Zašto su mu se smučili škampi

anchi22 · **•• 20:01 ••**

"Kupio sam škampe u supermarketu kao zdravu hranu, ali sam se baš prevario i nikada ih više neću jesti“, piše novinar "Dejli mejla" koji je istraživao kako i odakle škampi stižu na našu trpezu.

Sigurno zamišljate neku lepu peščanu plažu i ribare kako bacaju mreže u tropske vode.... Ništa nije dalje od istine. Škampi vam više ne bi bili uopšte ukusni kada biste videli fabriku u kojoj se obrađuju pre prodaje.

Novinar "Dejli mejla" piše da kada je posetio Tajlanad, zemlju koja je vodeći izvoznik škampi, otkrio je nešto toliko strašno da ih nikada više neće jesti.

"Svaki aspekt u trgovini sa škampima izaziva mučninu u stomaku. Ako je ikako moguće, izbegavajte škampe iz uvoza. Čak je i mlevana junetina u supermarketima bezbednija od škampi."

Na ribarskim brodovima su gotovo robovski uslovi rada, a ekološka šteta koju oni za sobom ostavljaju je nemerljiva. Na brodovima rade ljudi iz Burme i Kambodže, 20 sati dnevno, sedam dana u nedelji, često ih tuku, zlostavljaju, tela im bacaju u more ako se razbole i preminu. Sve to se dešava da bismo mi jeli sendviče i salate sa škampima, kozicama, gamborima.

Ribarske mreže na palubu izvlače na zvuk pištaljke, svakih sat vremena. Sadržaj se prosipa, a tu ima svega: zmije, bebe hobotnice, morski konjići, rakovi... ribari ih gaze, polumrtve bacaju u more... Na taj način se uništavaju mnoge morske vrste, narušava se ekosistem.

Palube su prljave, vrućina je, smrad truleži je neizdrživ. Često se dešava da neko od posade padne u nesvest zbog toksičnih isparenja.

"Bio sam svedok i drugih prizora. Video sam kako rojevi muva uživaju u hrani namenjenoj farmi škampa. Temperatura tamo je iznad 38 stepeni Celzijusovi, vlažnost 100 odsto, a smrad neopisiv."

Trule ribe, korali, morske zvezde se sipaju u smrdljive kontejnere, sve se drobi, prolazi kroz termičku obradu dok se na kraju ne dobije nešto što se zove riblje brašno koje služi da se hrane škampi na farmama koje se nalaze na obali.

Te farme su napravljene na mestu nekadašnjih šuma koje su Tajland štitile od cunamija. Umesto drveća sada su tu bare sa škampima, dugačke nekoliko stotina kilometara, zaštićene visokom ogradom.

Na njima je proizodnja velika. Samo u Velikoj Britaniji se godišnje potroši oko 85.000 tona škampi. Od toga je dve trećine došlo iz tih toplih bara na Tajlandu. Reč je o trgovini vrednoj oko 450 miliona funti.

"Ako provirite kroz ogradu, možete da vidite kako radnici na svakih nekoliko sati bacaju kante hrane, jer škampi moraju mnogo da jedu kako bi brzo porasli." Tajland ima zakone u vezi sa zaštitom voda i morskog sveta, ali se oni ne poštuju. Policija vrši tek rutinske kontrole.

U međuvremenu, hiljadama kilometara dalje od te morske destrukcije, mi nepromišljeno jedemo ukusne tajlandske škampe, sa belim lukom i maslacem.

Šta je alternativa? Sertifikati za "odgovorne proizvedene škampe" ne postoje. Mogli bi da se proizvode drigačije, organski, ali to bi ih učinilo veoma skupim za kupce u supermarketima.

Možda da kupujemo samo one koje dolaze iz hladnih voda Atlantika, koje čine oko jednu trećinu svih škampi koje se nalaze na svetskom tržištu. Ili one koje su uvezene iz Irskog mora, a koje se najviše prodaju u Francuskoj. Ni jedne od njih nisu povoljne koliko one tajlandske.

Jedino rešenje je da prestanemo da ih jedemo jer ne želimo robovski rad i uništavanje okeana u našem sendviču sa škampima.

(MONDO)