilo u cetvrtom mileniju pre nove ere - od Atlantide je ostala samo legenda.
Sva dostignuca nekadasnje znanosti, umetnosti i kulture uopste, bila su zbrisana. Covecanstvu je bilo potrebno jos 6.ooo godina da bi steklo nova znanja; njih je koristio i Muk da bi postavio svoju teoriju o uzrocima propasti blistave Atlantide.



_________________
 
Yasmin
Banovan!

Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 52

Datum registracije: 31 Avg 2004
Poruke: 14175
Mesto: zemlja nedodjija

netherlands.gif
PorukaPostavljena: Sre Maj 18, 2005 3:31 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Izvod iz članka:

GOVOR NEBA - Mit o Atlantidi


Priča, otprilike, ide ovako. Nekad davno, pre nekih 9.000. godina, kod „raspodele dobara”, Atina i Hefest dobijajuAtinu, a Posejdon (odnosno njegov egipatski ekvivalent) veliko ostrvo Atlantidu. Gde je Atina znamo, a što se tiče Atlantide, nije jasno da li je bila locirana u Atlantskom okeanu, ili u Mediteranskom moru. Indikativno je da Atina milenijum kasnije dobija grad Sais, takođe. Prema tradiciji Hronos je po zbacivanju sa „božanskog prestola” bio bačen na ostrvo Kanopus, gde i danas spava (tj. gde vreme ne teče). Pol ekliptike i jeste „bezvremenski”, on nije podložan pomeranju, suprotno od ekvatorijalnog pola (koji trasira „doba” - Zlatno, Srebrno, Bakarno i Gvozdeno), tako da je bog vremena bio smešten „na pravo mesto”. Na Atlantidi Posejdon (on u grčkoj mitologiji igra ulogu Demijurga, koji pored ostalih zaduženja proizvodi zemljotrese i plimske talase - cunamije) gradi ostrvo u ostrvu, gde vodi ljubav sa smrtnim ženama. Posejdonovi naslednici, međutim, postaju sve korumpiraniji, zaboravljajuć i božije zakone (uporediti sa biblijskom mitologijom iz Knjige o sudijama, na pr.), tako da bog odlučuje da ih kazni.U međuvremenu Atinjani, vođeni istim plemenitim namerama (uz nešto imperijalnih osećanja prema „Divljem Zapadu”), pobeđujuAtlantidske snage koje su krenule na Istok u osvajačke svrhe, i zauzimaju Ostrvo da bi kaznili grešne Atlantiđane. (Ostrvo u ostrvu, koje je Posejdon ogradio koncentričnim krugovima vode i zemlje, neodoljivo posteća na ranije pomenuto ostrvo File na Nilu). Platon dalje elaborira topografiju i istoriju Atlantide, koja se može prevesti u tadašnje prilike u Heladi, ali se mi ovde ne možemo na tome zadržavati. Pomenimo samo da je centralno ostrvo koncipirano u obliku školjke, koja je amblem Posejdonov. Nije slučajno ni to što je trubu-školjku izumeo Jarac, asociran zimskoj kratkodnevici, i koji je duvanjem u trubu označio kraj Deukalionovog potopa (kataklizme). Najzad, razljućeni Zevs šalje (ili odobrava) potop, koji odnosi kako grešne Atlantiđane, tako i same Atinjane na njoj. Tako je nestala Atlantida.

Autor: Prof. dr Petar Grujić je naučni savetnik u Institutu za fiziku, Zemun

_________________
 
Yasmin
Banovan!

Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 52

Datum registracije: 31 Avg 2004
Poruke: 14175
Mesto: zemlja nedodjija

netherlands.gif
PorukaPostavljena: Sre Maj 18, 2005 4:10 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Poslednji časovi Atlantide


Osmog jula 8498. godine pre Hrista, na Zemlju se velikom brzinom obrušio i uz temperaturu od 20.000 0 C, eksplodirao jedan asteroid. Katastrofa je trajala samo dva minuta, a za ta dva minuta poginuli su milioni ljudi, uništen je biljni i životinjski svet u mnogim regionima naše planete, a njen lik i klima promenjeni su za sva vremena. Bio je to dan u kome je potonula legendarna Atlantida, a sa njom je nestala i prva civilizacija koju je čovek izgradio. "Uzrok te apokaliptične katastrofe je asteroid iz grupe Adonis, koji je sa svoje trajektorije oko Sunca dospeo u gravitaciono polje Zemlje" - smatra nemački fizičar Oto Muk (Otto Muck), iz čije knjige "Sve o Atlantidi" prenosimo najzanimljivije delove.

Kataklizma je počela na severozapadnom horizontu: iz dubine kosmosa iznenada se pojavilo nepoznato nebesko telo, koje je najpre ličilo na sićušnu zvezdu, posle 30 sekundi na kometu, a posle jednog minuta na blještavi bolid čiji je sjaj bio jači od stotinu Sunaca. Gotovo položenom trajektorijom telo se obrušilo na Zemlju.

Pir razularene stihije
Iz pravca severozapada asteroid je nečujno doleteo do obala severnoameričkog kontinenta, u oblasti 330 severne geografske širine, gde se danas nalazi lučki grad Čarlston u državi Južna Karolina.

Kada je nebesko telo ogromnom brzinom prodrlo u gušće slojeve atmosfere, temperatura stvorena trenjem naglo se popela na 20.000 0 C i svi oni koji su videli taj stravični bljesak ostali su zauvek slepi. Užasna toplota je spalila i u pepeo pretvorila sve što joj se našlo na putu.

Pod dejstvom toplote nebesko telo je, na oko 200 km iznad površine Zemlje eksplodiralo i raspalo se na stotine usijanih delova koji su se obrušili na površinu Zemlje kao kakva kiša, šireći smrt i propast.

Dve najveće gromade su pale u reon Atlantika, severoistočno od Portorika. Razornom silom jednakoj snazi 30.000 hidrogenskih bombi, one su probile dno okeana. Bilioni tona usijane magme je poletelo iz dubine Zemlje i pomešalo se sa morskom vodom, pretvarajući je u neizmerne količine vodene pare koja se dizala i do 30 km u visinu.

Prasak eksplozije čuo se širom sveta. Blještavi sjaj je pretvorio noć u dan 2.000 km unaokolo. Džinovski talasi, visoki i do 1.000 m valjali su se sa pučine ka kopnu i uništavali sve pred sobom...

U tom piru razularene stihije potpuno je uništeno legendarno ostrvo Atlantida.

Platon o Atlantidi
Najveća opsesija Ota Muka je otkrivanje tajne o Atlantidi, kojom se čovečanstvo već bavi oko 2.400 godina, od onih dana kada je slavni grčki filozof Platon (427-347, pre nove ere), stavio na dnevni red istorije to pitanje. Neposredno pre svoje smrti je napisao dva dela "Timaios" i "Kricias", u kome su po prvi put pomenuti legendarno ostrvo i njegov tragičan kraj.

Prema Platonu, Atlantida se nalazila u blizini "Herkulesovih stubova" - kako se ranije nazivao Gibraltarski moreuz. Bila je veća od Male Azije i Južne Afrike zajedno, odlikovala se plodnošću i davala po dve žetve godišnje. Platon je pominjao kokosove palme, slonove, krokodile, pozlaćene hramove i palate, glavni grad u prečniku od 23 km i ljudsku zajednicu zasnovanu na zakonodavnim normama i visokoj kulturi. Vojska Atlantide je raspolagala sa 480.000 pešaka, 120.000 konjanika, 160.000 bornih kola, 240.000 mornara.

Platon je prvi pisao o Atlantidi. Sva kasnija dela drugih autora su se zasnivala na njegovim informacijama. Međutim, Platon je podatke o Atlantidi čuo od svog rođaka Kricijusa, koji ih je saznao od svog dede, a ovaj opet od Solona, najvećeg zakonodavca Grčke. Ali i Solon je do tih podataka došao na osnovu izveštaja starih egipatskih pisaca, koje je otkrio prilikom svojih putovanja.

Na osnovu dvadesetak stranica Platonovog napisa o Atlantidi, do sada je objavljeno 25.000 radova o najvećoj katastrofi koja je zadesila našu planetu. Naučnici i pisci, moreplovci i istrazivači, opsenari i šarlatani pisali su o Atlantidi.

Tragom potonulih gradova
Da li, osim Platonove Atlantide, postoje bilo kakvi naučni dokazi o propasti nekog velikog dela kopna ili velikog ostrva u istoriji čovečanstva?

"Godine 1969. američki pomorski istrazivači su otkrili u kristalno čistoj vodi, u blizini Bahamskog ostrva Andros, ostatke ogromnih zidova i stubova, i to upravo na lokaciji koju je američki vidovnjak Edgar Kejsi ( Casey ) još 1929. godine predskazao kao mesto na kome će se ponovo pojaviti Atlantida" - piše Oto Muk.

Tragovi potopljenih gradova postoje u svim krajevima sveta i to ima svoje objašnjenje: od poslednjeg ledenog doba ( oko 7.000 godina pre n. ere ) istopljeni ledeni prekrivač, koji je pokrivao i velike oblasti Evrope, podigao je novo mora za čitavih 200 metara. Tako je more u nižim primorskim područjima potopilo čitave civilizacije i njihovo stanovništvo. Engleska tada još nije bila ostrvo, na mestu Baltičkog mora nalazilo se kopno, dok je Temza bila pritoka Rajne, a Apeninsko poluostrvo je bilo zemljouzom povezano sa Severnom Afrikom.

Sve te potopljene oblasti imaju nesto zajedničko: nalaze se u obalskim područjima kontinenata. Međutim, Atlantida se, prema Platonu, nalazila daleko u okeanu. "Odatle se - pisao je on - moglo otploviti do drugih ostrva, a sa ovih i do nasuprot ležećeg kopna".

Ta druga ostrva su najverovatnije Karipska ili Bahamska ostrva, a "nasuprot lezeće kopno" je severnoamerički kontinent.

Prema tome, Atlantida se nalazila između Evrope i Amerike, gde se danas nalaze Azurna ostrva. Ona, po svemu sudeći, predstavljaju najviše vrhove ogromnog podvodnog planinskog lanca koji se od severa proteže prema jugu kroz Atlantski okean. Taj planinski greben se u oblasti Azura proširuje u plato čija širina dostiže 500, a dužina 1.000 km. Plato se danas nalazi na dubini od 3.000 m ispod morske površine, dok su obe strane Atlatnika duboke po 7.000 m. Oto Muk tvrdi da je taj plato nekada predstavljao Atlantidu. Kosmička karastrofa bila je uzrok njene propasti. Za tu tvrdnju on navodi više dokaza.

Dokazi Ota Muka
Kada su 1921. godine izvršena prva vazdušna foto-snimanja Južne Karoline, otkriveno je više od 3.000 kratera zagonetnog porekla. Stotinak kratera je imalo prečnike od preko 1,5 km , dok se čitava oblast, sa centrom oko grada Čarlstona, rasprostirala na oko 156.000 km2 . Zaključak se sam po sebi nametao: reč je o tragovim krhotina nekog većeg nebeskog tela koje je eksplodiralo nad Zemljom. Dve ogromne jame na morskom dnu u oblasti Portorika ukazuju na pad dva džinovska dela asteroida. Prema Mukovim proračunima oba dela imala su prečnike od po desetak kilometara. Te gromade su napravile ogromnu pukotinu koja se ubrzo proširila do Atlantide. Rastopljena magma iz utrobe Zemlje bila je strahovitim erupcijama izbačena u atmosferu, a na njenom mestu je nastala pukotina u koju je sve do dubine oko 3.000 m potonuo i deo zemljine kore. To je bio kraj Atlantide, čiju je propast pratilo niz katastrofa.

Pepeo lave i isparena morska voda stvoroli su crni oblačni pokrivač od 30 km debljine, koji se pod dejstvom pasatskih vetrova premeštao prema istoku, ka Evropi, Africi, Aziji. U tim oblacima stvarali su se tornada i uragani. Pepeo i morska so su predstavljali kristalizacione tačke za apokaliptične kiše i provale oblaka koje su se obrušavale na Zemlju. Prema Bibliji kiše su trajale 40 dana i 40 noći, dok je voda prekrivala nizije čitavih 150 dana. Po proračunima Ota Muka te brojke su potpuno verodostojne.

Mamutska groblja u Sibiru
Istovremeno sa ovim nepogodama, nad planetom se širio ogroman oblak otrovnih gasova koji su prodirali iz dubine Zemlje. Muk smatra da je upravo tom pojavom rešio i jednu od najstarijih zagonetki : problem mamutskih grobova u Sibiru. Tamo, u večito zamrznutom tlu, otkriveni su ostaci desetina hiljada mamuta i to u takvom stanju kao da su uginuli juče, a ne pre deset hiljada godina.

Njihove leševe naučnici su detaljno ispitivali. Dijagnoza je bila: nagla smrt, bez spoljnih povreda izazvana gušenjem. U želucima mamuta otkriveni su i njihovi poslednji obroci - lišće četinara. Međutim, takvo drveće ne raste tamo gde su pronađeni mamuti. Ono raste pod mnogo blažom klimom, u oblastima koje se nalaze i do 3.500 km južnije. Da su mamuti tamo uginuli, njihovi leševi bi ubrzo istrulili i ostali bi samo skeleti. Sve to nameće pretpostavku da je gotovo trenutnu promenu klime prouzrokovalo kosmičko dešavanje.

Muk objašnjava da je sudar Zemlje i asteroida pomerio osu Zemlje za čitavih 3.500 km. To je izazvalo trenutnu promenu klime. Mamuti, ugušeni u otrovnom dimu, su i trenutno konzervisani u džinovskom prirodnom zamrzivaču. Inače, pre katastrofe u tim predelima su rasli četinari i svo ostalo drveće.

Golfska struja kao dokaz

Činjenica je da Zapadna Evropa ima svoju blagu klimu zahvaljujući moćnoj okeanskoj reci tople vode. Britanska ostrva imaju srednju godišnju temperaturu od 100 C, dok Labrador, koji se nalazi na istoj geografskoj širini, samo na drugoj strani sveta, a ne zapljuskuje ga topla morska struja, ima srednju godišnju temperaturu od 00 C.

Muk postavlja pitanje: kako se uprkos postojanju Golfske struje moglo dogoditi da su se u ledenom dobu, koje se završilo oko 7.000 godina pre n. ere, Skandinavija i velike oblasti Nemačke i Britanskih ostrva nalazile pod večitim snegom i ledom? Njegov odgovor daje prihvatljivo objašnjenje: Golfska struja u to vreme nije uopšte ni dopirala do Evrope. Polazeći iz Meksičkog zaliva ona je na pola puta do Evrope nailazila na nepremostivu prepreku: 1000 km dugačko i 500 km široko ostrvo Atlantidu. Topla struja je zapljuskivala njegove zapadne i jugozapadne delove i odatle se u neprekidnoj cirkulaciji vraćala u Karipsko more, odakle je opet zaokretala ka Atlantidi.

Tek posle propasti Atlantide put prema Evropi je bio otvoren. Pod povoljnim dejstvom tople morske struje, ledeni pokrivač na Britanskom ostrvu počeo je da popušta i da se topi. Taj proces traje već hiljadama godina i nije završen do danas.

Promenjena maršruta jegulja
Neobično putovanje jegulja se uklapa u teoriju Ota Muka. Jegulje polažu ikru u Sargaskom moru, u zapadnom delu Atlatnika. Ono zauzima dosta veliku površinu Atlantika i prekriveno je gustim masama algi. To neobično more zapljuskuju tople golfske struje. Izleglu mlađ jegulja strujanje tople vode nosi na istok i severoistok. Tako jegulje dospevaju do Evrope gde se njihova ogromna jata dele - mužjaci ostaju u moru, dok se ženke uzvodno kreću u reke koje se ulivaju u Atlantik. U tim rekama ostaju pet godina dok ne dostignu polnu zrelost. Tada se vraćaju u more i ponovo sa mužjacima odlaze u Sargasko more i tamo polazu ikru.

Na prvi pogled to putovanje jegulja radi očuvanja vrste i parenja je potpuno besmisleno i preterano opasno.

Muk objašnjava da jegulje ranije nisu dolazile u daleku Evropu. Golfska struja ih je donosila samo do mnogo blize Atlantide. Kada je ostrvo nestalo u katastrofi, golfska struja je ponela sa sobom i jegulje na ovo produženo putovanje. Njihov instikt se nije promenio ni posle toliko milenijuma: i danas ga se pridržavaju.

Stvaranje rase bledolikih

Gigantske količine lave i pepela koje su se podigle u atmosferu, prekrivale su nebo nad Evropom, prema Mukovim proračunima, oko 2.000 godina. Biljke, kojima su nedostajale potrebne količine svetlosti su izgubile pigmente. To se dešava i sa ljudima koji se duže ne izlažu Sunčevoj svetlosti. Muk pretpostavlja da su upravo pod tim uslovima nastali bledoliki ljudi, iz dotada bakarno-crvenih rasa ljudi. To dokazuju i crteži otkriveni u pećinama južne Francuske.

Datum katastrofe Muk je izračunao tako što je pošao od Platonovog podatka, po kojem je Atlantida potonula pre 8.500 godina. Uporedio je taj kalednar sa kalendarom Maja indijanaca, koji započinje apsolutnim nultim danom, a može se tačno fiksirati: 6. jun 8498. godine pre nove ere.

Da li je to bio dan propasti Atlantide? Sličnost u tim datumima ne može biti slučajna.

Sa tim datumom se može povezati i interesantna astronomska konstelacija, povezana sa tzv. konjukcijom Zemlje i Venere sa Mesecom: ta tri nebeska tela su se nalazila tog dana u istoj liniji. Ali istog dana se u blizini Zemlje nalazila i grupa asteroida Adonis.

Da li je konstelacija Zemlje, Venere i Meseca bila dovoljna da jedan izdvojeni asteroid iz grupe skrene sa svog puta i privuče ga u polje Zemljine teže?

Muk smatra da to nije nemoguće.

Postoje mnogi dokazi za slične manje kosmičke udese koji su pogađali nasu planetu.

Tako je 30. juna 1908. godine jedan meteorit pao na teritoriju Sibira i izazvao pojavu plamenog stuba visokog 20 km, koji se mogao videti i sa daljine od 500 km. Pod dejstvom vazdušnog udara, ljudi i konji su padali i po 650 km udaljeni od mesta gde se desio udar. Pri tome ne treba zaboraviti da je taj meteorit bio pravi patuljak u odnosu na asteroid koji je pogodio Atlantidu.

Atlantida - most među starim kulturama
Poslednja otkrića dopustaju istrazivačima praistorijske prošlosti Zemlje da idu još dalje u prošlost. Spomenici prastarih kultura, iskopine, motivi, legende i razni predmeti, kao i istraživanja na kopnu i pod morem, ukazuju da su te kulture nastale pre neke ogromne katastrofe, praćene sveopštim potopom pre oko 12.000 godina. Ali, ima i veoma mnogo indicija da su među njima, mada su bile razdvojene hiljadama kilometara, postojale uzajamne veze.

Zbog svega toga Platonova priča o Atlantidi pojavljuje se danas u novom svetlu. Istraživači su skloni da veruju kako je nekada napredno ostrvo u Atlantskom okeanu, pre svoje propasti, predstavljalo ne samo most među praistorijskim kulturama Sredozemlja, Bliskog i Srednjeg istoka sa jedne, i drevne Amerike sa druge strane, nego i njihov izvor i rasadnik. Za to još ne postoje neposredni i neoborivi naučni dokazi, ali indicija ima sve više.

Veštački diskovi na dnu Atlantika
Ruski časopis "Sputnjik" objavio je članak o verovatnom postojanju i propasti Atlantide, u kojem iznosi i neke manje poznate podatke.

"Sredinom pedesetih godina - piše "Sputnjik" - američki brod za okeanografska istraživanja podigao je sa dna Atlantika, južno od Azurnih ostrva, oko 1.000 kg neobičnih predmeta. Bili su to krecnjački diskovi, slični tanjirima, prečnika 15 i debljine 4 cm. Spoljna strana je bila relativno glatka, a unutrašnja izdubljena i hrapava, što govori o vestačkom poreklu tanjira. Istraživanja su pokazala da su stari oko 12.000 godina i, što je još važnije, da su izrađeni na površini Zemlje, pod atmosferskim uslovima. Ko ih je izradio? Zašto? Kako su se u tako relativno velikom broju našli na jednom mestu?

"Sputnjik" ističe da se i druge grane nauke interesuju za rešenje problema Atlantide, jer su za njeno postojanje vezana mnogobrojna pitanja. Uporedna etimologija postavlja pitanja: kako su koreni mnogih drevnih grčkih reči dospele u jezik Maja Indijanaca? Ili: otkud u Peruu u pećinama slike i skulpture lavova i drugih životinja koje nisu nikada živele na tom području?

Na ta i slična pitanja nauka ne može da odgovori. Zbog toga se istraživači uvek vraćaju Platonu, upoređuju njegove dijaloge sa objektivnim nivoom znanja iz tog doba i iznose zaključke po kojima je on podatke o Atlantidi mogao da dobije od ljudi koji su na osnovu pouzdanih izvora znali da je ona postojala.

I detalji koje je pominjao Platon, slažu se sa otkrivenim činjenicama. Podaci Platona o tome da su se zidovi i kule pravili od belog, crnog i crvenog kamena, potvrđuju se činjenicom da su i savremena zdanja na azurnim ostrvima napravljena od istog materijala; a ta ostrva su u stvari najviši vrhovi ostrvskih planina.

Ruski hidrogeolozi su istraživanjem tla sa dna severnih polarnih mora došli do još jednog zaključka koji, mada posredno, potvrđuje Platonovu priču o Atlantidi: oni su ustanovili da su prvi talasi golfske struje prodrli u ta područja pre otprilike 12.000 godina.

Do sličnih rezultata su došli i američki naučnici. Oni su istražili vulkanski pepeo u talozima na dnu Atlantika i otkrili da se tamo pojavio pre 12.000 godina.

Novi početak čovečanstva
Postoji veći broj ljudi koji smatraju da je Atlantida Platonova izmišljotina. Slavni filozof je opisivao zlatne krovove i srebrne statue božanstva Atlantide, a oni ističu: prema najnovijim istraživanjima, primitivni stanovnici Evrope sve do 4.000 godine pre n. ere nisu koristili metale.

Kada se povede reč o 70.000 borbenih kola Atlantide, oponenti na to kažu da su se konji tek oko 1000. godine pre n. ere počeli koristiti u ratne svrhe. Oni tvrde da su se 8498. godine pre n. ere Evropom kretali neandertalci koji su koristili samo kosti i kamenje kao alat.

Međutim, Platon ne opisuje samo kulturu Evrope, nego i kulturu Atlantide. A budući da je ona propala u roku od 24 sata, zajedno sa svojim stanovnicima, životinjama, kulturnim blagom i kada je užasna kosmička katastrofa izmenila lik Zemlje, onda se zaista uzaludno traga za tom izgubljenom civilizacijom.

Verovatno se ništa više ne može dokazati sem činjenice da je čovečanstvo još jednom moralo da krene sve ispočetka...

preuzeto sa"astronomije"

_________________
 
Yasmin
Banovan!

Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 52

Datum registracije: 31 Avg 2004
Poruke: 14175
Mesto: zemlja nedodjija

netherlands.gif
PorukaPostavljena: Sre Maj 18, 2005 4:18 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

odlomci iz knjige: Piter Džejms i Nik Torp: Misterije starog sveta


Atlantida - izgubljena i nađena?
Samo ime Atlantida ima romantičan, čaroban prizvuk. Stvara neizbrisivu sliku kontinenta, koji je nekada bio zavičaj visoke civilizacije nezamislive starine, ali sada izgubljene pod talasima Atlantika. Atlantida je moćna i trajna koliko i najpoznatije ikone zapadne civilizacije - do Svetog Grala do ideje o Natčoveku - i nadahnjuje mistike, filozofe i pisce dobre dve hiljade godina.

Najpoznatije predstave Atlantide potiču iz naučne fantastike, a razvile su ih desetine pisaca od vremena Žila Verna, u Dvadeset hiljada milja pod morem (1869), Vernovog junaka Pjera Aronaksa na podvodnu šetnju vodi kapetan Nemo, koji mu pokazuje razvaline i redove velelepnih stubova poput grčkih hramova, omotane debelim slojem algi. Aronaksa proždire radoznalost dok gleda u znake ove visoke civilizacije, starije od bilo kojih za koje istorija zna. Mesto radnje je naravno dno Atlantika, tradicionalno počivalište izgubljenog kontinenta.

Napisano je bukvalno stotine knjiga o civilizaciji Atlantide koje pretenduju da su rekonstrukciju izvršile na osnovu raznih informacija iz mitologije, arheologije i geologije. Opšti stav je da je Atlantida potpuno uništena u katastrofi ogromnih razmera pre 12.000 godina, u periodu u kojem su izumrli mamuti i u kojem se završilo veliko ledeno doba. Tvrdi se da je ona pramajka svih civilizacija, pri čemu su drevne kulture Egipta, Mesopotamije i Srednje Amerike samo njeni izdanci. Smatra se da je njena civilizacija bila na nivou naše ili još naprednija. Njene stanovnike je zbrisala neka velika prirodna katastrofa - kao što je udar nekog asteroida ili ogromno pomeranje u Zemljinoj kori - ili su uništili sami sebe luckastim eksperimentima „kosmičkom” energijom.

Često se pretpostavlja da su se Atlantiđani bavili tehnologijom na uzvišen, iako prilično okultan, način. Koristeći mistična svojstva kristala, oni su petljali sa silama koje je bilo najbolje ostaviti na miru, uspevši da zbrišu sami sebe u nuklearnom holokaustu. Ovakve ideje se javljaju u celom nizu radova, uglavnom kod autora koji tvrde da inforamcije o Atlantidi crpu psihičkim sredstvima.

Platonova Atlantida
Pre nego što ispitamo mnoge različite teorije o Atlantidi, moramo da se vratimo na sam početak i da vidimo otkuda uopšte ideja o tom velikom kontinentu.

Većina ljudi smatra da Atlantida stoji u vezi s grčkim mitom i legendom, ali je to samo delimično tačno. Izvor priče o Atlantidi nalazi se u svetu drevne Grčke, ali strogo govoreći nije reč o mitu ili legendi nalik pričama o Jasonu i Argonautima, o Tezeju i Minotauru ili o Trojanskom ratu. Takve priče su bile zajednička baština starih Grka, koje su zatim vekovima oblikovali pesnici, dramski pisci i pripovedači. Priča o Atlantidi je sasvim drugačija budući da je o njoj pisao samo jedan čovek, atinski filosof Platon (427-347. g. p. n. e). Ostali grčki autori su kasnije raspravljali o Atlantidi, ali su njihove ideje bile očiti derivat.

Kada je Platon opisao Atlantidu, u dva kratka dijaloga, nije se oslanjao na uobičajenu grčku tradiciju. Tvrdio je, naime, da ima poseban izvor - svog dalekog rođaka, političara i pesnika Solona (oko 615-535. g. p. n. e.). Solon je mnogo putovao Sredozemljem, a jedno od odredišta u kojima je boravio bio je Egipat. Kako je već bio slavan kao mudrac, Solon je mogao da razgovara sa sveštenicima grada Saisa u Egipatskoj delti. Prema Platonu, Solon se raspitivao o „starim stvarima”, o onima koje su se nalazile u njihovim zapisima, i sveštenici su mu odgovarali neverovatnom pričom.

_________________


Poslednja prepravka: Yasmin on Sre Maj 18, 2005 4:35 pm; ukupno izmenjena 2 puta
 
Yasmin
Banovan!

Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 52

Datum registracije: 31 Avg 2004
Poruke: 14175
Mesto: zemlja nedodjija

netherlands.gif
PorukaPostavljena: Sre Maj 18, 2005 4:25 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Atinsku vojsku progutala zemlja

Najpre su se smejali Solonovim pričama o najstarijim sećanjima Grka, prekorevajući ga: „Solone, Solone, ti tvoji Grci su mala deca.” Sveštenici su se hvalisali da je egipatska istorija hiljadama godina starija od tadašnje grčke civilizacije: njihove institucije osnovane su najmanje 8.000 godina pre toga, a postojala su sećanja i na neke starije događaje. Tvrdili su da je pre 9.000 godina (tj. 9570. g. p. n. e.) već postojao veliki grad Atina kojeg su se tadašnji Grci jedva sećali - ako su ga se uopšte i sećali - zbog nadošlih katastrofa. U tom dalekom vremenu u Atini je vladalo idealno društvo ratnika koji su prezirali bogatstvo i koji su živeli jednostavnim životom. Atinjani su uspešno vodili otpor evropskih naroda protiv najezde tiranskog režima - kombinovane sile carstva Atlantide.

Atlantida je bila ostrvo koje je ležalo zapadno od Haraklovih stubova (Gibraltarski morezu). Njom su vladali kraljevi koji su poticali od Posejdona, boga mora. Glavni kralj bio je sin Posejdonovog najstarijeg sina, Atlasa, koji je dao ime i ostrvu i Atlanskom okeanu u kojem se ono nalazilo. Nekad su Antlantiđani po čistoti srca bili nalik bogovima, ali kako je božanska krv u njima nestajala, na kraju su postali pokvareni i pohlepni. Već behu zavladali velikim carstvom koje se prostiralo do centralne Italije u Evropi i do granica Egipta u Africi, ali su sada odlučili da porobe i ostatak Sredozemlja. Međutim, uprkos tome što su Atinjani bili napušteni od strane saveznika, uspeli su da ih pobede.

Kada se rat privodio kraju, bogovi su održali većanje i odlučili su da kazne Atlantiđane zbog njihove gordosti. „Javili su se snažni zemljotresi i velike poplave”, zapisao je Platon, „i za jedan jedini dan i noć... ostrvo Atlantida nestalo je u morskim dubinama”. Za vreme te iste katastrofe atinsku vojsku, koja je još vojevala, progutala je zemlja.

Platonov opis u delu Kritija uključuje i prikaz društvenog uređenja Atlantide. Ostrvo je bilo raj pun svih prirodnih izvora, obilja pitke vode, velikih rudnih bogatstava, bujne vegetacije koja je rađala sve, od hrane do mirisa, i krda životinja uključujući i slonove. Ono što bi nedostajalo dovlačeno je ih prekomorskih carstva. Rezultat toga bio je da su kraljevi Atlantide posedovali takvo bogatstvo kakvo pre njih nijedan vladar nije posedovao i kakvo verovatno niko nikada neće posedovati.

Svaki kralj je posedovao svoj kraljevski grad, ali su najvećim gradom, prestonicom Atlantide, vladali Atlasovi potomci. Ovaj grad je osnovao lično Posejdon, iskopavši niz koncentričnih kanala radi zaštite gradilišta. Njegovi naslednici su ulepšali grad, iskopavši veliki podzemni kanal kojim su povezali kružne kanale i spojili ih s obližnjim morem. Preko kanala su sagradili ogromne mostove, a oko svakog kopnenog prstena sagradili su odbrambene zidine, koje su okovali metalom: spoljni zid je blistao u bronzi, sledeći u kalaju, a unutrašnji u orikalkumu, nepoznatom metalu „koji je bleštao kao plamen”. U spoljnim delovima grada nalazili su se: luka, skladišta, kasarne, trkališta, parkovi i hramovi, a na glavnom ostrvu kompleks palata koji je predtstavljao zemlju čuda. Glavni hram (posvećen Posejdonu i njegovoj ženi, nimfi Kliti) bio je obložen srebrom i ukrašen kuglicama od zlata; nejgov krov bio je sačinjen od slonovače ukrašene plemenitim metalima. Bio je tri puta veći od Partenona u Atini. Unutar njega nalazile su se slike prvih kraljeva i kraljica Atlantide i zlatna statua Posejdona, koja je bezmalo dodirivala svod, koji je bio visok 100 metara. (Radi poređenja, Kip slobode u Njujorku visok je nešto manje od 46 metara, a počiva na postolju visine 47 metara.)

_________________
 
Yasmin
Banovan!

Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 52

Datum registracije: 31 Avg 2004
Poruke: 14175
Mesto: zemlja nedodjija

netherlands.gif
PorukaPostavljena: Sre Maj 18, 2005 4:26 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Da li je Platon izmislio Atlantidu?


U Platonovom prikazu nema ničega što bi asociralo na senzacionalne pojave prisutne u nekim popularnim knjigama - nema ni traga od letećih mašina, laserskih topova niti od sveštenika s čudnim psihičkim moćima, a nema ni nagoveštaja da su Atlantiđani nešto petljali s opasnim kosmičkim silama. Svejedno, mnogo toga što Platon opisuje - velika tehnička dostignutać i nepreveaziđeni nivo materijalnog bogatstva - mora da se, u vreme pisanja dijaloga (oko 360-350. g. p. n. e.), čitalo kao naučna fantastika. Razmere svega što je rekao o Atlantidi su zadivljujuće. Egipćani su tvrdili da je njihova civilizacija najstarija u Sredozemlju, tako da su ih Grci poštovali zbog njihove drevnosti. Ipak, smatralo se da je Atlantida starija i od Egipta.

Platonov opis je bio toliko nategnut da ga je filosof Aristotel (384-322. g. p. n. e. ), njegov bivši đak, jednostavno odbacio ako čistu izmišljotinu. Protiv ovoga imamo neprestanu Platonovu tvrdnju, stavljenu u usta Kritije, da je priča „doslovno istinita.” Kritija je bio Platonov rođak, u stvari njegov čukundeda. Pretpostavlja se da je priča potekla od dalekog pretka Solona, za koga kažu da je napisao ep o Atlantidi pred svoju smrt.

Na kraju ostajemo u nedoumici koja zbunjuje naučnike sve vreme otkad je Platon napisao: da li je ova priča sasvim izmišljena ili se iza nje nalazi neka istorijska realnost?

Atlantski kontinent?

Najbolji način provere jeste da potražimo ostatke Atlantide tamo gde Platon kaže da se nalaze. Ukoliko ga shvatimo bukvalno, ostatke civilizacije Atlantide morali bismo da tražaimo na rubovima Atlantskog okeana, uključujući Amerike, za koje on smatra da su bile spojene s Atlantidom nizom ostrva.

Ignacius Doneli (1832-1901), ekscentrični američki političar i pisac, ubeđuje nas da postoje dokazi za Platonove tvrdnje, o čemu piše u svojoj knjizi o Atlantidi koja je objavljena 1882. godine. On je ovu temu vaskrsao iz mrtvila koje je trajalo još od renesansnog doba. Uspeo je da otkrije mnoge sličnosti između pretkolumbovskih civilizacija Starog i Novog sveta, koje su se kretale od konstrukcije piramida i mumificiranja do sličnosti mitova i simbola, kao što je simbol krsta. Smatrao je da Atlantida nudi objašnjenja ovih veza. Po Donelijevom mišljenju, sva drevna civilizacija predstavlja jedno „nasleđe”: „kao što svi putevi vode u Rim” tako „sve urkštene linije civilizacije vode u Atlantidu.”

Međutim, neka od njegovih poređenja su veoma tanka: tako primedba da je slikarska umetnost „bila poznata na obe strane Atlantika” ne govori apsolutno ništa. Niti je čoveku potreban Atlanski kontinent da bi objasnio zašto je Sunce bilo obožavano i u Peruu i u Egiptu. Neka druga poređenja su intrigantnija, kao što je veština mumificiranja, iako su metodi u Južnoj Americi i Egiptu bili sasvim različiti. Što se tiče piramida, njihova sličnost je praktično neizvodljiva. Egipatske piramide su prave s obzirom na to da su šiljate na vrhu. One u Centralnoj Americi u suštini nisu piramide budući da imaju ravan vrh da bi se na njima odigao hram u kojem bi poštovaoci bili bliže nebu. Gradnja egipatskih piramida počela je oko 2700. g. p. n. e. i trajala je u Egiptu i Sudanu do rimskog doba. S druge strane, centralnoameričke „piramide” su praktično moderne. Tako je veliki hram u Tenotihlanu završen tek 1487. g. n. e.

_________________
 
Yasmin
Banovan!

Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 52

Datum registracije: 31 Avg 2004
Poruke: 14175
Mesto: zemlja nedodjija

netherlands.gif
PorukaPostavljena: Sre Maj 18, 2005 4:29 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Atlantida, tema osobenjaka i ludaka


Svakih nekoliko miliona godina menjaju se polovi Zemljinog magnetnog polja, magnetski sever postaje jug i obrnuto. Kada se otopljene stene ohlade one zadržavaju „obeležje” Zemljinog magnetizma iz tog doba. Značajno je da se isti niz magnetskih obeležja nalazi u stenama s obe strane srednjoatlantskog grebena. Ovo je ubedljiv dokaz o širenju morskog dna, o razdvajanju kontinenata i o relativnoj mladosti dna Atlantskog okeana. Najzad, ako je teorija tektonske ploče ispravna, kada spojimo američko i evropsko/afričko kopno kao nekad, onda u sredini uopšte nema prostora za neki drugi kontinent.

Kada se sve sabere, mogućnost da je ikada postojao kontinent koji je „nestao” u Atlantiku, i koji je mogao da poseduje naprednu civilizaciju za vreme ledenog doba, zaista je minimalna. Noviji pokušaji da se Atlantida smesti na Antarktik - podrazumevajući pomeranje u Zemljinoj kori koje je dovelo kontinent iz umerene klime u zaleđena područja Južnog pola pre otprilike 10.000 godina - jednako su nesigurni. Ukratko, ne postoje nikakvi dokazi da je Atlantida ikada postojala kao „izgubljeni kontinent”, osim u bukvalnom i krajnje nekritičkom čitanju Platona. Da Platon nije pisao o tom nestalom kontinentu, ne bi se verovatno nikada ni rodila takva ideja.

Erupcija Tere Promena u geološkom mišljenju šezdesetih godina odvratila je naučnike od Atlantide kao predmeta ozbiljnog istraživanja. A sam Platonov ugled doživeo je veliki pad pred Drugi svetski rat. Nažalost, neka njegova politička mišljenja prihvatila je Nacionalsocijalistička partija Nemačke, a reakcija Zapada, zbog koje treba još više žaliti, bila je da se Platon proglasi neprijateljem demokratije. Sredina XX veka bila je konzervativan period u istoriji nauke. Sve ideje koje su mirisale na učenje da su geološke crte Zemljine površine prouzrokovane iznenadnim poremećajima bile su odbacivane. U Timeju i Kritiji, našim izvorima za priču o Atlantidi, Platon je izložio teoriju da je svet periodično desetkovan kataklizmama vatre i vode. Ove Platonove spise, zajedno s mnogim drugim delima, naučnici su počeli da do kraja ignorišu.

Tema Atlantide predata je osobenjacima i ludacima. Međutim, postojao je jedan značajan izuzetak tokom pedesetih i šezdesetih godina, kada je izvestan broj geologa i arheologa pokušao da pronađe akademski „dostojan” odgovor na problem Atlantide. Smatrajući da je prosto neverovatno da je Platon takva varalica, oni su oživeli teoriju koju je prvi promovisao K. T. Frost, mladi klasičar sa Univerziteta u Belfastu, 1909. U to vreme ser Artur Evans upravo je otkrivao veliku palatu iz bronzanog doba u gradu Knososu, na ostrvu Kritu u Egejskom moru, tako da je zapadni svet goreo od želje da čuje vesti o tim otkrićima. Frost je u pismu londonskom Tajmsu pitao da li je priča o Atlantidi odjek velike minojske civilizacije koja je nekad cvala na Kritu. Iz egipatske perspektive ovo je ostrvo bilo daleko na zapadu, dok bi Platonov opis ritualnog pokolja bikova od strane kraljeva Atlantide odgovarao istaknutoj ulozi koju su bikovi igrali u minojskoj religiji. Egipatski nadgrobni crteži koji prikazuju posetioce u minojskoj odeći pokazuju da su Egipćani poznavali ovu civilizaciju, tako da je, prema Frostu, njen nestanak oko 1400. g.p.n.e. mogao da ih navede na utisak da je „celo kraljevstvo potonulo u more”.

Ovoj zanimljivoj tezi nedostajala je jedino velika katastrofa.

_________________
 
Yasmin
Banovan!

Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 52

Datum registracije: 31 Avg 2004
Poruke: 14175
Mesto: zemlja nedodjija

netherlands.gif
PorukaPostavljena: Sre Maj 18, 2005 4:33 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Pakao na grčkom ostrvu Kritu

Egipatski nadgrobni crteži koji prikazuju posetioce u minojskoj odeći pokazuju da su Egipćani poznavali ovu civilizaciju, tako da je, prema Frostu, njen nestanak oko 1400. g.p.n.e. mogao da ih navede na utisak da je „celo kraljevstvo potonulo u more”.


Ovoj zanimljivoj tezi nedostajala je jedino velika katastrofa.

Nju je ponudio grčki arheolog Spiridon Marinatos 1939. godine. Iz svojih iskopavanja u minojskoj vili u Amnisosu na severu Krita, Marinatos je zaključio da je minojsku civilizaciju uništila erupcija obližnjeg vulkanskog ostrva Tere (Santorini). U Amnisosu je pronađen plavac, dok Marinatos smatra da je zidove vile srušio ogromni plimni talas, ili cunami, koji je prouzrokovan erupcijom vulkana. Nema nikakve sumnje da je Tera eksplodirala u bronzanom dobu - minojski grnčarski predmeti već behu otkriveni pod vulkanskim ostacima na ostrvu. Do 1950. Marinatos je dalje razvio svoju tezu, dokazujući po veličini kratera posle erupcije Tere da je ova eksplozija bila četiri puta snažnija od detaljno ispitane erupcije Krakatua 1883. godine. Ova potonja eksplozija oslobodila je od 100 do 150 megatona energije, što je za 60 do 90 hiljada puta više od eksplozija prvih nuklearnih bombi koje su testirane u pustinji Nevade. Nema nikakve sumnje da je na ostrvu Kritu nastao pravi pakao kada je Tera eksplodirala u to davno bronzano doba.

Marinatos je prihvatio Frostovo poistovećivanje Atlantide s Kritom i izneo je tezu da je erupcija Tere (koju datira u 1500. g.p.n.e.) potakla priču o uništenju Atlantide. Kada je počeo iskopavanja na Teri 1967., otkrio je tragove minojske Pompeje. Ispod debelog zaštitnog sloja vulkanskog pepela i stenja njegovo ašovče je otkrilo, ulicu po ulicu, minojske kuće od kojih su neke bile ukrašene lepo obojenim freskama i netaknutom grnčarijom.

Romantičan izgled ovog nekad naprednog grada, uništenog vulkanom, inspirisao je niz dela 1969. godine, a sva su dokazivala da je Tera bila „prava” Atlantida. Najistaknutiji naučnik koji je zastupao ovu tezu bio je grčki geolog, profesor Angelos Galanopulos, dajući detaljna objašnjenja o tome na koji način su Tera i minojska civilizacija potakle legendu o Atlantidi. Njegov ključni argument bio je da su mnogi faktori u priči uvećani za deset puta prilikom prepričavanja. Galanopulos je smatrao da su Egipćani verovatno ispričali Solonu da je Atlantida potonula 900, a ne 9.000 godina, pre njihovog doba. To bi značilo da je reč o periodu oko 1500. g.p.n.e. kada se računa da je Tera eksplodirala. Na isti način Platon je rekao da je velika ravnica iza glavnog grada Atlantide imala površinu od 3.000 sa 2.000 stadija, tako da je Galanopulos sveo ove brojke na 300 sa 200 stadija, otprilike 34 sa 23 milje - što bi odgovaralo veličini centralne nizije (Mesare) na ostrvu Kritu. Što se tiče same metropole, Galanopulos ju je odvojio od ravnice, dokazujući da je veličina koju je dao Platon (ne umanjujući je za 10 puta) otprilike odgovarala veličini ostrva Tere pre erupcije. Iako nije konzistentno primenjivao svoj metod, Galanopulos je trijumfalno objavio da je deljenje Platonovih brojki sa 10 ključ za rešenje zagonetke Atlantide.

Zagovornici hipoteze o Teri nastavili su da prave niz poređenja između minojske civilizacije i civilizacije Atlantide. Gotovo sve vezano za Teru moglo je da se uklopi u Platonovu priču o Atlantidi. Izgledalo je da je konačno pronađen racionalan i naučni odgovor na ovaj problem.

Ipak, može li ova privlačna minojska teorija o Atlantidi da izdrži ozbiljnu proveru?

_________________
 
Yasmin
Banovan!

Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 52

Datum registracije: 31 Avg 2004
Poruke: 14175
Mesto: zemlja nedodjija

netherlands.gif
PorukaPostavljena: Sre Maj 18, 2005 4:34 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Egipćani su znali da preteruju


Platon je opisao katastrofu kao zemljotres i poplavu, a Tera je doživela vulkansku erupciju. I većina drugih poređenja Atlantide s Kritom/Terom uopštena je i neubedljiva. Tako je Platon, na primer, rekao da su odbrambene zidine oko metropole bile sagrađene od crvenog, belog i crnog kamena. Njihovu boju su upoređivali s bojom vulkanskog stenja koje može da se nađe na Teri; međutim, crvene, bele i crne stene mogu da se nađu na desetinama drugih mesta, uključujući i ona koja nemaju nikakve veze s vulkanima. Isto tako je rekao da su bikovi, koje su kraljevi Atlantide žrtvovali u naročitom obredu, hvatani bez upotrebe metalnog oružja, pomoću batina i omči. Zagovornici ove teorije ističu ne samo minojske igre s bikovima, nego i lepi srebrni pehar minojske izrade na kojem je prikazano hvatanje bikova pomoću užadi i mreža. Ali kult bikova bio je raširen u celom Sredozemlju barem 6000 godina p.n.e. i običaj je bio da se sve žrtvene životinje hvataju bez upotrebe metalnog oružja koje bi moglo da ih povredi - samo savršeni primerci mogli su da se žrtvuju bogovima. U Platonovoj priči nema ni nagoveštaja o igrama u kojima bikovi skaču, a što su iskopavanja na Kritu jasno otkrila. Izrazito obeležje žrtvovanja bikova na Atlantidi bilo je da su ove životinje vešane na stubove pre nego što bi im grlo bilo prerezano. Još 1927. godine je istaknuto da jedini dokaz za ovaj običaj u starom Egeju dolazi, ne sa Krita, nego iz Troje u severozapadnoj Anadoliji (današnja Turska). Mnoga druga „poređenja” između Atlantide i minojske civilizacije, kao što su velika kupališta (uključujući i kupališta za konje) toliko su neubedljiva da ne zaslužuju našu pažnju.

Kada je reč o datiranju i dimenzijama, treba reći da su Egipćani zaista znali da preteruju, ali ne jednostavnim množenjem sa faktorom 10! U Timaju Platon navodi da su Egipćani rekli da je njihova civilizacija osnovana 8000 godina pre Solona, a da je Atlantida uništena 1000 godina pre toga. U tom slučaju morali bismo prihvatiti da su sveštenici koji su se obraćali Solonu datirali početak egipatske civilizacije u 1400 g.p.n.e. što bi bilo zaista smešno. Podjednako apsurdno je drugo objašnjenje po kojem se brojevi u Platonovoj priči množe sa 10 - a to je da je Solon jednostavno pogrešno razumeo cifre koje su mu dali sveštenici. Poznato je da je Solon bio brodovlasnik i da je trgovinom finansirao svoja prekomorska putovanja. Jadan bi to posao bio da nije mogao da razlikuje egipatske izraze za „stotinu” i „hiljadu”. Osim toga, Grci su bili lepo obavešteni o drevnoj kritskoj civilizaciji, čiji se odjeci nalaze u pričama o Minosu, Tezeju, te Minotauru u Lavirintu. I Platon lično je bio dobar poznavalac istorije geografije i običaja Krita. Malo je verovatno da bi Grci saznali za priču o drevnom Kritu od Egipćana, a još manje da ne bi prepoznali izvor koji se opisuje.

Najzad, teza da Tera ima veze s Atlantidom sasvim je pala u vodu kada je osamdesetih godina utvrđeno da erupcija Tere nije uništila minojsku civilizaciju Krita. Tera je eksplodirala oko 150 godina pre uništenja Knososa i drugih velikih krićanskih palata - kao što, na primer, pokazuje otkriće naslaga teranskog pepela ispod ruševina palata koje su nestale oko 1500 g.p.n.e. Erupcija je verovatno nanela štetu privredi minojske civilizacije, ali nije odgovorna za njen nestanak. Posetioci odeveni u minojsku nošnju s kojima je Frost započeo svoju argumentaciju pojavljivali su se na crtežima u egipatskim grobnicama i mnogo vremena posle erupcije Tere. Arheološki zapisi pokazuju da se trgovina između Egipta i Egeja normalno nastavila nakon erupcije. Ne postoji ništa što bi ukazivalo na težak prekid veza koji bi Egipćane naveo na pomisao da je ostrvo zapadno od njih, koje je bilo njihov trgovinski partner, „potonulo”. Ukratko, minojska Atlantida - bilo da je reč o Kritu ili Teri - zaista ništa ne objašnjava. Vreme je za novi pristup celom problemu.

_________________
 
Yasmin
Banovan!

Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 52

Datum registracije: 31 Avg 2004
Poruke: 14175
Mesto: zemlja nedodjija

netherlands.gif
PorukaPostavljena: Sre Maj 18, 2005 4:37 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Svi putevi vode u Anadoliju


I mnogi drugi putokazi vode u Anadoliju, počevši s Atlasom, poznatim divom iz grčkog mita za koga se verovalo da je držao nebo. Atlas je, kaže Platon, bio prvi kralj Atlantide po kome je ona dobila i ime. Grci su, naime, verovali da je prilikom poraza prvih bogova, Titana, od strane Zevsa i Olimpijaca, titanski vođa Atlas osuđen da bude na zapadnom kraju sveta, gde su ga naterali da na svojim plećima drži ogromnu težinu neba, i to večno. Na kraju je pretvoren u planinu - Atlasko gorje u Maroku - a po njemu je dobio ime i Atlantski okean. Ipak, pre njegovog progona, Atlas i njegova porodica su posedovali zemlje dalje na istoku. Atlasove kćeri su bile preci većeg broja kraljevskih dinastija, a najvažnija je bila trojanska na severozapadu Anadolije (Turske), dok je druga dinastija vladala ostrvom Lezbos koje je daleko od obale. Smatralo se da je Atlasova sestra osnovala gradove u jugozapadnoj Anadoliji, dok su za njegovu majku govorili da je nimfa Azija. Njeno ime, koje se sada primenjuje za ceo ogromni kontinent istočno od Sredozemlja, u rimsko doba značilo je Anadolija (Mala Azija), a pre toga je bilo izraz za specifično područje Lidije na zapadnoj obali.

Neprestano ponavljanje anadolijskih veza u mitovima o Atlasu sugeriše da su Grci odatle preuzeli ideju o divu koji na svojim plećima drži nebo. Slikarsko predstavljanje figura u stilu Atlasa potiče negde oko 1500 g.p.n.e., što je 1000 godina pre prvih grčkih crteža. Prvi crteži uglavnom pripadaju velikoj civilizaciji Hetita, čijim se carstvom vladalo iz centralne Anadolije u drugom milenijumu p.n.e. Brojna vajarska dela, od skulptura u stenama do onih u voštanim pečatima, prikazuju ljudske ili poluljudske figure (veoma često planinske bogove) kako dižu ruke prema nebu. Jedan hetitski tekst opisao je ogromnog diva Ubelerisa, čija stopala stoje u donjem svetu, a ramena drže zemlju i nebo. Kada Grci kažu da je Atlasova porodica došla iz Anadolije, postoje svi razlozi da im se veruje.

_________________
 
Yasmin
Banovan!

Prijatelj foruma
Prijatelj foruma



Godine: 52

Datum registracije: 31 Avg 2004
Poruke: 14175
Mesto: zemlja nedodjija

netherlands.gif
PorukaPostavljena: Uto Maj 24, 2005 2:45 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Atlantida - porijeklo legende


Grci su svojim legendama stoljećima očaravali ljude širom svijeta. Ikar, Prometej, Perzej, Sizif i stotine drugih čvrsto su se urezali u pamćenje čitatelja.. Postoji, međutim, jedna legenda čija intrigantnost nadvisuje sve ostale. Žar s kojim se o njoj priča s vremenom se samo razbuktava i vjerojatno nikada neće ni nestati. To je priča o Atlantidi. Ispričao ju je Platon. Njegova dijela "Dijalozi" i "Timej" govore o nezaboravnom Solonovom putovanju u Egipat 583. godine pr.n.e.. Ono što je Solona vuklo na putovanje nisu bile piramide, hramovi ili drugi materijalni ostaci te slavne kulture. Vuklo ga je nešto puno vrednije - znanje, znanje o proteklim vremenima. Ono što je tamo saznao od Egipatskih svećenika ni sam nije mogao očekivati.

"O Solone, govorit ćemo Tebi i Tvom narodu iz zahvalnosti prema boginji, koja je podigla i poučila vaš grad prije tisuća godina, primivši vaše sjeme - rod od Gee i Hefesta... Dakle, govoriti ćemo Ti o Tvojim precima koji su živjeli prije devet tisuća godina i kazivat ćemo Ti, ukratko, o zakonima i najljepšim djelima što su ih stvorili. Drugi put, govorit ćemo Ti detaljnije o istim događajima služeći se istim spisima i svjedočanstvima.

Razmotri, stoga, njihove poredeći ih sa našim današnjim i naći ćeš da su tada u besprijekornom redu živjele klase svećenika odvojene od drugih, potom cehovi zanatlija, s tim što se predstavnici različitih zanata nisu međusobno miješali, zatim tu su bile klase pastira, lovaca i poljoprivrednika. Ipak klasa ratnika imala je najveći ugled i privilegije. Ona je živjela odvojeno od svih klasa, a zahvaljujući tadašnjim zakonima, nisu se ničim drugim bavili do stvarima rata...

Boginja, koja vam je prvima podarila ustave i uređenje smjestila vas je na lijepo mjesto računajući da će sretna umjerenost godišnjih doba dati najmudrije ljude. Dakle, boginja, kao poznavalac rata i nauke, izabra i najprije naseli ovo mjesto koje bi moglo dati ljude najsličnije onima. I živjeli ste tako sa takvim zakonima i još boljom upravom, nadvisujući sve ljude u svim vrlinama, kako, i odgovara djeci i učenicima bogova.

Brojna su bila velika djela vašeg grada, kojima se mi i danas divimo. Jedno djelo, ipak, svojom veličinom i vrlinama sve nadvisuje. Jer, govore zapisi da je vaš grad uništio jednu veliku vojsku što je bezobzirno pokoravala i zauzimala cijelu Europu i Aziju napredujući od Atlantika. To more je tada bilo plovno i imalo je jedan veliki otok ispred onog ulaza što se zove, kako vi to kažete, Heraklovi stupovi (Gibraltar).

Tada, dakle, o Solone, tada se moć vašeg grada pokazala na djelu, po vrlini i snazi, a pošto je nadvisila sve po velikodušnosti i po svim ratničkim vještinama, prisiljena da se bori sama zbog bijega drugih, suoči se tako sa najvećim opasnostima i porazi napadače, učvrsti pobjedu i od ropstva spasi narode još nepokorene i plemenito oslobodi sve druge, koji su živjeli do Herkulovih stupova pa naovamo!...

Ali kasnije, desiše se strašni zemljotresi i poplave. U toku jednog dana i jedne noći svi vaši ratnici propadoše u zemlju, a slično nestade i otok Altantida koji more proguta: stoga je to more neprolazno i neistraženo. Plovidbu sprečavaju veliki plićaci od blata koje je ostalo od otoka što je potonuo u morske dubine..."

Platonu je o Solonovim putovanjima pričao i Kritije:

"Kada su bogovi dijelili zemlju, neki su dobili velike, a neki male oblasti u kojima podigoše svoje hramove i žrtvenika. Posejdon je odabrao otok koji će kasnije dobiti ime Atlantida i smjestio tamo djecu smrtne žene. Izabrao je neobično mjesto: blizu mora, ali usred otoka, u ravnici za koju se pripovijedalo da je najljepša i najplodnija od svih poznatih nizina.

U blizini ravnice, na udaljenosti od pedeset stadija (starogrčka mjera koja iznosi 192 metra) prostirala se jedna pitoma planina. Na njoj je stanovao jedan od onih ljudi što su tamo još od početaka, rođeni iz zemlje, neki Evenor sa ženom Leukipom. Oni su imali samo jednu kćerku, Klito.

Kada je djevojka bila za udaju, majka i otac umriješe, a Posejdon, zaljubljen, leže s njom, a da bi utvrdio brežuljak na kome je živjela, okruži ga naizmjence prstenovima mora i kopna, kako joj ne bi mogli prići ljudi, jer u to doba još nije bilo lađa za plovidbu.

Kao bog, Posejdon je lako ukrasio novi otok formiran u sredini prstenasta mora i kopna. Iz zemlje je izveo dva izvora vode (iz jednog je tekla hladna, a iz drugog topla voda!), a zemlji podario plodnost i raznoliko voće i povrće..."

Kasnije su Atlantiđani oko tih izvora napravili mnoge palače, terme, bazene i parkove. razvijenom vodovodnom mrežom pitka voda se odatle dovodila do svih dijelova carstva. Klito i Posejdon su imali deset sinova i svakom od njih su podarili jedan dio otoka. Središnji otok dobio je najstariji sin Atlant po kojemu je Atlantida kasnije i dobila ime. Atlant i njegovi potomci uspješno su vodili ratove sa okolnim zemljama i sam po sebi predivan otok ukrasili mnoštvom dragocjenosti iz pokorenih zemalja. Veliki dio tog bogatstva činio je materijal koji se vadio u rudnicima na čitavom otoku a bio je dragocjeniji od zlata. Zanimljivo je da se i u Keltskoj mitologiji spominje narod koji je došao "iz mora sa zapada" a bio je vješt u izradi oružja od neobičnog materijala kojeg su zvali "bijelo srebro".

Svojim vještim rukama Atlantiđani su glavni grad Atlantide, Posejdon, pretvorili u kraljevsku prijestolnicu dostojnu bogova. Samo središte grada nalazilo se u centru prstenova:

"...Otok, na kome je bila kraljevska palača, imao je promjer od pet stadija (960 metara). Otok i kopneni pojasevi bili su obloženi kamenim zidovima, a od kamena su bili podignuti mostovi, kule i vrata na njima. Kamen je bio različite boje: bijeli, crveni i crni. I zgrade su bile izrađene od raznobojnog kamenja, a cijeli zid vanjskog pojasa bio je obložen broncom, zid unutarnjeg pojasa bio je premazan rastopljenim kalajem, a zid same akropole - mjedi koja je imala vatreni sjaj.

U samom središtu, sveti hram Klito i Posejdona, bio je nepristupačan i okružen zlatnim zidom. U ovom hramu donesen je na svijet porod deset atlantidskih kraljeva, pa su se tu svake godine prinosle žrtve..."

Na žalost Atlantiđani nisu bezbrižno uživali u bogatstvima koje su im podarili bogovi. Nad njihovom civilizacijom uvijek je padala sjena straha a bacao ju je Pico Alto, najveći vulkan Atlantide. Bez obzira na poštovanje i žrtve koje su mu ukazivali Pico Alto je bio nemilostiv. U samo jednoj erupciji u vode Atlanskog oceana potopio je sav božanski i ljudski trud. Nije dopustio da iza njega išta ostane, ništa osim legende.


_________________
 
kaj5879
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de





Datum registracije: 04 Dec 2003
Poruke: 12
Mesto: bridgeport

usa.gif
PorukaPostavljena: Sre Maj 25, 2005 2:04 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

To je sve dobro uradjeno ali za mene su to samo legende jer kada oni sve to pronjadji onda mozemo da kazemo da je istina ali ono da nije bilo nebi se pricalo Very Happy
 
Prikaz poruka:   
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Istorija sveta ~ -> ~ Mitovi i legende ~ -> Atlantida Vreme je podešeno za GMT + 1 sat
Strana 1, 2, 3, 4  sledeća
Strana 1 od 4

 
Pređite u:  
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu
Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu
Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu
Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma





- Burek Forum - Doček Nove 2018. godine - Venčanja, svadbe - Proslave - TipoTravel - Kuda večeras -

Bookmark to: Twitter Bookmark to: Facebook Bookmark to: Digg Bookmark to: Del.icio.us Bookmark to: StumbleUpon