Brisel

Brisel, grad bitnih odluka. Od krupnih političkih, do onih, „manjih“, a praktičnih, koje će olakšati život građanima Evropske unije. Trenutno se raspravlja o zdravstvenom osiguranju, da li na primer, imate prava da se lečite u drugoj zemlji, a na teret svog zdravstvenog fonda. Ili, o visokim cenama rominga, koje daju mobilni operateri, ne sledeći ideju da je Evropa bez granica.



Vidi se da u Briselu žive političari, lobisti i novinari. Navodno je grad u kome je akreditovano najviše novinara u svetu, više nego u Vašingtonu. Oko 1.500 izveštača. I svi oni prate komplikovani život Evropske unije. Kako raste Unija, tako rastu i zgrade u Briselu, jer treba smestiti 25 delegacija. Svuda se gradi, automatske bušilice čujete svugde, moj prijatelj je u šali rekao, grad je „vibrantan“. Ali, ako bih se poslužila tom engleskom frazom, ne bih baš verno opisala grad. Nije grad-košnica, nema jurnjave, pa čak ni u blizini evropskih institucija.

Životni stil onih koji su tu došli poslom, na primer novinara ili političara, potpuno je određen politikom. Grad je multikulturalan, i pored belgijskih čokolada i prodavnica vafli, najčešće ćete viđati turski kebab. Govori se svim jezicima, iako ćete u mnogim vodičima naći da se ljudi u Briselu služe najviše francuskim i holandskim. Još malo trivia činjenica, pre nego što krenemo u turu: samo ime grada potiče od reči „bruoscella“, što znači „kuća u močvari“, zato što je zaista građen u močvari, negde oko šestog veka. Ime grada se prvi put pominje 966. godine.



Elem, idemo u obilazak. Grand Place (za one kojima je zasmetalo u prethodnom putopisu o Lisabonu: briga me da imena zdanja pišem na srpskom!!!), glavni trg u Briselu, na kome dominira zgrada skupštine (Hotel de Ville) i Maison du Roi (Kraljeva kuća). Oko toga nalaze se tzv. cehovske kuće, čiji su krovovi urađeni tako da po njima možete znati kojoj branši pripadaju. Tu su kuće lađara, čiji su krovovi izgrađeni kao krme galija, te kuće pivara i kuća pekara. Jedan od simbola grada, mada je to krajnje bizarno, a koliko sam čitala, čak i sami Belgijanci smatraju to bizarnim, jeste Manneken Pis (još jednom: baš me briga da ovo pišem na srpskom). Mali bronzani kip dečaka kako piški (urinira, mokri). Nalazi se jako blizu Grand Place-a. Inače, za njega se čak šiju odela, koja su izložena u nekom od brojnih muzeja. Nažalost, zbog obaveza, nisam bila ni u jednom, ali preporuka u „Top 10 turističkih vodiča“ bila je da se poseti Kraljevski muzej likovnih umetnosti, gde su izložena dela Brojgela i Rubensa. Belgijanci se jako ponose strip-junakom Tintinom, te postoji i muzej stripa. Naravno, tu su i muzej piva i muzej čokolade, muzeji proizvoda po kojima je Belgija poznata širom sveta. Od čokolada, najponosniji su na tamne, a što se piva tiče, ljudima ovde bi verovatno bilo interesantno da probaju voćna piva. Ja sam imala prilike da probam i prilično je zbunjujući ukus. Kao da pijete voćni sok, ali se vrlo malo oseća aroma piva.

Ok, šta se još može videti u blizini glavnog trga? Pored Manneken Pis-a, tu je i bronzana statua Everarda ’t Serclaesa, koji se opirao okupaciji Flamanaca (1388.), te je ubijen upravo na trgu. Veruje se da dodirivanje njegovih nogu i ruku donosi sreću.



Interesantni su i trgovački pasaži, kao što je Galeries Royales de Saint-Hubert, a ima ih i u ulici u kojoj je sve podređeno šopingu, koja se zove Rue Neuve. Prošetajte ako možete i parkom Cinquantenaire, koji je vrlo blizu zgrade Evropske komisije. To je u stvari bio sajamski prostor, u kome ima dosta izložbenih zgrada.

Nisam videla Atomium, po kome je Brisel poznat. Rekli su mi prijatelji koji žive u Briselu da je sada umiven, da se ponovo sjaji. Sedišta Evropske unije su upravo onakva kakve ih vidite na televiziji. U staklu, ogromna i hladna. Sedište NATO-a se nalazi negde pored aerodroma, dakle, na periferiji. Ne izgleda toliko impresivno koliko izgleda na TV snimcima. Od okolnih niskih vojnih zgrada jedva sam uspela da vidim znak NATO, koji u snimcima na televiziji uvek dominira. Naravno, ne treba, kao ja, da propustite priliku da obiđete Waterloo, koji se nalazi 15 kilometara od Brisela.

Brisel: Vreme uživanja

Ko bi sem Šreka, pored onolikih evropskih prestonica, poželeo da živi u Briselu, gradu čije ime prevedeno sa staroholandskog znači "dom u močvari"?



Iako je na pola puta između Amsterdama i Pariza, Brisel nema ni "š" od pariskog šarma, ni "k" od amsterdamskih kofi-šopova, nema čak ni reku (nekad je imao, ali su je zatrpali). Zato ima dvesta kišnih dana u godini, lošu infrastrukturu i (posle Pariza) najveću muslimansku populaciju u Evropi. Pored toga, ima armiju evrokrata koji u Briselu žive kao Marsovci, danju u staklenim kulama evropskih institucija, a uveče u irskim pabovima i etničkim restoranima u koje domoroci praktično nikad ne zalaze.

A opet, ovaj grad koji je po broju stanovnika (1,8 miliona) blizak Beogradu, a po površini znatno veći, ima mnogo čari koje je, naročito ako ste u njemu nakratko, lako prevideti. Iako je mnogo starih zgrada u centru uništeno tokom bezdušne modernizacije šezdesetih (u arhitekturi je ova vrsta vandalizma dobila ime "briselizacija"), ako se čovek malo prošeta, naći će netaknute kvartove u stilu secesije i art-nuvoa, prelepe trgove i zelene parkove. Muzeji su posebna priča: ima ponešto za svakog, od flamanskih majstora, preko Magrita do Tintina, koji je od ove godine dobio posebnu muzejsku zgradu. Tu su još i Muzej starih muzičkih instrumenata, Muzej stripa i, naravno, muzej piva, belgijskog nacionalnog pića.

Zahvaljujući posebnoj vrsti gljivica, Brettanomyces bruxellensis, koje obitavaju jedino u okolini Brisela, tamošnje pivo je, po opštem mišljenju, najbolje na svetu. U prosečnom kafiću služi se pedesetak vrsta, od belog (koje se pije sa limunom), preko flamanskog crvenog, do teških vrsta koje proizvode trapisti, sa osam i više odsto alkohola. Možda svo to pivo (prosečan Briselijanac popije nekoliko hektolitara godišnje), ima veze sa činjenicom da je najpoznatiji briselski spomenik Maneken Pis, posvećen dečaku koji je prema predanju urinom ugasio požar. Spomenik se redovno presvlači u različite kostime, a u vreme festivala iz njegove piše poteče pivo, ređe šampanjac ili vino.

Mada nije izvikana kao francuska niti raskošna kao toskanska, briselska kuhinja je, po skromnom mišljenju vašeg dopisnika, među najboljima u svetu. Zasnovana je, sa jedne strane, na morskim plodovima, a sa druge na divljači i specijalitetima od iznutrica, od kojih će mnogi posetiocu iz naših krajeva delovati poznato. A zatim, tu je i čuveni belgijski pomfrit kao obavezni prilog uz svako jelo (uključujući i školjke). Pomfrit je predmet nacionalnog ponosa: Belgijancu možete izvređati pretke, istoriju i domovinu u celini, ali ako kažete da mu pomfrit nije baš uspeo, shvatićete zašto je Julije Cezar smatrao belgijske Gale najopasnijim od svih varvara.

Već na aerodromu, čeka vas veliki bilbord sa natpisom: "Dobro došli u Brisel, prestonicu pomfrita", što na engleskom zvuči paradoksalno ("French fries"), jer ispada da ste sleteli u domovinu francuskog proizvoda. Istina je da Belgijanci, kao nacija podeljena između francuske i holandske kulturne sfere, imaju problem sa identitetom. Francuzi ih preziru, Holanđani o njima pričaju iste viceve kao mi o Bosancima, a evrokrati o Belgiji vole da govore kao o nemogućoj zemlji, "evropskoj Bosni". Mnogi smatraju da bi se ova zemlja, hronično na ivici raspada zbog netrpeljivosti između Flamanaca i Valonaca, odavno raspala kada bi postojao način da se Brisel nekako podeli. Od toga, međutim, nema ništa: mada većinom govore francuski, briselski Flamanci i Valonci u prestonici su srećno izmešani, za razliku od etnički čiste Valonije i Flandrije, u kojima će uljeza sa one strane jezičke barijere dočekati prezrivim pogledima i ponekom psovkom.

Putnika može iznenaditi što se u gradu koji je sedište Evropske unije i Severnoatlantskog pakta slabo govori engleski, čak i u ustanovama u kojima se to prirodno očekuje. Međutim, ovde se ne radi o aroganciji francuskog tipa: ako ne znate jezik, ljudi se stvarno trude da vas razumeju. Briselijanci na strance, kojih što zbog posla što zbog turizma ima poprilično, gledaju sa nekom vrstom blagonaklone ravnodušnosti: ako ste već došli ovde, neka vas, nemamo ništa protiv, pomoći ćemo koliko možemo, ali se nećemo mnogo mešati s vama. Premda je odnos prema doseljenicima, naročito onim iz muslimanskih zemalja, daleko od idealnog, u Belgiji je ksenofobija (za razliku od većeg dela Zapadne Evrope) retka pojava, izuzev tu i tamo u Flandriji, i to ne toliko zbog religije koliko zbog jezika, jer došljaci uglavnom govore francuski.

Najgora stvar u Briselu je klima: mada temperatura retko pada ispod nule, grad je stalno izložen vlažnim atlantskim strujama i spada u najkišovitije u Evropi: doseljenik brzo nauči da ni usred leta ne izlazi bez kišobrana ili vetrovke, jer se sunčan dan začas pretvori u prizor iz biblijskog potopa. Ali i to ima svoju lepšu stranu: čak i po kišnom danu, oblaci ne prave monoton sivi pokrov iznad grada, već se večito jure i prestižu. Briselsko nebo nikad ne miruje, a kad se tu i tamo promoli sunce nastaje igra svetlosti koja se retko gde drugde može videti.

Zbog toga je vaš dopisnik zahvalan profesiji koja ga je, umesto u blještavi Pariz, glamurozni London ili liciderski Amsterdam, nasukala baš u ovaj skriveni dragulj evropskog severozapada. Čak i ako mu je koža, posle godinu i po dana života na kiši, poprimila malčice zelenkast ten, a od onolikog piva i pomfrita sad i siluetom sve više podseća na Šreka.