SOP - Srpski Odbrambeni Pas

Dishi68 · Početnik Domaćeg.de

[quote="Dishi68"]

Dishi68 · Početnik Domaćeg.de

Srpski pastirski pas

Kinoloski savez SCG proteklog vikenda u Beogradu, kako saznaje GL, Medjunarodnoj kinoloskoj federaciji prvo put zvanicno predstavio - srpskog pastirskog psa …………

RODOVNIK Prica o srpskom pastirskom psu nije stara, ali na njeno zvanicno pokretanje cekano je dosta dugo nakon razdruzivanja
jedinstvenog kinoloskog saveza SFRJ. U centru paznje se, ipak, nalazi tornjak, posto BiH nije u punopravnom clanstvu FCI, a oko vlasnistva nad rodovnikom ovog psa spori se nekoliko zemalja. U svetu dosad postoji 385 priznatih pasmina pasa. Ioako nije upisan na tu listu, tornjak obitava u BiH, a slicne rase su prisutne i u ostalim balkanskim drzavama. Skoro hiljadu godina nakon prvog opisa u crkvenim spisima, tornjaku, izgleda, preti gubitak izvornog identiteta. ............................... ...........................

STANDARDIZACIJA Tornjak je prvi put u kinoloskoj istoriji pomenut i opisan u hronici bosanske katolicke crkve 1067, kad su svestenici zabelizili postojanje psa koji zivi u toru i cobanima pomaze kao cuvar i pratilac stoke prilikom nomadskog stocarenja. Predpostavlje se da je u krajeve danasnje postojbine dosao s doseljenim nomadskim narodima iz nekadasnje Persije, sto ide u prilog misljenju da poreklo vuce od tibetanskog mastifa................................

Od 1998. do 2005. godine u BiH je upisano oko 2.000 novih tornjaka. Za proglasenje pasmine, prema pravilima Medjunarodne kinoloske federacije, minimum su 64 psa. Hrvatska je, na primer, za prethodnih 13 godina upisala 1.548 pasa slicnih bosanskohercegovackom tornjaku. Istovremeno, na Homolju je pronadjeno nekoliko desetina pasa na veoma maloj povrsini. .............Tornjak je stalozen pas, dobrocudan prema ljudima, oprezno agresivan prema zverima i napadacima na gospodara, dvoriste, tor i stado. Istrajan je u izvrsavanju postavljenih zadataka, lako shvata volju gospodara i prihvata obuku, nepodmitljiv i nepoverljiv prema strancima, skromnih zahteva u ishrani i smestaju. Posebno je istrajan u odbrani tora i stada od spoljasnjih opasnosti. Neretko je spreman i da se zrtvuje u izvrsavanju zadataka. Cesto u zimskom periodu ostane pored sklonista i lezi u snegu, koji ga cesto i prekrije.......................

A.I.
Gradjanski Лист

Mirni i žilavi

Od jedanaest pasa kojima je matična zemlja bila SFRJ, Srbiji i Crnoj Gori u “ostavinskoj raspravi” pripale su tri rase goniča, dok šarplaninac deli matičnost SCG sa Makedonijom

Prema međunarodnoj kinološkoj kategorizaciji, u Srbiji i Crnoj Gori postoje registrovane tri rase pasa a jednu - šarplaninca - “ortački” deli sa Makedonijom. Sve tri domaće rase su goniči - srpski gonič, jugoslovenski trobojni gonič i planinski gonič.
Iza ove kratke i jednostavne konstatacije stanja stoji desetogodišnja “ostavinska rasprava” republika bivše SFRJ koje su imale da podele onih jedanaest rasa za koje se bivša zajednička država vodila kao matična zemlja. Reč je o jedanaest rasa, od kojih je, kako smo videli, Srbiji i Crnoj Gori pripalo “tri i po”.
“Hrvatska je dobila četiri rase, od kojih su neke već u nazivu imale naziv ’hrvatski’, pa je tako to zemlja za hrvatskog ovčara, dalmatinca i istarskog goniča - kratkodlakog i oštrodlakog” - kaže Mahmud al Dagestani, generalni sekretar Kinološkog saveza Srbije i Crne Gore.
“Sloveniji je prvobitno pripao planinski gonič”, nastavlja, “kao i kraški ovčar; Bosni i Hercegovini bosanski gonič - barak”. Makedonija se morala zadovoljiti podelom ekskluzivnog prava na šarplaninca sa Srbijom i Crnom Gorom.
Tako je rešeno u prvi mah. Posle naknadnih primedbi, Slovenija je, dosta džentlmenski, odgovorila na traženje iz Beograda da mu se “vrati” planinski gonič i tako je ova rasa transferisana na ove prostore. Ali, Slovenija je nastavila da se spori sa Hrvatskom oko istarskih goniča, a Bosna i Hercegovina, što je poseban kuriozitet, spori se sama sa sobom i njena unutrašnja gloženja oko psa rase tornjak razlog je što višegodišnji napori da se konačno standardizuje ova rasa, još nisu urodili plodom. I da ne zaboravimo, srpski gonič je rasa koja se pre zvala balkanski gonič, ali je Kinološki savez izdejstvovao da se to promeni i sada taj pas se zove, kako smo i rekli, srpski gonič.
Sve tri rase su slične i po izgledu su, kako bi laici rekli, “prave kuce”. Može se učiniti da su ovolika razvrstavanja kod tako sličnih pasa deo naše balkanske navike koju smo preneli i na pse. Međutim, ovdašnji kinolozi kažu da je baš suprotan slučaj; da su u drugim zemljama registrovali goniče koje su sretali “na svakom” brdu, te da danas i nemamo tako mnogo ovih rasa, “s obzirom na potencijale”.
Goniči su lovački psi. Lajanjem ukazuju na prisustvo divljači. Nije potrebno da vide divljač i gone je sve dok joj lovac ne priđe na puškomet. Prisustvo divljači oglašavaju lajanjem, pa se ceni i boja glasa.
Gonič je reč nastala u skorijoj prošlosti Stariji nazivi su i brakirac, brak, barak (odatle ime bosanske pasmine), zatim “zečar”, što jasno ukazuje šta je glavni plen ovih pasa, a još pre su se zvali “zagari”, naziv poznat iz narodnih pesama. Jedna pesma kaže:

Ponesite sive sokolove
Povedite hrte i zagare
Pa krećite tice jarebice
pa krećite srne i košute.

Narodnim pesmama imamo da zahvalimo što nam ukazuju na vreme otkada su “zagari” prisutni da ovom području, a suštinski, nema razloga da ne verujemo da su prisutni praktično odvajkada, pošto su i stari žitelji ovih krajeva, pre Slovena, bili pasionirani lovci. Goniče su Sloveni “nasledili” od Ilira, koji su bili lovci, a sami Sloveni u to doba više pažnje poklanjali su stočarstvu, što ih je po prirodi stvari upućivalo na pse namenjenim da rade kod stoke i štite je.
Naše vrste goniča su goniči brdskog tipa, pa se ne gaje u ravnicama. Stvar je u tome da su ovi psi zahvaljujući svojoj konstituciji i dugim nogama u ravnici preterano efikasni, pa će stići divljač i uloviti je sami, a u tome nije “štos”. Tim načinom love hrtovi, a to baš i treba da bude osnovna razlika između hrtova i goniča. Hrtovima je, inače, zbog njihove superiornosti u današnjim lovištima, odavno zabranjen lov. Balkanski, sada srpski gonič, blagorodna je i pitoma životinja, žilava, a takva i mora da bude jer su je lovci tradicionalno držali napolju leti i zimi, hraneći je ostacima sa svoje trpeze. Zabavna je sudbina ove rase u skorijoj prošlosti, kada su odgajivači počeli bolje da je paze, drže u toplom i neguju vitaminskim injekcijama, pa su odjednom počeli da se pojavljuju primerci koji su znatno nadrastali propisane standarde.
Ipak, najdinamičnija priča srpske i crnogorske kinologije vezana je za tzv. srpskog pastirskog psa, rasu koja još nije međunarodno registrovana, ali Milivoje Urošević, međunarodni kinološki sudija i autor knjige o ovom psu, kaže da su u toku nastojanja da se to uradi, pošto postoje uslovi. To je procedura koja ne ide brzo i, kaže Dagestani, dešava se da traje i 15 i 20 godina. “Radovi” na ovom psu obavljaju se u Homolju, ali, kaže Urošević, ne zbog toga što bi ovaj pas bio specijalno osoben za Homolje već zbog toga što je to u tom kraju “tehnički najizvodljivije”.
“Srpski pastirski pas je deo balkanskog pastirskog psa i Srbija je apsolutno u središtu tog lanca koji se pruža duž oblasti gde živi pas sa ovim odlikama.” Ovi psi su išli putevima Vlaha, koji su ovu rasu nekada delili sa Sarakačanima, drugim narodom nomadskih stočara na ovim prostorima, i interesantno je da ovih pasa, kako kaže Urošević, ima dosta na planini Vlašić. Pas ove rase, za koju kaže da je “sigurno autohtona” je, prema rečima naših sagovornika miran, pouzdan, neagresivan, a neagresivan je “zato što seljaci agresivne pse ubijaju, ne trpe ih”.
Važno je ovde objasniti da nije reč o ovčarskom psu nego o pastirskom psu. Razlika je u tome što ovčarski pas “radi s ovcama”, motri na njihovo kretanje, neki imaju nepogrešivost u razlikovanju pojedinačnih ovaca u stadu i u svakom pogledu pomaže pastiru. Za razliku od njih, pastirski pas je pas-vojnik, njegovo je samo da čuva stado od napasnika a za drugo uglavnom nije zainteresovan. Zato je ovaj pas spreman da se odlučno suoči sa svakom zveri koja zapreti stadu, pa bio to i medved.
Pitamo Milivoja Uroševića koliko je srpski pastirski pas blizak šarplanincu. Kaže - blizak je, svi pastirski psi ovoga podneblja, baš kao i što je sa goničima slučaj, familija su.
Na Balkanu postoje samo dve dosad standardizovane rase pasa, a pored pomenutog kraškog ovčara (priznatog Sloveniji) i, naravno, znamenitog šarplaninca.
Šarplaninac je po svemu tipičan balkanski pastirski pas, s tim što objedinjava sve najbolje njihove osobine. Poznate su njegova odvažnost i požrtvovanost i, sa druge strane, privrženost i srazmerna blagost u ophođenju s ljudima. U standardu rase piše: “Mirnog temperamenta, dobroćudan, ali vrlo oštar. Odan svom gospodaru i nepodmitljiv.”
Odgajanje šarplaninca u gradskim uslovima stvorilo je verziju te rase koja nije ista kao ona koja živi u prorodnom ambijentu Šar-planine, pa, kako kroz smeh kaže Dagestani, primerci te rase sa Šare na izložbama ne bi ni mogli da budu ocenjeni jer ne odgovaraju standardima.
Poznavaoci ove rase smatraju da za ovog psa i ne postoji gornja granica standarda, da je, jednostavno, dobro da on bude što veći.
Razlika između šarplaninca i njegovog rođaka, recimo, kraškog ovčara, i drugih sličnih pasa, koji su “oštri”, jeste u tome što je šarplaninac “vrlo oštar”.
Ta osobina i nije vrlina u gradskim uslovima, gde se na izložbama takvi primerci rase procenjuju kao nedovoljno dobro socijalizovani, pa to u konačnom utiče na umekšavanje njegovih prirodnih osobina, što, kako neki prigovaraju, vodi ka to tome da na kraju svi psi, bez obzira na rasu, imaju iste osobine.
Šarplaninac ima sposobnost da napada grabljivca do smrti, osobina koju imaju samo retke vrste. Nastavlja napad čak i kada ostane bez delova tela. Zbog toga je često korišćen u borbama pasa, a borbe pasa su nešto što priređuju svi narodi koji drže pastirske pse. Poznavaoci ove vrste, poput Obrada Škipića, autora knjige o ovoj životinji, smatraju da se njegova borbenost i istrajnost velikim delom može pripisati njegovoj odanosti gospodaru. Životinja kod koje iz bilo kog razloga nije razvijena privrženost gospodaru, nema borbenost kao drugi šarplaninci, po prirodi privrženi.
Generalno se može reći da su autohtone srpske rase, u stvari, autohtone balkanske rase. Dobre su naravi, ne zahtevaju mnogo pažnje, ne postoje strogi zahtevi o boji dlake (osim što jugoslovenski trobojni gonič, razume se, mora imati tri boje). Srpski gonič je, inače, žućkast pas (stajaće ime: Žuja) sa crnim leđima dok je planinski gonič, pretežno crn, te je ranije nosio ime “crni gonič”. Kao što su pastirski psi bliska rodbina drugim pastirskim rasama sa kojima imaju zajedničkog pretka, tako i goniči imaju srodnike među rasama širom Evrope, a pravi dvojnik srpskog goniča je pas skandinavskog porekla, standardizovan pre gotovo sto godina kao “Šilerov gonič”, po imenu uzgajivača koji je odgajio rasu. Već i samo ime sugeriše da je pas dobijen ciljanim ukrštanjem, dakle na način sasvim različit od onog kako su nastale rase bakanskih pasa, goniča i drugih.

NIN

Kinoloski savez SCG je u martu 2005. u Beogradu Medjunarodnoj kinoloskoj federaciji prvi put zvanicno predstavio - srpskog pastirskog psa

Prica o srpskom pastirskom psu nije stara, ali se na njeno zvanicno pokretanje cekalo dosta dugo nakon raspada jedinstvenog kinoloskog saveza SFRJ. U centru paznje se nalazi tornjak, posto BiH nije u punopravnom clanstvu FCI, oko vlasnistva nad poreklom ovog psa se spori nekoliko zemalja. I ako nije upisan na listu priznatih rasa pasa, tornjak boravi u BiH, a slicne prisutne i u ostalim balkanskim zemljama.

Standardizacija- Tornjak je prvi put u kinolioskoj istoriji pomenut i opisan u hronici bosanske katolicke crkve 1067, kada su svestenici zabelezili postojanje psa koji zivi u toru i cobanima pomaze kao cuvar i pratilac stoke prilikom nomadskog stocarenja. Predpostavlja se da je u krajeve danasnje postojbine dosao s doseljenim nomadskim narodima iz Persije, sto ide u prilog mislje nju da vodi poreklo od tibetanskog mastifa.

Od 1998. do 2005. godine u BiH je upisano oko 2000 novih tornjaka. Za proglasenje pasmine, prema pravilima Medjunarodne kinoloske federacije, minimum su 64 psa. Hrvatska je za prethodnih 13 godina upisala 1548 pasa slicnih BiH tornjaku.Istovremenu je na Homolju pronadjeno nekoliko desetina pasa na veoma maloj povrsini

Tornjak je stalozen pas, dobrocudan prema ljudima, oprezno agresivan prema zverima i napadacima na gospodara, dvoriste, tor i stado. Istrajan je u izvrsavanju postavljenih zadataka , lako shvata volju gospodara i prihvata obuku, skromnih zahteva u ishrani i smestaju. Posebno je istrajan u odbrani tora i stada od spoljasnjih opasnosti i pas koji nije predvidjen za gradski zivot.

Najveca razlika izmedju BiH, Srpskog i Hrvatskog psa je u velicini.Srpski je nesto veci od Bosanskog, dok je Hrvatski pastirski pas najmanji

mycity
16.03.05

[B]

Dishi68 · Početnik Domaćeg.de

Са Balkankinology.net ФЦИ Условно признате и непризнате расе

Oва раса има неколико имена у народу и свету, најстарије наше име је змај, а позната је и као шумадијски овчар, србијански пастирски пас, балкански гаров, вукодер, вучјак и још има разних локалних имена, а популарно име поготово међ западњацима је силван. Jедна је од најстаријих раса и распрострањена је у разним облицима и варијантама од ирана до јадрана, по некима је у основи варијетет средњеазијског пастирског пса који је на балкану утемељен међу србима ко шумадинац, код грка ко епирски молос, код македонаца као караман, код румуна као трансилвански планински пас и тако даље, мање више као различити типови исте расе, али због различитости у самом узгоју и утемељивању као аутохтоних раса у својим областима и мешању са локалним варијантама балканских паса се змај поделио у националне типове, од којих је остало данас врло мало паса. у македонији се ради на признавању карамана као посебне расе а грци напокон признаше свох епирског змаја као расу одвојену од званичног грчког овчара, али код нас се ништа не ради већ годинама и раса се увелико већ утопила у шарпланинце, торњаке, хомољце и друге балканске псе, код којих се до данашњег дана нађу примерци који нису типични за те расе, а очигледно повукли на крв силвана, и по грађи и по боји а и по карактеру.

[B]

Net · Početnik Domaćeg.de

Meni se bas svidja ta rasa, skroz mi je do yaya. Mozda je cak i nabavim

blue037 · Početnik Domaćeg.de

i deluje bas surovo......lep pas skroz!

tetarajna · Početnik Domaćeg.de

Mislikm da su oni nesto kao sarplaninci, veliki i cupavi.

Sobaka · Početnik Domaćeg.de

Pozdrav svima !

Sto se SOP-a tice, moje je misljenje da je ta rasa cist promasaj...stvarana (kako to grozno zvuci) po uzoru na Srpskog meckara, psa kojeg su imale velmoze na dvorovima.Al` stvorena je neuspesno.

Kao sto je vec neko ovde rekao, sve jedinke su neujednacene...
Ja, generalno nisam poklonik ideje stvaranja novih rasa iz razloga sto se novonastaloj rasi stvaraju zdravstveni problemi, i gomila drugih problema....

E sada, sto se Zmajeva tice, ne lice oni na Sarplanince, vec sarci na njih. Kako to ? Pa, Sarci, kao i vecina drugih pasa sa nasih prostora i ne samo sa nasih, su nastali od naseg Zmaja. Zmajske krvi imaju i rotovi i nemacki ovcar (sto nije za cudjenje s` obzirom da je tvorac nemackog ovcara, Von Stepanitz, bio Luzicki Srbin i kao bazu za novu rasu uzimao je krv pasa sa Balkanskih prostora, tj. Zmajeva)...

Ono sto krasi Zmajsku rasu je taj njen karakter, slobodno mogu reci jedinstveni u svetu pasa...

Sobaka · Početnik Domaćeg.de

Dishi68 · Početnik Domaćeg.de

Sobaka · Početnik Domaćeg.de

Kada sam pomenula zdravstvene probleme, nisam mislila konkretno na SOP-a, mislila sam generalno na stvaranje novih rasa. Bez obzira na sve, to neko miksovanje raznih rasa i ta neka stroga selekcija od strane ljudi mi se nimalo ne dopada...zbog toga i jesam ljubitelj pastirskih pasa, jer su u svetu pasa oni ostali najblizi iskonskom obliku i izvoru...naravno i tu ima oscilacija (nas jadni Sarplaninac) al` Boze moj, cega god se covek dohvati, mora da ga izmeni i unisti...

Dishi68 · Početnik Domaćeg.de

Dishi68 · Početnik Domaćeg.de

Ја набавих штене Сопа. Ево мојих првих утисака.

Свануо је 1. мај у исчекивњу новог члана породице негде око 9 сати ујутру, када су сви ортаци отишли на нека дружења у природи, ја дочеках мог малог СОП-а, директно довеженог из Пеђине одгајивачнице Царски чувар. Како никада нисам имао пса морате признати да је чување Сопа у двособном стану баш храбро, ако не и лудо. Него да не дужим, мали Бен је већ постао "филмска звезда" тако што се допао сниматељу РТС-а, приликом снимања репортаже о летењу параглајдерима изнад Сокобање. А било је и неких локалних ТВ станица и администратор сајта , мада сам чуо да можда и нешто од тога заварши и на Б92. Како се моја маленкост бави и параглајдингом, те смо се тамо нашли на самом полетишту у Сокобањи у организацији Параглајдиг клуба "Албатрос" из Ниша, а били су присутни и момци из Бољевца, Зајечара и ми из Алексинца. Мислим да је освојио симпатије свих присутних тако да ће можда и бити "маскота" предстојећег Европског такмичења у параглајдигу које ће се одржати у Сићеву. Када се летење завршило и када смо се захваљујући љубазном домаћину Зорану из агенције Соко-турс нашли у чувеном Милошевом Конаку, скоро сви су приметили Бена. Није ни могао остати непримећен пошто је стар само седам недеља и наравно није могао бити на поводнику. Још бољи су били коментари када сам га прошетао Бањским корзом, од дечијих, каква лепа куца, до озбиљнијих коментара, какав поносан пас, чак су ме и заустављали да га сликају. Ето таква су моја искуства у прва два дана са Сопом.