Poštar u "srpskom Sibiru"

jecika_84 · ^Everyday Is Viggo day^

Radoje Kuč, poštar iz Karajukića Bunara i Ugla, sela nasred prostrane Pešterske visoravni, godinama već priželjkuje da mu nadležni iz Pošte kupe jedno dobro brdsko konjče!

"Kupili su mi motor, i hvala im do neba za to, da ne idem peške od sela do sela, ali, zimi, kad padne sneg do pojasa, kad krene mećava za mećavom, od motora nemam nikakve koristi, tada bi mi jedno konjče baš valjalo“, veli Radoje.

Kuč je poštar u "srpskom Sibiru", u 14 sela između Sjenice i Tutina, punih 11 godina. Ni većeg prostranstva, ni težeg terena, ni gorih zima, ni većih snegova i mrazeva...

"Koliko mi se samo puta desilo, odem do Buđeva ili Bioca, do Poljica, Boljara, odnesem poštu, u povratku uhvati me kijamet, okrene mećava, brzo padne mrak, pa se prst pred okom ne vidi... Zalutam, a nigde nijednog orijentira da bar znam gde sam... Ne možeš pogoditi put pa Boga zovi... Koliko sam puta gledao da se usred mećave samo dokopam prvog sela, a onda kod nekog od domaćina ostanem na konaku, dok se oluja ne stiša", prepričava Radoje svoj poštarski život na Pešteru.

Narodu u selima i zaseocima po pustim prostranstvima Peštera Radoje je zimi, kad sneg zaveje puteve i danima i nedeljama ih odseče od Sjenice i Tutina, često jedina veza sa svetom.

"Ima po Pešteru sela, Poljice recimo, u koja se zimi može doći samo helikopterom ili mojim motornim sankama. Prođe ponekad čitava zima, a oni nikoga sa strane, sem mene, u selu ne vide. Pre dve godine, pred proleće, smetovi na putu do ramena, zovu me iz Poljica, kažu, Radoje, aman Bog, nestalo nam brašna, stavi koji od džak na sanke i poteraj. Ja tako i uradim. Dobar je narod po selima u koja nosim poštu, nema kuće gde me ne zovnu na kafu, na ručak, na konak ako naiđe mećava pa ne mogu da se vratim“, kaže Radoje.

Pre dve zime, kad je krajem januara u Karajukića Bunarima temperatura pala na minus 39 stepeni, Radoje je jednog jutra, na putu od Ugla ka Crvskom, u nedođiji, na drumu našao “mercedes“ dizelaš, i unutra čitavu porodicu, četvoro ljudi, samo što se nisu smrzli.

“Bio je veliki sneg, neviđen mraz, nafta u "mercedesu" zaledila, ljudi nisu mogli ni napred ni nazad. Uzeo sam sajlu, vezao "mercedesa" za moje motorne sanke i odšlepao čoveka do Karajukića Bunara“, priča Radoje.

“Većina ovih ljudi imaju nekoga u inostranstvu, često im stižu pisma, paketi, posao je posao, valja to odneti i po smetovima i po ciči zimi, a kad stignem do odredišta, obraduju se ljudi kad me vide, znaju da im se neko njihov iz dalekog sveta javlja“, kaže Radoje.

U januaru i februaru, u Karajukića Bunarima temperatura danima ne prelazi minus desetak - 15 stepeni, noću i jutrom padne i do minus 39, kao pre dve zime...

"Imam dobro kožno odelo, i rukavice, i vunene čarape, i džempere, ali kad je napolju minus dvadeset, džaba sve, zaledimo se na putu i ja i moja poštarska torba i pošta unutra. Tada gledam da me samo negde po dolovima ne skopaju vuci, pocepali bi me za tili čas“, opisuje svoju poštarsku svakodnevicu Radoje.

U poslu mu dosta pomažu i motorne sanke za sneg koje mu je pre neku godinu poklonio Jezdimir Kuč iz “Kuč kompanije“ iz Kragujevca.

"Valjaju mi te sanke kao sam Bog. Ali, težak teren, jaki mrazevi, desi se pa se pokvare, a onda tek nastane jad... Krenem sa poštom po Pešteru peške, zaglavim se u smetovima, promrznem, muka živa, gledam samo kako da živu glavu kući donesem“, kaže Radoje.

Radoje za svoje motorne sanke ima i prikolicu, i ne jednom je poslednjih godina iz udaljenih pešterskih sela do Karajukića Bunara ili Ugla vozio i stare i bolesne i trudnice. Pre dve zime sa planine Giljeve spasao je jednog Maslaka koji je bolestan ležao u planini, u kući, i kome se drugačije nije moglo prići nego - helikopterom ili Radojevim sankama.

"Često po selima okolo motornim sankama rasterujem vukove. Stegne zima, napada sneg, a gladni vukovi spuste se do sela i torova, ne obaziru se ni na ljude ni na puške. Evo, prošle zime, sinovac Miloje i ja sa dvoje sanke jurili smo čopor vukova oko sela ispod Giljeve, jedva ih rasterali“, kaže Radoje.

(Glas/MONDO)