Grobar snima komediju

jecika_84 · ^Everyday Is Viggo day^

Grada Minić kaže da mu je u poslu najvažnije da sačuva poverenje mušterija i s ponosom ističe da u tome uspeva, a kao dokaz navodi činjenicu da nakon dve decenije rada, uslužuje već treću generaciju istih porodica, piše Blic.

Grada to kaže punog srca, s ponosom, čak malo i razmetljivo, ali bez veselosti koja karakteriše uspešne privrednike u takvim prilikama. Naprotiv - on to čini dubokim glasom, sporo i tiho, nekako ceremonijalno...

Jer, Grada Minić je vlasnik jednog od najvećih pogrebnih preduzeća u Srbiji. Grada Minić je nadaleko poznat kao "Grada Grobar".

Znaju me i kao Grada Maratonac - dodaje. Ali taj nadimak, čiji je koren iz legendarnog filma Slobodana Šijana, nije njegova jedina veza sa filmom. Ili bar uskoro neće biti, jer Grada se sprema da snimi svoj film. Žanr: grobarsko-veseli.

Nakupilo se za ovih dvadeset godina, priča, od kako je ostavio mesto finansijskog policajca i otišao u privatnike. Pogrebna oprema bila je oslobođena poreza na promet pa je, kaže, zato i počeo ovaj biznis.

Pre neku godinu, pozvala ga je policija u gluvo doba noći da odnese telo starca koji je ko zna koliko pre toga umro u svojoj straćari u jednom pomoravskom selu.

"Dolazim u tu kolibu i vidim: policajci vrše uviđaj, mere i fotografišu - u gaćama! Gore uniforma i kape, dole cokule i čarape... i kratke bele gaće! Šta radite, bre!?, pitam, ne mogu da verujem...", priča on – "A ono, pokojnik živeo sam, zapušten, i kuća puna nekih buba. Pa se ovi svukli da ih lakše otresaju!"

"A drugi put, jedan bio živ što sam ga vozio...", otkriva Grada mračnu stranu svog posla.

Grada Grobar, naime, u asortimanu svojih usluga ima i "probu". Ne baš retko, klijent poželi da vidi kako će izgledati njegovo "poslednje putovanje", pa ga Grada proveze u odabranom sanduku predviđenom trasom... a organizovao je i "generalne probe", sa sve čituljama i ostalim što sleduje.

Elem, priča, dešava se da se budući pokojnik toliko uživi u ulogu da ne otvara oči ni kad sve bude gotovo, i kad Grada podigne poklopac da ovaj izađe.

"Žmuri, skrstio ruke i ne mrda se. - Izađi bre, gotovo je, kažem, al’ jok... Dosta njih tako".

Potrebu klijenata da za života sami urede sve oko svoje sahrane, Grada objašnjava i strahom da će naslednici to loše uraditi. Znaju ljudi...

U jednom selu sin pokojnice (kožna jakna, puši "malboro",...) kaže, skupo mu.

"Dobro, odgovorim, hoćeš da je prevezem do kapele... Jok, kaže, i to mu skupo. A bila neka zima, i on pokojnicu, već se ukočila, stavi u "stojadina" da joj noge vire, pa u grad! Zato ljudi sami gledaju da sve urede...", kaže on.

Neki traže da ih prilikom posmrtnog šminkanja učine deset godina mlađim, drugi da ga poslednji put okupaju dvadesetogodišnje devojke, treći traže balsamovanje ili se, u nastojanju za trajanjem i posle smrti, zadovolje limenim uloškom u sanduku, koji se pre ukopa zaletuje, zavari let-lampom.

Grada s ponosom ističe da njegova radnja nudi hrastove sanduke koje traju decenijama. „Puno drvo, ručno rađen duborez...“

Zainteresovanima će ponuditi i sanduke "iz autoprograma", one koji su ofarbani najkvalitetnijom metalik bojom za automobile: beli, koji se "na suncu presijava u hiljadu boja", i crni, što se "presijava u šljokicama". Grada jedini ima i sanduk dugačak 2,40 metara.

"Takav prodam jednom u pet godina, ali neka ga... Ja bih se ubio da mušteriji moram da kažem da nemam", objašnjava on.

"Nije, naravno, uvek bilo tako. Išao je posao i klimavo, bilo je loših dana. Zaređalo, pa nema posla. Dan, dva, ne znam koliko...Ja kad dolazim u radnju prođem kraj bolničke kapele i virnem, al’ uvek prazno. I jedne noći ja sanjam: puna kapela, leži na onom stolu gomila. A ujutru nam krene...", priča Grada Minić priče iz grobarsko-veselog žanra.

Za svo to vreme, slušalac se meškolji na stolici i kaže da će sve to sa zadovoljstvom gledati na filmu, a sada bi da izađe u dvorište.
A u dvorištu parkirane limuzine raznih tipova, da Grada mušteriji ne mora da kaže da nešto nema ili ne može...

(Blic)