Vojskovođa

Zar ti zaista ne shvataš
da će drugi večito
i dobrovoljno
voditi ratove za tebe,
goloruki i otvorenog srca?

A ti
nećeš ni znati
da si bio
njihov privatni Aleksandar Veliki
ili bar Napoleon

jer si,
vođen zaslepljujućom svetlošću
svoje žudnje
da osvojiš svet,
osuđen da budeš samo
Hanibal ante portas...

Rekla sam

Rekla sam ti:
''Vetar prošlosti je opustošio
moju dušu,
i više ne znam ko sam''.

Rekla sam ti:
''Čovek se ne rađa jednom,
kao što i ne umire samo jedanput.
Život je nešto iskonsko –
tanka, ali ne prekinuta nit''.

Rekla sam ti:
''Čovek stvarno živi
samo ako ume da voli,
dok vetrovi dolaze i odlaze''.

Rekla sam
toliko toga
što sam mogla da prećutim.
Prećutala sam
toliko toga
što sam iskreno mogla da kažem,
čak i to da te volim.

Tebi u čast

Svu moju ljubav baci
u more svoje ravnodušnosti,

i videćeš:

ptice neće više nikada
tebi u čast
osvajati nebeska prostranstva,

i videćeš:

ribe neće više nikada
tebi u čast
pevati svoju nemu pesmu,

i videćeš:

trava se neće više nikada
zanjihati
tebi u čast.

Odbaci moju ljubav,

i videćeš:

nikada više nećeš postojati.

Posle tebe

Posle tebe,
postojaće samo jedna izobličena praznina
u koju će se utopiti moj lik,
neko stvorenje čije je srce
izobličeno od tuge
i nadanje u tvoj povratak,
koje će sa odazivati
na moje ime,
imati obrise moga tela,
boju mojih očiju
i linije usana.

A tamo gde si ti
neko će se radovati osmehu
na nekom tuđem licu,
i neko će izgovarati reči
koje neće ličiti na moje,
sve reči koje sam želela,
a nisam se usudila da izgovorim...
I neko će te voleti...

Hoćeš li ikada uvideti
Da sam to uvek
I svuda –
ja?

Trebalo je

Trebalo je
umesto nebu
stremiti – zemlji,
umesto rečima –
voleti telom...

Trebalo je
goreti kratko,
dati se slatko
prolaznoj vatri
u telu vrelom...

Trebalo je
odreći se
svega što bejah,
svega što željah,

na misliti o tebi
uporno, stalno,
kao o Bogu,

već poći drugom
naizostavno
i biti voljen...

Zar ja to mogu?

Žao mi je, zaista

Žao mi je, zaista,
što više nisam ista,
i što si izgubio
četvrtu dimenziju
i razmere svemirske
u mojim očima.

Žao mi je, zaista,
ako ikada suza nehajana
u tvom oku zablista.

Između nas je stajala
hiljadu i jedna planeta,
i moja su osećanja
do tebe putovala
milion svetlosnih godina.

Ovo je samo odsjaj
davnih raketa
u mojim očima,
i žao mi je, zaista, zaista...

Mora biti da ni vremena
odavno nisu ista.

Parisienne

Možda zaista nije postojalo
ni vreme
ni mesto
u kome smo se mogli voleti.

Ipak,
ponekad ću potražiti
tvoje oči,
nege u tami,
da pronađem u njima
istu onu bojažljivost
koju tako dobro poznajem.

Pripadaš njoj,
i pripašću drugome.

Ko zna hoću li
ikada
ponovo
poželeti
da te volim?!?

Jedino će mi biti žao
što će Pariz ipak biti Pariz
i bez nas,
što se nikada nećemo zajedno popeti
na Tour Aiffel,
i što će čovečanstvo
večito ostati siromašnije
za moje javno priznanje
da je tvoj osmeh
neporecivo
i tajnovitije savršenstvo
od osmeha
Leonardove
Mona Lize.

Da...

Da ga nije srela,
nikad ne bi znala
koliko ljubavi ima u sebi,
ni da je drugima previše dala,
a ipak ljubav zadržala
jer je niko dostojan ne bi,
osim njega.

Da ga nije poljubila,
nikada ne bi znala
koliko slasti poljubac stvara,
ni da su tuđi poljupci strasni
- otužni, neosetni i bezopasni,
da su bez slasti i bez žara,
osim njegovih.

Da ga nije zavolela,
ni sad ne bi znala
da život bez ljubavi je od smrti teži,
ni da su sve ljubavi male
dok čežnja i bol ih ne prekale,
da sreća u nama samima leži,
osim u njemu.

Da ga nije srela,
nikada ne bi znala
koliko čovek može da bude jak.
Da je nije zaboravio,
nikad ne bi znala
da čovek je ipak na svetu sam.

Sreda

Danas je sreda, i usred srede
lice se tvoje sred misli javlja,
ko vesnik nekog novog razdoblja,
drukčijih bolesti i drukčijeg zdravlja.

Zastaje vreme nasred srede,
bez daha ostaju kazaljke sata...
Sred srede mojih grudi, ko ptica,
prhnuše želje vatrenih jata.

Kada bi znale, da li bi stale
te želje moje, selice ptice,
nasred svog puta, jer u bespuće
svakog kog sretne vodi to lice?

A ja te srećem svakog dana
sred svojih bezbrojnih grešnih zaluta:
umesto raspreća il' putokaza,
tvoje je lice sred svakog puta.

Bespuća, praznine, beznađa tamna,
kad te se setim postaju bleda...
Sreda sred nedelje ko putokaz stoji.
Ti si sred srca... U srcu – sreda...

Ćutanjem te volim

Ćutanjem te volim,
sa željom da tišinu
u dodir pretvorim,
a svaki dodir
u strast,

I da sagorim
dok me voliš
i dok po telu se
razliva slast,

I da ni sećanje
ne ostane posle,
kad ljubav prođe,
ni reč,
ni zvuk.

Kad ljubav prođe,
nek ništa ne ostane
posle nas –
ni trag,
ni glas,
samo muk.

Ti si mi...

Ti si mi jutro: svićeš u meni,
sa novom zorom svakoga dana.
Kad zora svane, njen mi je dodir
nežan ko dodir tvojih usana.

A kad u podne upeče zvezda
i vatru pospe na zemne vrhunce,
taj žar u mom se srcu rasplamsa,
i jedno shvatim: ti moje si sunce.

I već se ponoć polak bliži,
tama se uvlači u moje pore...
Ja sklapam oči i svitanje slutim
još jedne nove, prekrasne zore.

A ti tad sanjivo otvoriš oči,
i nisi svestan da svim svojim bićem
čeznem da i ja jednoga dana
u tebi spavam, budim se, svićem.

I moje srce – kaleidoskop
iznova stvara svu tu lepotu...
Ti jutro si, podne, veče i ponoć,
jedina izvesnost u mom životu.

I ceo svet, ta šarena laža,
samo je odsjaj lepote tvoje.
Ti si mi jutro, podne i veče,
Ljubavi moja, i sve moje.

Predaj se

Prećuti taj ponor,
taj požar!
Prećuti vulkan,
tu strast!

Uguši otpor,
uguši očaj!
Progutaj uvredu,
povrati slast!

Nemoj voleti
i nemoj kleti!
Ne sanjaj,
ne leti
i ne sluti!

Sve će to već sutra
biti prah...

Predaj sve zaboravu,
toj tihoj smrti,
i jednom zauvek
(dok pada mrak)
z a ć u t i

kad već ne umeš
da kažeš:
v o l i m !