Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.


Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда , поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
"Отаџбина је ово Србина!"

Padajte braco

Padajte, braco! Plin'te u krvi!
Ostav'te sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!

Ginite, braco, junaci, ljudi!
Za propast vasu svet ce da zna...
Nebo ce plakat dugo i gorko,
Jer nece biti Srbina...

Mi nesmo braca, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi -
Ta da smo braca - oh, boze moj!...

Ta zar bi tako s Avale plave
Gledali ledno u ognjen cas?
Ta zar bi tako - oh, braco draga!
Ta zar bi tako prezreli vas?

Prezrite bratstva, pokor i kletvu!
Sto nebo dade, pogaz'te vi!
Ta nije l' gresno, nije li grozno -
Krv dece vase gledamo mi!...

A gde je pomoc, il' suza bratska?
Il' "Juris, rode, za brata svog!"?...
U veljoj bedi, smrti i krvi
Danas vas, same, ostavlja bog!...

Al' opet, gresan, gresno sam pevo -
Ranjeno srce naroda mog!
Ta Srbin kipi - kipi i ceka -
Al' ne da djavo... il' ne da bog!

Gde ja

Gde ja secer sijem,
Tu otrov izrasti;
Gde ja pevat' mnijem,
Tu cu u plac pasti.

Gde na druga brojim,
Tu krvnika imam,
Gde ja lovor svojim,
Trnom venac primam.

- Skoro sveca kraju,
Danak crnoj noci,
Al' kraj mome vaju
Nikad nece doci.

AH, ŽIVOTU!


Ah, životu i bijeli svetu!

Zašto ste mi na takvom teretu?

Što oči 'vake jade gledu?

Koje volim - ti mi bolujedu,

Koje ljubim - ti mi umiredu,

Najmiliji nisu mi na svetu -

Ah, životu, moj teški teretu!!!

JEDNOJ NESTAŠNOJ DEVOJCI


Zar poljubac meni starcu,

Daješ mlada sa usana?

Zar na moje staro rame

Pada ruka usijana?



Je l' to ljubav?... Je li šala?

Te je tvoja ruka mala

Na ramenu sedog starca

Zadrhtala, zatreptala?



Il' si došla zluradice,

Da me varkaš, da me jediš?

Izmučene stare grudi

Da povrediš, da pozlediš?



Ja te ljubim!... Tvrdiš, mlada,

Puna jada, puna nada

Ali ljubav sedom starcu

Veruj, dušo, teško pada...



Uvele su grudi moje,

Tvoja ljubav vatra živa -

Pa se bojim, starac sedi,

Od plamena i goriva.

PIJEM


Pijem, pijem...al' u piću

Još se nikad ne osmenu' -

Kao da je rujnim vinom

Bog polio hladnu stenu!



Posrne l' mi katkad noga,

Družina se ludo smije -

Al' se brzo smeha trza

K'o od jeda ljute zmije.



A ja pijem, jošte pijem -

A tom mi se srcu para -

Ćuteći se samo igram

Ljutim vrhom od andžara.

STAZE


Dve preda mnom staze stoje:

Jedna s cvećem, druga s trnjem;

Gvozdene su noge moje:

Idem trnjem da se vrnem…



Ja ustupam cveća staze

Kojima je noga meka;

Nek po cveću žene gaze,

A trnje je za čoveka.

KROZ PONOĆ


Kroz ponoć nemu i gusto granje

Vidi se zvezda tiho treptanje,

Čuje se srca silno kucanje -

O, lakše samo kroz gusto granje!

Tu blizu potok daljinu para,

Tu se na cveću cveće odmara,

Tu mene čeka ašikovanje -

O, lakše samo kroz gusto granje!

Pašću, umreću, duša mi gore,

Rastopiće me do bele zore,

K'o grudu snega vrelo sunčanje -

O, lakše, lakše, kroz gusto granje!

NA LIPARU


Jeste li mi rod, siročići mali?

Il' su i vas, možda, jadi otrovali,

ili vas je slabe progonio svet?

Pa dođoste samo - da kad ljude znamo,

Da se i mi malo bolje upoznamo,

U dvopevu tužnom pevajući set…

Mi smo male,

Al' smo znale

Da nas neće

Niko hteti,

Niko smeti

Tako voleti

Kao ti;

- Ćiju ći

Moje tice lepe, jedini drugari,

U novome stanu, poznanici stari,

Srce vam je dobro, pesma vam je med;

Ali moje srce, ali moje grudi,

Ledenom su zlobom razbijali ljudi,

Pa se mesto srca uhvatio led.

S belom bulom,

Sa zumbulom,

Šaren - rajem,

Rajskim majem,

Cvećem, mirom,

Sa leptirom,

Letimo ti mi

Srca topiti -

- Ćiju ći

Moje tice male, jadni sirotani

Prošli su me davno moji lepi dani,

Uvelo je cveće, odbego me maj,

A na duši osta, ko skrhana biljka,

Il' ko tužan miris uvelog bosiljka,

Jedna teška rana, težak uzdisaj.

OSMEH


Volem slušat morskijeh talasa

Strahovitu smrtonosnu jeku,

I noževa krvožednu seku,

I lajanje nesnošljivih pasa;

Volem čuti groma lelek pusti,

I urlanje lavova svirepo:

Nego osmeh umereni lepo

S čovečijih tankih slušat usti.

More davi, strasno lav ujeda,

Sablja seče, grmeć grom obara -

Al' toliko pokora ne stvara,

Kao osmeh čovečijeg jeda.

OTAC I SIN


Jedanput ide stari Amidža

Ko neki sedi mandarin -

A za njim tapka, trči, skakuće

Junačke krvi najmlaći sin.



Vašar je bio - a na vašaru

Sablje, pištolji, arapski hat;

Tuniske kape, srebro i zlato,

Mletačka svila, ženevski sat.



A šta ćeš sine da kupi babo? -

Deteta sklonost kušaše svog;

'Oćeš li sablju tu britku, sjajnu,

Il' voliš hata misirskog?



Il' možda želis od svile ruho?

Neka ti bude svileno sve

Govori sine govori brže,

Da kupim one toke zlaćane?



Dete se češka rukom po glavi,

Kao da ne zna šta bi od sveg -

- Ah, babo, babo, kupi mi, babo,

Pečenja kupi jarećeg…



Sad se i babo češe po glavi,

Gledajuči dugo sina svog -

- E, ja sam volo sablje i koplja,

A sin mi jarca pečenog.

PONOĆ


… Ponoć je.

U crnom plastu nema boginja;

Slobodne duše to je svetinja…

To gluvo doba, taj crni čas -

Al' kakav glas?

Po tamnom krilu nema ponoći

Ko grdan talas jedan jedini

Da se po morskoj valja pučini -

Lagano huji - ko da umire,

Il' da iz crne zemlje izvire?

Možda to duši zemlji govore?

Il' zemlja kune svoje pokore?

Il' nebo, mozda, dalje putuje,

Da moju kletvu više ne čuje?

Pa zvezde plaču, nebo tuguje,

Poslednji put se s zemljom rukuje…

Pa zar da neba svetu nestane?

Pa zar da zemlji više ne svane?

Zar da ostane -

Tama?

I hod se čuje -

Da l' ponoć tako mirno putuje?

Ni vazduh tako tiho ne gazi -

Ko da sa onog sveta dolazi?

Il' kradom oblak ide naviše?

Il' bolnik kakav teško uzdiše?

Il' anđeo melem s neba donosi?

Il' oštru kosu da ga pokosi?

Da ljubav ne(j)de…? Da zloba nije…?

Možda se krade, da nam popije

I ovu jednu čašu radosti?

Il' možda, suza ide žalosti?

Da nas orosi tužna kapljica?

Ili nam mrtve vraća zemljica?

. . . . . . . . . . . . . .

Vrata škrinuše…

O, duše O mila seni

O, majko moja! O, blago meni

Mnogo je dana, mnogo godina,

Mnogo je gorkih bilo istina;

Mnogo mi puta drhtaše grudi,

Mnogo mi srca cepaše ljudi;

Mnogo sam kajo, mnogo grešio

I s hladnom smrću sebe tešio;

Mnogu sam gorku čašu popio,

Mnogi sam komad suzom topio…

O, majko, majko O, mila seni

Otkad te, majko, nisam video,

Nikakva dobra nisam video…

Il' možda misliš: Ta dobro mu je,

Kad ono tiho tkanje ne čuje,

Što pauk veze žicom tananom

Nad onim našim crnim tavanom,

Među ljudma si - među bližnjima -"

Al' zlo je, majko, biti međ njima

Pod ruku s zlobom pakost putuje,

S njima se zavist bratski rukuje,

A laž se uvek onde nahodi

Gde ih po svetu podlost provodi;

Laska ih dvori, izdajstvo služi,

A nevera se sa njima druži…

O, majko, majko, svet je pakostan -

Život je, majko, vrlo žalostan…

. . . . . . . . . . . . . . . .