Poklonu se u zube gleda

Baraba · Džentlmen

Darivanje, znak prijateljstva i dobre volje svuda u svetu, u Kini je podjednako važno za vrednovanje ugleda pojedinca koliko i za određivanje stepena prisnosti među ljudima. Da li je poklon dobro izabran da se dopadne primaocu a, istovremeno, i tako vredan da sačuva obraz darodavcu – jedna je od stvari zbog koje su mnogi Kinezi lupali glavu ovih dana, pred lunarnu Novu godinu, koja je stigla 18. februara.
Među Kinezima ne važi izreka da se poklonu u zube ne gleda. Oni poklonu u zube gledaju, i to vrlo pomno, iako – za razliku od našeg običaja – radoznalo odmotavanje paketa u prisustvu darodavca smatraju neučtivim. Njima je stari običaj da u kuću prijatelja ne ulaze praznih ruku pomogao, u ekonomskoj reformi, ne samo da se lakše prilagođavaju hirovima novog, potrošačkog društva, nego i da, u tri protekle decenije, izgrade najmoćniju industriju poklona i suvenira na svetu.

Razmena poklona zasnovana je na etikeciji koja je, učiniće vam se, potekla još sa carskog dvora, kao i mnogo šta drugo u staroj državi. Ta etikecija je nalagala da podanici dolaze na poklonjenje caru, donoseći mu danak i darove, a da on, isto tako, svojim poklonima nagrađuje za vernu službu i doprinos carstvu podanike, bliske saradnike i vazale. Savezi sa drugim državama takođe su učvršćivani razmenom poklona među vladarima.

Mandarini su unapređivani tako što su darivani jednom od devet vrsta ukrasnih kapa. Ako bi neko od njih kasnije bio nesavestan, mogao je biti vraćen u raniji, niži čin. Kapa bi mu bila oduzeta i zamenjena kapom nižeg ranga. I danas je, u kineskom političkom žargonu, „skinuta kapa” sinonim za javnu degradaciju.

Darivanje pod uravnilovkom

Prenesen u narod, običaj darivanja se među najbrojnijim Kinezima, siromašnim i često gladnim seljacima, više izražavao kroz razmenu dobara koja imaju veću materijalnu nego estetsku vrednost. Posebno cenjeni darovi su bili pirinač i voće, ali i saksija sa humusom u koju se mogla zasaditi kakva hranljiva biljka. I danas će takozvani običan Kinez kutiju kolača ili kolekciju zelenog čaja smatrati vrednijim poklonima od buketa cveća. To je praktičan život. Cveće, pak, zadržava visoku cenu u estetici, posebno u slikarstvu.

U Maovoj Kini, pod uravnilovkom, postojale su dve vrste poklona, materijalni i ideološki. Hrana je bila racionisana, pa su vrećica pirinča, kutija mleka u prahu ili komplet kupona (tačkica) za žitarice mnogo svedočili i o darežljivosti i o društvenom položaju darodavca. Ideologija se trudila da popuni materijalne praznine: među političkim aktivistima u modi je bila razmena značaka sa Maovim likom, a „crveni gardisti” u školama i udarnici u fabrikama darivani su izdanjima Maovih dela.

Merilo standarda na selu bile su četiri „okrugle stvari”: bicikl, časovnik, budilnik i šivaća mašina. Kako se na robu dugo čekalo, dragocen poklon je mogao biti već sam račun sa skorim datumom isporuke bicikla, recimo. Još ako bi to bio šangajski „feniks”, porastao bi i ugled primaoca poklona, jer ima uticajnog ujaka darodavca.

Od polovine osamdesetih, a osobito sa početka devedesetih, godina prošlog veka, najčešći novogodišnji pokloni bili su električni aparati za domaćinstvo. Unutrašnje tržište bilo je bolje snabdeveno robom široke potrošnje, pa je i rođake u unutrašnjosti sve teže bilo zaseniti robom iz izvozne kvote. U modi su bile bombonjere, skupe strane cigarete, strana alkoholna pića, svilena odeća iz butika, digitalni proizvodi.

Jelka za Belu kuću

Sa ulaskom u 21. vek – kako su ustanovili istraživači kineskog unutrašnjeg tržišta – kompjuteri, digitalne kamere, mobilni telefoni i MP3 uvršćeni su i među najcenjenije i među najpopularnije poklone. Mladi Kinezi prihvataju običaj sa Zapada da usamljeni u masi, sa slušalicama na ušima, slušaju muziku, pa je MP3 proglašen za najpopularniji artikl na domaćem tržištu 2006.

Darodavci i darivani imaju isti mentalitet. Ako je poklon ispod očekivane vrednosti, darodavac će se obrukati. Ako je primalac dobio znatno vredniji poklon nego što je očekivao, zapao je u neprijatnu situaciju. Njegov uzvratni poklon, kad za to dođe vreme, moraće da bude makar za nijansu vredniji od primljenog. Dopušta se mogućnost da, makar koliko to bilo neprijatno, poklon iz raznih razloga bude nepriličan. Ali jedno zlatno pravilo se ne sme izneveriti: i neprilični poklon bolji je od nepostojećeg.

Pošto uživaju u poklonima, Kinezi, naravno, veruju da i drugi narodi moraju imati slične predstave o darivanju. Ne greše sa jednog stanovišta: što je potrošačko društvo razvijenije, to su veći i izazovi da ljudi jedni drugima kupuju i poklanjaju lepe stvari.

Tako je kineska industrija poklona i suvenira, po prirodi orijentisana na izvoz, postala nacionalni brend. Mnogima kinesko veštačko cveće nije kič. Posebnim umetničkim dostignućem smatra se veštačka jelka koja je za Božić pretprošle godine ušla u Belu kuću u Vašingtonu. Kažu da je mirisala na planinski sneg i svežu četinarsku smolu.

Samo u Šendženu, modernom gradu u blizini Hongkonga, oko 1.600 preduzeća, mahom porodičnih, proizvodi dvanaest raznih vrsta poklona i suvenira i na tome zarađuje milijardu dolara godišnje. Sličnu delatnost imaju još Peking, Šangaj i Vandžou, proglašen prošle godine za „grad poklona”.
Ali, u darivanju ima i tabua. Pazite, recimo, kome i kada poklanjate žute lepe kruške ili šareni kišobran. Li (kruška na kineskom) znači i rastanak, a san (kišobran) znači i rasturanje.

(Политика)

*~*Dixy*~* · ~ToRqUe~

Kina je poznata kao zemlja svega i svachega i kao zemlja sa svojom tradicijom...kako sam imala priliku da budem u blizini Kineza i posmatram njihovo ponashanje rekla bih da su dosta kruti...pricha o poklonima mi i ne lichi neshto na njih nisu oni tako bash darezljivi...