Čega se sve boje deca

škorpijica · **~ noćna mora mnogih ~**

Deca se plaše onoga čega se roditelji plaše i onoga čime ih roditelji plaše – ako se mama plaši pauka, sva je prilika da će i dete vriskom reagovati na bube. Scena u kojoj dete razdragano i ljubopitljivo prilazi kučencetu na ulici sa željom da ga pomazi, da bi u sledećoj sekundi njegov pokret ruke u vazduhu bio presečen vriskom majke predstavlja jednu od tipičnih epizoda u seriji nastanka dečjih strahova. A životinje, prema iskustvu dečjih psihologa i psihijatara, vrlo često „glume” u roditeljskim vaspitno-popravnim „filmovima” i to ne bez razloga – deca se najčešće plaše velikih životinja, mraka i odvajanja od roditelja.

Sumirajući spektar strahova koji caruju detinjstvom, dr Milica Pejović-Milovančević, dečji psihijatar sa Instituta za mentalno zdravlje, kaže: „Deca se plaše onoga čega se roditelji plaše i onoga čime ih roditelji plaše – ako se mama plaši pauka, sva je prilika da će i dete vriskom reagovati na bube, baš kao što je velika verovatnoća da će dete kome je zaprećeno da će ga ”pojesti vuk ako ne pojede meso„ u ZOO vrtu napraviti scenu ispred kaveza sa vukovima. Nažalost, mnogi roditelji ne vide uzročno-posledičnu vezu između svog zastrašivanja i činjenice da dete razvija određene strahove i nije im jasno u kakvoj su vezi podatak da se dete plaši mraka i njihova pretnja da se zla veštica nalazi u sobi i da posmatra da li je dete bilo dobro tokom dana”.

Deca se plaše više i češće od odraslih, jer je njihov psihički aparat nezreliji i ranjiviji, a stvarnost koja ih okružuje nedovoljno je odvojena od njihovih fantazija, objašnjava naša sagovornica. Strahovi su normalni pratioci detinjstva, ali ako se ne rešavaju na pravilan način predstavljaju „psihološku bombu” koja može biti veoma opasna po mentalni razvoj.

„Na svet dolazimo s dva biološki potkovana straha – od gubitka podloge i od jakog zvuka – a prvi razvojni strah koji se javlja na psihološkoj pozornici detinjstva jeste strah od odvajanja. Ovaj strah nastaje oko osmog meseca života, kad dete u masi lica koje ga okružuju konačno uspeva da izdvoji majčin lik i počinje da reaguje na majčin odlazak. Zato se mamama i ne savetuje da od 8. do 16. meseca, kad je ova vrsta anksioznosti najizraženija, ostavljaju svoje dete na duži vremenski period ili rađaju drugo dete. Ako dete nije razrešilo strah od odvajanja na uzrastu do 16 meseci, velika je verovatnoća da neće moći da se odvoji od mamine suknje u predvorju vrtića, a o rekreativnoj nastavi ili letovanju-zimovanju sa drugarima neće biti ni govora”, kaže dr Milica Pejović-Milovančević.

Strah od mraka je čest pratilac detinjstva, jer, kako kaže ovaj dečji psihijatar, scena u kojoj okupano anđelče u svojoj sobi, posle poljupca mame i gašenja svetla, odlazi u svet snova postoji – samo na filmu. U realnosti, deca su obično prestrašena kad njihovom sobom zagospodari mrak – mame nema, zvuci se pojačavaju, a tama počinje da se doživljava kao zastrašujuća.

Briga za roditelje i strah od smrti su strahovi srednjeg detinjstva – oni se javljaju oko pete godine života, kad dete počinje da primećuje da stvari oko njega nestaju – a „ako je uvelo cveće u vazi, može i mama da nestane”. Ova strahovanja se naročito intenziviraju ako je dete u ovom periodu iskusilo smrt bližnjeg svog. Ne treba zaboraviti ni strah od razvoda roditelja i podsetiti mame i tate da dete svaku svađu i „uzvičnike” u razgovoru na jezik svoje logike „prevodi” kao potencijalni razvod. Međutim, baš kao što se plaši za roditelja, tako se plaši i od roditelja – strah od kazne je moćan strah detinjstva! –podseća naša sagovornica. (ženski svet)