Miroslav Antic

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Mali kameni nokturno

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Poslednja bajka

Usunjam se u tvoj jastuk
kao tisina perja,
kao trsave siske veceri
mirisave od lisca,
od mesecine na pescanim obalama,
od uvele svezine oktobra,
- bas tako se usunjam
i slusam,
slusam sta sanjas.

Nikome necu kazati.
Ali hocu da znas:
cuo sam,
cuo sam sve sto sanjas,
jer drugo nista i ne znam
samo se u snove razumem,
kao sto se kauboji razumeju u laso,
kao sto se tvoj tata razume u politiku,
kao sto se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produzujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produzujemo se kroz oci i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive sare pticjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez cizama od sedam milja,
osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

Usunjam se u tvoj jastuk
da ne znas,
usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noc,
a pre no sto se probudis
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo nista i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao postari pisma
velikom belom kocijom
koja necu da ti kazem kako se zove,
ali sam ces se setiti.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Samoća

Najveća slova ljubavi:
onaj glupi septembar
kad sam se pravio važan
da nikog nisam voleo.

A jesen svima zlatna,
a samo meni bakarna.
Da, pravio sam se važan
da nikog nisam sanjao.

A samog sebe sam boleo
i sav se od sebe razboleo,
i sebe u sebi mučio,
i sebe u sebi proganjao.

Najveća slova sramote:
kada sam bez stida dovlačio
zvezdama gradska neba
u moje žedne oči.

Najveća slova tuge:
to, što sam se šegačio
i pred svima junačio,

da posle
u samoći,

nos zakivam u jastuk
čekićem umorne glave.

A noći vrtoglave.
Plave.
A ja ne mogu da zaspim,
već sanjam vreo od jave.

Najveća brbljiva slova:
sve ono što sam krio.

Pred celim svetom sam bio
baš to što nisam bio.

Najveća slova ljubavi
i slova mog dečaštva:

kad jedan namćor u meni
hrabrošću bogat pred svima,
kad ostanemo sami
preda mnom pocrveni

i drhti od siromaštva.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Tatina pesma

Uzalud preturaš prašnjave slike
i tražiš mamine oči na njima.

Nađeš ih,
ali to nije mama,
iako hartija na nju liči.

Mama je za tebe nešto drugo:
to izmišljeno, što se ima
tek sad,
kad živimo ovako bez nje
u ovoj muškoj samačkoj priči.

Ne znam da li ćeš moći da shvatiš:
ljudi se rode,
žive
i sretnu.
I čini im se našli su sreću
i neku zvezdu istovetnu.

A posle:
zvezda počne da rđa
i počnu prepirke ko je kriv.

I mama tati odjednom tuđa.
I tata mami jadan i siv.

I tonu brakovi ko trošne lađe.
I trunu na dnu tuđih mora.

I mama drukčije nebo nađe.

A živeti se i dalje mora,
mada sve na nju svaki dan seća;
kud god se okreneš: njen je dah.

I sanjaš tu je,
na tvom uzglavlju,
i nežna i brižna u isti mah.

Veruj mi,
bilo je u početku
lepog u meni i u mami.
Zaboravimo ružne stvari.
One odavno ne postoje.

Dok tako živimo ko dva drugara,
zar ti se čini da smo sami?
Zar nisam nešto sasvim tvoje?
Zar nisi nešto sasvim moje?

I nemoj da mi tunjavo šmrkaš
dok tražiš između prašnjavih slika.

Mama to nije parče papira
na kom se zabeli lepote trag.

Proviri malo u ogledalo:
poznaćeš nešto od njenog lika,
kao što i ja često prepoznam
u sebi nekog ko mi je drag.

Ako se sretnete u životu,
ti, koji o njoj sad bajku stvaraš,
obriši bore sa njenog lica
i nemoj da se razočaraš.

Znaj, sve se menja.
Pa i mame.
Zgaze ih godine.
Sjaj im pokradu.

Al ti je,
da bi postao čovek,
u sebi zbog sebe čuvati moraš
izmišljenu i večno mladu.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Joca

Jesil čuo da će sutra padati dinari s neba.
Nisam.
A jel veruješ da ima tica što donosi kolače.
Ne verujem.
Jesil čuo da ima negde da je stalno leto.
Nisam.
A jel veruješ da u radiju žive mali ljudi.
Ne verujem.
Marš odavde iz našeg sokaka kad ne umeš da sanjaš.
Da te pokrljam napola-kao lebac.
Eto.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Poruka

Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Rika jelena

I onaj koji napada
I onaj koji se brani
imaju isto boriliste
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.

Pa cemu onda sukob

To su,
u stvari,
dva ja jedne iste licnosti.

Jedno ja postuje te u borbi:
svesno,
razumno ja
i zato je unapred porazeno

Drugo ja prkosi postojecem,
jer hoce da ga silom promeni
i zato je i ono unapred porazeno

Svi su izgubili bitku vec unapred.

I pobedjeni

I pobednici

Ricu jeleni
Tuku se celima.
Stado kosuta drhti kao lisce

Vazduh se zgrusava od urlika.
Mirise ceo svet na snagu i na plodnost.

A onda:
upletu rogove
i umiru i pobedjeni i pobednik.

I dodje neki treci
mlitavi neki jelen
izlapeo,
neka poslednja vrebalica iz prikrajka
neko potpuno otrcano djubre od borca
i odvede sve kosute.

Sto ste mastali jeleni?
Sto ste se ubijali jeleni?
I onaj koji napada
i onaj koji se brani
-imaju isto boriliste
Istu crkvu
Istu fresku u glavi.
Bitku dobija treci.
Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.
Onaj koji jedino vreba sa strane,

Tako je prosao i taj umorni
osmi dan.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Balada

Od svih si devojaka bila tisa
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja?

Jedne je noci udarala kisa,
Tako krvnicki ko cuvari reda...
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja,

Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Izmedju bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo - pola pedlja.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Kako se sanja

Treba nesto da se usni
Ali kako?
Treba da se usni tako
da ne bude bas ovako i onako,
vec da bude i ovako i onako.
Ako treba da se usni,
onda - tako.

Kad kraicak levog oka sjaj zalije,
kad kraicak desnog oka bol zalije,
kad kraicak desnog uha dah zalije,
kad kraicak desnog uha smeh zalije,
ne pitaj se ni: sta li je,
ni: cemu je,
ni: da li je?

Uzmi malo sna u saku
i protrljaj oci svoje.
I odjednom znaces: to je.

Koje?
Moje ili tvoje?
Ne benavi, svete plavi,
ko da moje nije tvoje,
ko da tvoje nije moje.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Snovi

Velike ruke imaju usce koje ih pretvara u
okean
Veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici
Ja imam samo san, obican malecki san
u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici

U zoru od svega toga citavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivicene zelenim.

I uopste, zvedo i ptico,
uopste - celi svete,
divno je kad se u nama cekanje javi,
pa se od toga na usni nesto rumeno isplete
i nesto graorasto i zeleno u glavi.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Rasejana pesma

Pustite mi na miru
moje ćutljive, pitome,
rasejane dečake,
vi najjači u razredu,
najglavniji u ulici,
vi što sve brzo hoćete
i sve preglasno morate.

Mnoge se prave stvari ne postižu umećem,
nego se prave u mukama
od svoje nesigurnosti.

Pustite mi na miru
moje smešne i smušene
dečake sa uskim ramenima
i očima što žmirkaju
kao da su kratkovide,
kao da se u njima
vreme polako otapa.

2. Oni obično padnu
ako se penju na drveće.

Njihova lopta redovito
promaši cilj.

Uvek dobiju batine,
ako se s nekim potuku.

Oni nisu za neke
velike junačke igre
i ja vas duboko molim
pustite mi na miru
moje tihe dečake.

Oni su stalno povučeni
u neke svoj eprostore
iz kojih pokušavaju
da se rukuju mislima.

To je kao kad sanjaš
da si usnio san.

3. Glas im je mek i šaputav
kao zvuk mesečine.

I zapinju na ravnom
kao da se sudaraju
sa samima sobom.

Stvarno vas čestito molim:
pustite ih na miru
i nemojte im se rugati.

Oni izgledaju tako
kao da nevidljivi pristižu.
Zamisli kako toneš
uvis, u provalije
ovog ogromnog neba
među kristale svetlosti.

tako nekako pristižu.

4. Oni sede u razredu
zamišljeni i drveni.
Zabodu nos u knjigu,
ili gledaju kroz prozor.

Ne čuju šta ih pitamo,
jer ko zna gde su baš tada,
u kakvom drugčijem svetu
koji mi nikad ničim
nećemo ugledati.

Ne sanjamo svi jednako
i to nikom ne smeta.

A zašto svima smetamo
kad smo drugačije budni?

5. Čaroban je taj svet
od izmišljene jave.

Tu su moji dečaci
najveće vojskovođe,
moreplovci i sportisti.

Tu oni vide oštro
kao kraljevski kondori.

Tu njihov govor čini
da vode postaju bistrije
i misao im u vetru
miriše na polenov prah.

Ako bi ikada pristali
da žive kao svi drugi,
čime bi onda rasli?

6. Pustite mi na miru
moje ćutljive, smušene
rasejane dečake.
Jar samo oni mogu
sutra da nas odvedu
sa one strane istoga,
ako iznesu iz glave
te neobične čarolije
i nauče nas kako se
pentra po samome sebi
do snežnih vrhova nade.

I puste nas da zajedno
živimo u tom svetu
nemogućem i njihovom,
i mi sa ovim uskim,
i mi sa širokim ramenima,
i mi najgori sportisti,
i mi najjači u ulici,
i mi, naizgled nevažni,
i mi, zasad najvažniji.

7. Jer sve na svetu uvene.
Možda i ne znaš: i klikeri,
uvenu kao trešnje.

Uvenu jaka ramena.
Uvenu lepe igre.
Zaustave se sva trčanja.

Osvrneš se i, okolo,
vidiš jedino sebe
kako si naglo zaćutao
kao veliko zvono kome je puklo klatno.

I tek tada se prisetiš
da ipak u tebi ostaje
to čudo što sadrži
ne jednu, već bezbroj večnosti.
I shvatiš: samo se onaj,
ko je imun na stvarnost
nikada neće razboleti
od rđe i od venjenja.

8. Šta posle detinjstva ostaje
jedino još bezazleno.

Ostaju samo te glave
pune čarobnih svetova,
što se nikad ne tope,
što se nikad ne troše,
po nezastrtoj svetlosti
bez odjeka i senki.

Te glave iz kojih sutra
rastu njive i šume
kroz nešto što se ne može
sasvim nazvati vremenom,
i rastu ogromne prerije,
beskrajni okeani
i negde, u bespuću mašte,
nove neke komete,
kroz nešto što se ne može
sasvim nazvati prostorom.

9. Rastu beli počeci
sasvim drugačijih tebe,
iz tih detinjih glava,
zamišljneih i običnih,
pametnih samo za čudno,
samo za neizvodljivo,
kao obilje reči
s kojih se para vetar.

Tih usamljenih glava,
pametnih samo za snove
od kojih suu naučili
da istovetnost čitaju
raznim brzinama shvatanja

I tako nikad ne dosade
sebi i svome delu.

Annabel_Lee · **ஐ NaUgHtGeLiC ஐ**

Solaris

Pomesan s liscem,
vetar ima mek i zut glas,
kao ona devojka kojoj sam obecao
na stepenistu katedrale
da cu kupiti jedno od Kornatskih ostrva,

i kupio bih,
kako sam bio romantican
i sasav tog septembra,
samo da mi je Grujic na vreme poslao
onaj honorar sto smo cekali,

i koja je danas ko zna gde,
majka necije dece,
i neocesljana,
i zgadjena
na mene i na ostrva
i na sve druge stvari na svetu.