Čudovište iz jezera Nes (Loch Ness monster)

goran.b · Početnik Domaćeg.de

2 Reklame za Toyotu sa nessie he he reklame su odlicne! Laughing

Toyota Loch Ness

goran.b · Početnik Domaćeg.de

Toyota Tacoma Loch Ness Monster Ad

goran.b · Početnik Domaćeg.de

Cudoviste iz jezera Nes (Loch Ness monster)
Karike koje nedostaju

U brdima Škotske, u jezeru dubokom 230 metara, jedno čudovište već vekovima intrigira maštu lokalnog stanovništva ali, zahvaljujući medijima (odskora i Internetu), i čitavog sveta. No Nessie nije jedina zagonetka...
Vesna Milošević

Čak ni najbolji biolozi ne mogu da se pohvale da znaju sve o životinjskom svetu koji nas okružuje. Iako je veliki broj životinjskih vrsta izumro ili je pred izumiranjem, izvestni broj vrsta još uvek se vodi kao neotkriven. Neke od tih životinja deo su mitologije – povremeno se jave očevici, ali oficijelna nauka ne priznaje njihovo postojanje. To ne mora da bude konačna presuda – poznato je da su velike gorile kao vrsta otkrivene tek početkom ovoga veka, a da su u morima oko Južne Afrike pronađene vrste riba za koje se verovalo da su izumrle pre skoro 60 miliona godina. I pored toga, kriptozologija ostaje nezvanična nauka, ali istraživači širom sveta imaju pune ruke posla: tasmanijski tigar, džinovske ajkule, Jeti i čudovište iz Lok Nesa, stalna su tema njihovih radova. Da li oni postoje, pitanje je koje već decenijama ne dobija konačni odgovor.

Jezero krije tajnu

U brdima Škotske, u jezeru dubokom 230 metara, jedno čudovište već vekovima budi maštu čitavog sveta. Prvi put je viđeno 565. godine, ali „pravi“ očevici javili su se tek aprila 1933. godine, kada je bračni par Mackay izjavio da su u jezeru primetili ogromno biće neobičnog oblika. Prvi dokaz je došao 1934, u vidu fotografije bića, koja je pokrenula i one naučnike koji nisu verovali izjavama svedoka. Tokom narednih godina ljudi su se javljali sa pričama i fotografijama, ali ništa od toga nije potvrđeno kao autentično. Nuđene su velike nagrade (pre II svetskog rata nagrada je bila 20,000 funti), što bi mogao biti glavni razlog tolikog broja svedoka. Čak ni tokom rata, Nessie nije mirovala, vojnici su je viđali, ali mnogo ređe nego u mirnodobskim vremenima. Tek početkom osamdesetih godina, napravljena je prava potraga uz korišćenje savremene tehnologije.

Prvo iznenađenje na koje su naišli istraživači bilo je dubina jezera, znatno veća od očekivane, kao i mreža podvodnih pećina koje su potpuno neistražene. Nalazi ove i njoj sličnih ekspedicija, objavljeni su na zvaničnom sajtu www.nessie.co.uk. Opcija Searching for Nessie daje detaljni opis svih pretraga i registrovanih fotografija, mapu jezera kao i crteže očevidaca, potkrepljene opisom „bliskog susreta“. Za one koji misle da ljudsko oko može da prevari i da fotografija može da uhvati čudne igre svetlosti, tu su snimci sa sonara koji potvrđuju rezultate istraživanja, zajedno sa datumom kada je snimak napravljen.

Lista je potkrepljena i rezultatima manje uspešnih ekspedicija, objavljeni su datumi kada se šta dešavalo, koja je oprema korištena, koji naučnici su učestvovali i šta je bio cilj istraživanja. O popularnosti ovoga čudovišta govori i činjenica da postoji klub obožavatelja u kome možete da oslušnete priče o dogodovštinama sa Nesi – ako vam se dopadnu, učlanite se u klub! Možete čak i poslati e-mail „aždaji“ ili se priključiti nekoj od pričaonica koje čine ovu prezentaciju.

Prezentacija www.pbs.org/wgbh/nova/lochness urađena je znatno ozbiljnije. Za početak, možete se upoznati sa životinjama za koje se doskora verovalo da su samo deo legende. Nepoznate životinje i dalje se pojavljuju, uglavnom u udaljenim i tropskim krajevima, a istraživači celoga sveta pokušavaju da pronađu čvrste dokaze o njihovom postojanju. U Ugandi je tako pronađena nova vrsta koja je (po opisu urođenika) predstavljala kombinacija poznatih životinjskih vrsta. Biolog koji se nalazio u ekspediciji nije verovao u njeno postojanje dok mu lokalno stanovništvo nije pokazalo kožu životinje koja je bila veća od antilope, samo bez rogova, sa ušima nešto većim nego što ima magarac i nogama koje imaju šaru poput zebre.

Na leđima (virtuelne?) zveri
Lista vrsta koje su otkrivene u novije vreme, sa fotografijama i kratkim objašnjenjem, data je na samom ulazu u sajt. Prikazane su džinovske pande, pigmejski nilski konji, najveći gušteri na svetu, ali i vrste poput velike ajkule čije je postojanje potvrđeno 1976. godine ili jedne vrste papkara za koju je tek 1990 dokazano da postoji. Pravilo kojim se vode ljudi koji istražuju ovaj skriveni svet glasi: ako ih ne vidiš, ne znači da ne postoje.

Priča o slavnoj Nesi je ovde daleko detaljnija nego na zvaničnoj prezentaciji. Prvi dokazi o njenom postojanju pojavili su se na crtežima koji se nalaze u pećinama oko jezera: na zidovima su uklesani segmenti svakodnevnog života ljudi iz tog vremena, a među životinjama koje se mogu videti nalazi se i jedna koja je nama danas nepoznata. U legendama možemo da čitamo priče o vodenim konjima (kako su ih tada zvali) koji su otimali decu. Po priči, oni bi namamili dete tako što bi mu nudili da se vozi na njihovim leđima, a onda bi se njegove ruke zalepile za leđa zveri i ona bi otplovila u nepoznatom pravcu.

Broj očevidaca počeo je da se uvećava 1933. godine, kada je napravljen put na severnoj strani jezera koja je do tada bila nepristupačna. Zabeleženo je čak 4,000 izjava, među kojima i izjave advokata, sveštenika, učitelja, policajaca, pa čak i jedan dobitnik Nobelove nagrade. Svedočenja ljudi različitih profila, koji su videli istu stvar, navela su istraživače da ozbiljno krenu u potragu za dokazima o postojanju čudovišta. 1958. godine organizovane su četiri zasebne ekspedicije – jednu je organizovao BBC, a ostale tri britanska univerziteta Oksford, Kembridž i Birmingem. Niko od njih nije našao konačni dokaz, ali su svi registrovali kretnje na velikoj dubini; analizom je ustanovljeno da se radi o nekom živom biću. Neki su čak mislili da se radi o davno izumrlom Plesiosaurusu, ali zoolozi tu teoriju nisu uzeli u obzir. Mnogi ljudi su pokušavali da iskoriste slavu Nesi da bi se sami proslavili, ali je većina pre ili kasnije otkrivena. Naći ćete diskusiju (i istinu) o najpoznatijoj slici koja je ikada napravljena i za koju se ispostavilo da je lažna.

Prezentacija na adresi www.lockness.scotland.net bavi se istim problemom na opušteniji način: sve što pogledate veselo je i šareno, a glavna tema su turističke atrakcije jezera. Trenutno je aktuelna devojka koja namerava da prepliva čitavo jezero i postavi novi svetski rekord. Možete da joj pošaljete poruku podrške, pratite njene pripreme ili da vidite rezultate njenog truda. Turistička ponuda ovog kraja veoma lepo je predstavljena, sa listom pansiona i njihovim cenama, a oni kojima je Škotska daleko mogu da pošalju rođacima ili prijateljima elektronsku razglednicu.

Očigledno se čitav tim stručnjaka bavi marketinškim pokrivanjem ove turističke atrakcije. Oni animiraju ljude u Engleskoj i svetu, snimaju filmove i daju dozvole da se neki igrani ili dokumentarni film snimi u Nesinom okruženju.

--hell_soul-- · **..:: sve si mi ti ::..**

Da li "Nesi" zaista postoji ?

To je jedno od najomiljenijih bica na zemlji. "Nesi",cudoviste iz Loh Nesa (Loch:skotski "jezero"). Uvijek uzbudi duha u nama,posebno kada se radi o tome da li je "Nesi" stvaran ili ne.
Naucnici svake godine ozbiljno traze tajanstveno jezersko cudoviste o kojem ima bezbroj fotografija i oko kojeg se pletu mnoge legende.Jos se smatra mogucim da"Nesi" zaista postoji.
Za lokalno stanovnistvo cudoviste je vec vekovima nesto samo po sebi razumljivo,a za ostale tek od 14. aprila 1933 godine. Tada su hotelijer Dzon Maki i njegova zena vidjeli bijesno jezersko cudoviste koje je svojim repom bicevalo povrsinu.O tome su pisale i lokalne i dnevne novine.Od onda su "Nesi" svugde vidjeli,fotografisali,crtali.... Ako vjerujemo onome sto se govori,onda to izgleda nesto otprilike ovako: "Nesi" ima trup dugacak desetak metara,obima otprilike cetri metra.Glava joj je slicna glavi puza,a u poredjenju sa tijelom je veoma mala.Vrat je dugacak jedan do dva metra,a debeo kao slonovska surla.Rep je prilicno pljosna a na kraju tup.Cudoviste ima cetri peraje,napred dva mala,a pozadi dva veca.
Neki naucnici smatraju da u jezeru ima 20-30 clanova porodice.
Pretpostavlja se da te zivotinje pripadaju porodici 'plesiosaura' (ako sam dobro zapamtio Rolling Eyes

),koji se smatraju vjestim ribolovcima,a izumrli su prije nekih 6-7 miliona godina,Naucnici smatraju da su preci cudovista iz Loh Nesa bili odsjeceni od mora prilikom stvaranje jezera na kraju ledenog doba.Jezero je duboko do 330m, a dublje je od Sjevernog mora.Njegovo je dno vrlo ispucalo.Sirina i odvojenost jezera mogli su,po misljenju istrazivaca,da omoguce zivotinjama nesmetano razmnozavanje.. Very Happy

CH0D@ · Početnik Domaćeg.de

Aragorn Vilinkameni · Početnik Domaćeg.de

Ma verovatno su napravili frku bezveze,ljudi vide shta zhele/ochekuju da vide.Mozda i ima nechega ali da se isushuje celo jezero da bi videli chega ima malo je glupo Rolling Eyes

i CH0D@ pishe se "in the land of Mordor where the shadows lie" ne "in the land of Mordor when the shadows lie" =)

Laughing

coco_bill · Zli carobnjak-lingvista

Mokele-Mbembe

Profesor Viličko boravio je 1984. godine u Maliju kao stručnjak UNESKO-a za poljoprivredu. Tog dana vozio se sa ženom kolima iz Katiburga u Bamako. bilo je oko osam ujutro. Iznenada su na putu ispred ugledali životinju, više nego neobičnu: na prvi pogled to je mogao biti džinovski gušter od dva metra. A opet, nije mogao biti gušter – čudovište je bilo kosmato, od glave do pete obraslo krznom od 4-5cm. Rep dugačak i rastresit, veći no u lisice. Bračni par Viličko posmatrao je čudovište na jutarnjem suncu punih pet minuta sve dok nije nestalo u žbunju pored puta.
Čim se vratio kući, Viličko je pogledao u priručnik s mesnom faunom, ali ništa slično nije našao. Uveče su mu na čašicu razgovora došli direktor Tehničkog instituta u Katiburgu Karamogo Dumbija i ekonomista Bikaj Fofana. Veličko je jedva dočekao da im ispriča o onome što je video pre 12 časova. "Kakva je to životinja?" – upitao ih je na kraju. Dumbija se snishodljivo nasmešio i odgovorio: "Jeste, takvog guštera često pominju u narodnim pričama, ali u stvarnosti on ne postoji". Na to je Fofana planuo i odgovorio Dumbiji da je slušao za takvu životinju i da poznaje ljude koji su je videli.
Viličko ni dan-danas ne može da prežali što toga jutra nije poneo foto-aparat. Ostao je kod kuće i to sa ubačenim kolor-filmom. "Ali, ne verujem da bi i to bilo dovoljno. Tada bi većina tvrdila da je u pitanju falsifikat" – kaže on.
Njegova priča je tipična. Čovek koji vidi nepostojeću životinju izgubio je dragocen duševni mir. Ubeđuje okolinu u smislu "danima nisam okusio piće, vidljivost je bila izvanredna, sunce mi je udaralo u leđa, moja žena takođe nije ni kap popila, ma nisam blesav, znam šta sam svojim očima video". Na sve to slušaoci se, uglavnom, sažaljivo smeškaju.

Uhvatiti, ubiti, staviti pod mikroskop

Većina podataka o nepoznatim životinjama stiže od slučajnih očevidaca, pravilo jedan. Pravilo dva: oni koje bi trebalo to najviše da interesuje savršeno ignorišu ova svedočanstva. A samo u našem veku upravo ti isti "neprofesionalci" omogućili su da se priznaju sasvim realni stvorovi kao što su medved Kodak, Hagenbekov vuk, grivasti vuk, afrički paun, beli nosorog, patuljasti nilski konj, velika šumska svinja, okapi, sedlasti tapir, velika panda, varan sa ostrva Komodo. Očigledno, vreme otkrivanja krupnih životinja na našoj toliko izučenoj planeti još nije isteklo. Samo pre mesec-dva otkrivena je dosad nepoznata vrsta hobotnice.
Geolozi, šumari, pastiri, zemljoradnici i lovci, svi koji često borave u prirodi ne prestaju i dalje da javljaju o novim vrstama. Ali, da bi jedna životinja postala "zakonita" treba da je priznaju zoolozi, da izvrše sva moguća premeravanja, analize poređenja, razreše sve dileme i sporove i tek onda novootkriveno biće dobija pravo na život. Da bi sve to postigli oni organizuju dugačke ekspedicije velike ekipe zoologa, biologa, etnografa, filologa, muzejskih i arhivskih radnika. Međutim, tada, kao za inat, novih životinja nema. U čemu je glavna krivica čuvene Nesi? Pa, upravo to što su je od 565. godine, počev od kaluđera Kolumbusa do danas, nju i slična bića videli uglavnom ljudi koji žive i rade u grofoviji Invernes, a ne naučnici opremljeni svim mogućim oruđima i oružjima koji tako žarko žele da je uhvate, ubiju i stave pod mikroskop. To bi bilo pravilo tri – one nikako ne vole naučnike. Ni foto-reportere.

Neće pa neće

U kongu severno od ekvadora u neprohodnim šumskim močvarama koje svake godine plavi reka Likuala-oz-Erb nalazi se jezero Tele koje pripada stanovnicima sela Boa, udaljenog oko 60-ak kilometara. Već stolećima ovde se prenose usmene informacije o bićima koja tamo žive. Najčešće se pominje mokele-mbembe.
Prva naučna ekspedicija iz Nemačke boravila je u ovoj oblasti 1913, ali je ubrzo povučena kada je počeo I sv. rat. Međutim, prirodnjaci su stigli da na osnovu priča domorodaca nacrtaju životinju veliku kao slon ili nilski konj, s pokretljivim dugačkim vratom jake muskulature i sivomrkim repom jakim kao u aligatora.
Tek pedesetak godina kasnije, jedna za drugom krenule su francuska, američka i američko-kongoanska ekspedicija sa istim ciljem da provere jesu li tačne priče o nepoznatoj životinji koja živi u ovoj oblasti, a ne lični ni na jednu postojeću. Bez uspeha. Mokele-mbembe ni nos da pomoli.
Prva čisto kongoanska ekspedicija krenula je iz Brazavila 2. IV 1983, a predvodio ju je biolog Anijanija, stručnjak za faunu Centralne Afrike koji je dobro poznavao oblast Likuale. Na ove činjenice treba obratiti posebnu pažnju. Znači, biolog s univerzitetskom diplomom na teritoriji koju dobro poznaje. Ni radoznali turist ni pastir. Ako dođe do nekih činjenica moraju se uzeti za ozbiljno.

Škljocanje u prazno

Na jezero Tele ekspediciju su predvodili domoroci. Učesnici su dobro poznavali životinje koje obitavaju na jezeru, reci i okolini, i danima su tražili neki trag mokele-mbembea, ali bez uspeha. Da ne gube vreme, snimali su bogatu faunu Likuale. Tako je došao poslednji dan. bilo je rano jutro 1. maja. Anijanija je na jezeru snimao majmune, a pratili su ga domoroci Dikumbu i Manzamoja. Iznenada je začuo njihove povike: "Gledajte! Pogledajte ga!" Brzo se kroz gustiš približio Dikumbu i skamenjen, na oko trista metara od obale, iznad površine vode uzdizala se "zmijska" glava na dugačkom vratu. Da bi ga bolje osmotrio, Anijanija je počeo da se probija kroz gustiš džungle koja ovde počinje odmah od obale, ali ga je čudovište verovatno osetilo jer je lagano počelo da zaronjava. film u foto-aparatu bio je pri samom kraju. Anijanija je drhtavim rukama počeo da hvata životinju u objektiv, ali nije video ništa. "Ne obazirući se na to, počeo sam da snimam" – pričao je kasnije – "Mada sam po zvuku znao da je film ispucan". Kad se pribrao, podigao je pogled i ugledao sjajan crn zatiljak koji je blistao na suncu. Čudovište se okrenulo, vrat mu je spreda bio crvenkast, gladak, oči duguljaste, ovalne kao u krokodila, a široka jaka leđa dugačka bar tri metra.
Čudovište je polako nestajalo u vodi. Virio mu je samo još deo vrata od jednog metra. Pošto je telom zaronilo u vodu ostalo je još nekoliko minuta i posmatralo ljude. Kad je sasvim nestalo, tri čoveka su požurila u logor, dva kilometra od jezera. Odavde su na čamcu stigli članovi ekspedicije naoružani svim mogućim fotoaparatima i kamerama, ali kad su došli do mesta gde je mokele-mbembe zaronilo (niko ne sumnja da su upravo njega videli) sve je bilo tiho i mirno.

Jedan kongoanski naučnik koji je dugo boravio u Likuali i sâm više puta video "nepostojeće" životinje i slušao svedočanstva očevidaca, nabrojao je nekoliko krupnih životinja dosad nepoznatih nauci. to je krokodil "nkoli" koji dostiže dužinu od 15 metara, piton maamba koji živi u podvodnim pećinama, čovekoliko biće kakundakari, mbielu-mbielu-mbielu (sudeći po imenu, takođe veoma dugačka životinja) koji liči na svežanj granja i samo se ponekad sasvim tiho pojavljuje na površini vode i to samo kad je apsolutno mirno vreme i zatim nestaje potpuno bešumno.
Anijanija se i danas ždere zbog ispucanog filma, neke mu kolege veruju "na reč", ali većina se smeška sažaljivo i čeka dokaze. Životinju, živu ili mrtvu, ali celu i izbliza.

[iz "Politikinog zabavnika" #1775/1986]