STRAH


Plašim se kad pomislim

Da će doći poslednja nedelja

Našeg drugovanja.

Znam biće proleće i sunca žar,

I s bolom ostavićemo na dar

Jedno drugom slatka drugovanja.

Znam, cvetaće rumeno dani

Poslednje nedelje našeg drugovanja.

Mirno ćemo se pozdraviti

A nikada nećemo ozdraviti

Od čudesnog tugovanja.

Sto dana tih da ugledamo

Ptica srebrnih krila

I šumu u suncu celu

Što tada baš da nam oči sretnu

Onu krunicu cvetnu

Radosnu i belu, belu.

SREĆA


Ne merim više vreme na sate,

Ni po sunčevom vrelom hodu;

Dan mi je kad njegove se oči vrate

I noć kad ponovo od mene odu.



Ne merim sreću smehom, ni time

Da li je čežnja moja od njegove jača;

Sreća je meni kad bolno ćutim s njime

I kada nam srca biju ritmom plaća.



Nije mi žao što će života vode

Odneti i moje grane zelene;

Sad neka mladost i sve neka ode:

On je zadivljen stao kraj mene.

SPOMEN NA USTANAK


Srbija je velika tajna:

ne zna dan šta noć kuva,

niti noć šta zora rađa,

ne zna grm šta susedni grm sanja

niti ptica šta se događa

između granja.



Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja,

niti kukuruza struk sluti

šta se u susednoj njivi sprema.

Svakoga časa sve se menja,

nijednog kuta ni lista nema

da nije tajna.



Ko zna šta krije u sebi

i ta nevina rosa sjajna:

ti seljački poslovni krici

što se s brda na brdo čuju

zaveru možda kuju.



Ko će u toj zemlji kada

znati šta i devojka mlada

u nedrima netaknutim nosi;

kakvu tešku tajnu

u rukama svojim drži dete;

i starica pogrbljena svaka

do kakve se uputila mete.



U toj zemlji i vetri,

i mirisi, potoci i reke,

i crkvena zvona

potajno pronose vesti,

na prvom zavijutku,

gde suma počinje ona,

ko zna šta možeš sresti.



U toj zemlji ni zečjoj stopi

neprijatelj verovati ne sme,

ni tragu konjskih kopita.

Dogovori su možda tajni

i žetelačke pesme

i udari šumskih sekira

i uspavanka uz kolevku skrita.

SLOVO O LJUBAVI


Ako se volite ljubavlju

koja buja u samoći, od razdaljine,

koja je više od sna nego od svesti,

i po rastanku drhtaćete od miline,

mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,

sa strahom od sagrešenja,

koji kao ptica o kavez lomite krila,

sećaćete se uvek jedno drugom lika.

I po rastanku

zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice

i u ponoć hodaš budan

po bašti,

ako te lomi neutoljena želja luda,

sećanja na nju nikad se neęes spasti.

Onih s kojima se igramo

oko vatre,

a bojimo se da je dodirnemo,

s kojima idemo kraj ponora

nezagrljeni i nemi,

sećaćemo se dugo

ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želis bezgranično,

a sediš kraj nje bez glasa

slušajući bajku koja se u vama rađa,

svanuću slično,

pamtićeš je i kad se zima

pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju

da je ljubav maslačkov puhor

koji svaki dodir moze da strese,

ako voliš u njoj san i dete,

ako ti je bez nje pusto i gluho,

misao na nju budiće te

i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni

s kojima se grlili nismo,

čije su nam usne ostale nepoznate,

kojima smo samo s proleća, u snu,

pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,

među kojima nema spojnog suda

krvi i krvi vrele,

a srca im se dozivaju ludo,

zaboraviti se neće

ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,

a bojite se taj nož izvući,

kao da ćete tog časa umreti,

pamtiće te on, setiće te se

i umirući.

Oni zbog kojih srca

osećamo kao ranu,

ali ranu zbog koje se jedino živi,

u sećanje nam banu

i kad zavolimo druge -

i osetimo se nesrećni i krivi.

SELICE


Kroz noć i vlagu

divlje se guske

sele

i bolno kriču.



Moram da mutnu,

neku,

napišem priču:



kako odnose one

sa sobom

na svojim belim krilima



iz moje duše,

drago meni,

nešto,



a ne znam kuda,



i ne znam šta.

UMIRANJE LJUBAVI


To što nismo više volšebnici,

Što ne razumemo šta šapuće granje,

Što priroda govori sa nama

Kao i s drugim svetom,

Što nismo bliski više

Sa kamenom i cvetom -

Ljubavi znači tiho umiranje.



To što nam zvezde opet

Kao i drugima sjaje,

Što se misli vraćaju u trezno stanje,

I kule se oblaka kvare,

Što sve dobija obične oblike stare -

Ljubavi znači tiho umiranje.



To što jasno vidimo sve stvari,

Proleće što nam ne stavlja na čelo,

Što život svetlu oljušticu svlači,

I snovi svakog jutra što se smanje,

Što se sve na malu ljudsku meru svelo -

Ljubavi znači tiho umiranje.

TRAŽIM POMILOVANJE… ZA SEBRA


Tražim pomilovanje

za sebra

što niče i umire kao trava

u zaborav iz zaborava,

za trideset kučica njegovog krompira,

za usukano kukuruza stabaoce,

za dim nad krovom,

za ono gde je, sledeći oče,

pogrešio delom i slovom.



Za sebra uvek verna životu,

za sebra koji sunce voli.

Ako život izda i seva,

i gušteri, sunca uživaci,

i pesnikinja mirisa, zova,

za sebra,

sebar izdati neće,

za sebra koji u povodu

vodi po desetinu

sebara sinova.