Gastarbajter evrićima častio celo selo!

Sabados · **Mafijaš**

Svaki meštanin sela Kovača, u blizini Jošaničke Banje na dan seoske slave dobio je po pedeset, a „samci“ po stotinu evra od komšije Milomira Glavčića (85) kojeg decenijama nisu videli.

U selu Kovačima, u blizini Jošaničke Banje nedavno je, kao i prethodnih godina na Svetog Iliju, bio sabor, a na saboru celo selo je bogato darovano, piše "Politika".

Poklon od 25 hiljada evra stigao je iz Kanade pa se tako „oparilo“ svih 360 stanovnika. Svakome je udeljen koverat sa po pedeset, a onima koji nemaju porodicu sa po stotinu evra. Brojnije porodice dobile su tako i po trista, četiristo „evrića“...

I, da sve bude još zanimljivije, darodavac je njihov davni komšija, koga pojedini, uglavnom stariji ljudi, pamte kao siroče, nadničara, dečaka čiji su roditelji prerano pomrli a on u detinjstvu bio „više gladan nego sit“.

Reč je o Milomiru Glavčiću, sada osamdesetpetogodišnjaku, bogatom žitelju kanadskog grada Nijagara Fals, koji je iz rodnih Popa, zaseoka pomenutih Kovača, otišao pred kraj Drugog svetskog rata i pet i po decenija svoje rodno selo nije posetio, ali ni ljude ni krajolik nije zaboravio. "Nije ovo jedina pomoć koju Milomir šalje" dodaje za „Politiku“ Radoje Glavčić, njegov sinovac. "Već on godinama, čak i onda kada ni njemu tamo posao nije cvetao, pomaže celu familiju, ukupno 64 rođaka. Takozvani prvi red rodbine, dakle sestru Desanku i polusestru Stanimirku, meni kao detetu njegovog polubrata Predraga, sestriće, sestričine... obično daruje dva puta godišnje sa po pet hiljada evra, a ostale, takođe dva puta u godini, sa po tri hiljade evra..."

Milomir nije samo dobrotvor „svojima“ već, kako objašnjava Goran Janković, šef mesne kancelarije, „pomogao je obnovu davno porušene crkve u Kovačima, u susednom Žerađu a i gradnju jedne crkve tamo u Kanadi...

Niz je još primera njegovog dobročinstva i pomoći uprkos činjenici da, kako u autobiografskoj knjizi „Trn u nozi na dugačkom putu“ piše, do novca nije dolazio olako nego mukom i danonoćnim radom.

Život mu je bio prepun neizvesnosti, strahovanja, opasnosti, jer je još bosonog ostao bez oca i majke. Kao siroče, po nalogu suda, detinjstvo je proveo u Kovačina kod staraoca Blagoja Glavčića gde je na imanju radio od jutra do svitanja. Zato je u 14. godini odlučio da prvi put napusti selo. Uputio se za Beograd i tamo sve do nemačkog bombardovanja 1941. godine šegrtovao u jednoj metalostrugarskoj radnji.

Rat ga je primorao da se vrati nazad, u rodna brda kroz koja su prolazile razne vojske pa je i on malo vojevao u četnicima, malo u partizanima. Zahvaljujući bolesti izbegao je Sremski front i ostao da vojsku odsluži na jednoj karauli u blizini Prespanskog jezera.

Ni danas ne zna što ga je toliko privlačilo tamo na suprotnoj obali da odatle, jedne noći 1947. godine, u uniformi i sa oružjem, ukradenim čamcem, preplovi jezero i nađe se u Grčkoj. U metežu tamošnjeg građanskog rata najpre se obreo u kraljevoj vojsci, a potom u emigrantskim logorima u Solunu, Pireju, pa u italijanskom gradiću Banjoli...

Već u tim logorima Milomir je pokazivao talenat da zaradi novac, recimo, za Grke je, uz primitivne sprave, proizvodio obućarske igle a u Italiji se bavio stolarskim zanatom.

Mogao je, posle, iz Italije u više zemalja koje su primale emigrante, ali prevagnulo jedno sećanje o kome Milomir ovako u pomenutoj knjizi piše: „Slučajno sam pročitao bajku o zemlji Kanadi čijim ulicama hodaju pečeni prasići, po nebu lete pečene kokoške a na uglu svake ulice stoje ljudi koji dele raznovrsnu hranu i kolače. Ova priča me je opsenila, jer sam bio siroče, više gladan nego sit i to sam ispričao komisiji za emigrante dodajući da, sada znam da to nije tačno. Ali, ipak, hoću u Kanadu“.

Tako je 11. aprila 1949. godine otišao preko „velike bare“, ali ga i u Kanadi opet dočekuju teški poslovi, najpre na poljoprivredi a onda u rudniku. Kao rudar, ipak, stiče prvu ušteđevinu i ubrzo se skrasio u pomenutom gradiću pokraj poznatih vodopada. Tu se i oženio sa devojkom Armelijom sa kojom ima dvoje, sada već odrasle dece. Uz njenu podršku ušao je i u prvi privatni biznis. Najpre je kupio omanji motel, pa hotel od 120 soba, bioskop od 600 sedišta, oko 80 hektara zemlje... Umeo je, reklo bi se, šta da kupi, koliko da plati, kako posao da razradi i kada nekretnine da proda...

I, posle svega, sada je zadovoljan, kaže, deca su otišla svojim putem a on sada sa suprugom živi lepo, kao penzioner.– Ostvario sam svoj finansijski cilj i želim da pomognem drugima. To mi dođe kao neka pilula od koje se i sam osećam dobro, bar desetak dana delujem veselo i živahno. Jer, pamtim još u dečačkim danima, kada sam u Kovačima živeo kod staratelja, kradimice sam od njega uzimao i doturao hranu jednom komšiji čije je četvoro dece u nemaštini često gladovalo... kazao nam je u kraćem telefonskom razgovoru.

Upitan zašto nikada nije došao u rodni kraj, on kaže: "Znate, dugo godina nisam mogao jer bih tamo, verovatno, završio u zatvoru. Onda, bilo je kod mene i pomalo i ustručavanja. Naime, ne ponosim se ja što sam dezertirao iz vojske. Uz sve to, bio sam i poslom prezauzet i tako su prolazili dani... I sad, šta da vam kažem. Ne znam da li bih i put i emocije lako podneo...", kaže Milomir iz daleke Kanade.

(MONDO)

voulez-vous · **♧Otac Makarije♧**

kakav gest.... ali nije ni svestan da ga je tek sada nagrabusio..... ISKOPACE NjEGA BILI, JA VAM KAZEM Exclamation

šamar · Iskusni član

hm,zanimljivo nema šta,obično su te čičice stipse,ali eto izgleda ne važi za sve...

smiljana.b · >Edem<

Svaka mu cast, ja bi predlozila da se snimi kakav film po njemu, on ocigledno nije imao dosadan zivot

šamar · Iskusni član

Da treba ga odlikovati ... Mr. Green

sweetlady · **..femme fatale..la vraie..**

Podici mu spomenik covece Mr. Green

Videvsi kakav je nas narod od 1000 njih 999 ce pokusati da te spotaknu na bilo koji nacin i sruse na zemlju (onaj jedan ce ti pruziti ruku Mr. Green

)

Prelep gest ali ne vidim da li mu se neko od njih uopste i zahvalio Wink

Rada_zemunka · **•♥...by your side...♥•**

Super gest, a da se nadovezem na lady...niko mu se nije zahvalio jer su skotovi svi, znas ono, covek ti da kintu sada kad je kriza a ni hvala ne umes da kazes, to je bas jadno, i nemam komentar