Ko je, kako i zasto ubio rock 'n rol?

Koma73 · Upućeni član

Nacheo ga turbo folk, a "overio ga u glavu" TV "Pink"
A sve to zato shto su u Srbiji izrasli mladi i (na zalost) retardirani narashtaji...

dameski · Prijatelj foruma

svi pomalo

rokeri, sto se ne trude dovoljno

narod, sto ne ume da prepozna sta je dobro

drzava, sto ne gaji takve festivale, muziku i bendove

i sta ce jadan narod vec da se okrene drugoj strani

ne svi naravno ali...

Jokky · Početnik Domaćeg.de

Ziv je rock,samo u nekom drugom obliku(nekomercijaliziranom izmedu ostalog)....i zivit ce sve dok ima ljudi koji ga slusaju Exclamation

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

"Ako je r'n'r mrtav, pricamo o samoubistvu"
Marchello - Pozerishte

Turbo Folk mozda jeste potisnuo rok ali on nije nishta drugo do "dete" losheg roka na ovdashnjim prostorima.

Slazem se sa dameski u vezi sledeceg:

Makro · **Sudbina Pravi Greske**

A sta rock moze da se ubije?
Nisam znao Wink

Ziva bica umiru, a stvari se menjaju.

Rok moze smo da promeni pravac i nista drugo. Nema tu nikakve sahrane ;o)

ada22 · Početnik Domaćeg.de

nije propao ima puno ljudi koji slusaju rok bez obzira na to sto nam se nudi svakodnevno preko tv-a nego o ukusima ne vredi raspravljati svako slusa ono sto mu prija
ja licno vise volim neki stariji rok mislim i na domacu i na svetsku scenu smatram da sad trenutno ima jako malo dobrih rok bendova

Nemus021 · Početnik Domaćeg.de

Iskrenu pojma neam Smile

Vecina mojih drugova u Skoli slusa Rock tako da neverujem da ce umreti Wink

gheo · Odomaćeni član

"Rock'n'roll ain't noise pollution, rock'n'roll will never die" (AC/DC) Mr. Green

GoCa=) · Početnik Domaćeg.de

ubio ga Grand! Smile

)

beckham011 · Upućeni član

Ovde se govori, izgleda najviše o propasti rok muzike u Srbiji. Najveći krivci su sami rok-muzičari. Ako pričamo o propasti rok muzike u Srbiji, onda govorimo o samoubistvu. Ne priznajem izgovore tipa: narodnjaci su krivi za sve. To je izgovor nesposobnih i iskompleksiranih rokera. Mnogi ''zabavnjaci'', a najviše rokeri nisu hteli da se prilagode novonastaloj situaciji sa početka 90-tih, ostali su svi u nekim 70-tim i 80-tim godinama 20. veka i dalje misleći da će izigravanjem: socijalnih slučajeva, boraca za pravdu, večitih tinejdžera impresionirati omladinu kojoj je počeo da nameće neki novi sistem vrednosti. Većina rokera je bila politički nepodobna, za razliku od njihovih kolega iz Hrvatske i BiH. Dok su se pop i rok muzičari negde ''sa druge stane reke'' prilagodjavali novonastaloj situaciji izigravajući ''patriote'' da bi opstali, kod nas su rokeri uglavnom bili ''revolucionari''. Dok je Prljavo Kazalište pevalo ’’patriotske’’ pesme, Alen Islamović pevao barabar sa Safetom Isovićem i ostalim narodnjacima takođe ’’patriotske’’ pesme, naši rokeri su pravili projekat pod nazivom: ’’Rimtu ti tuki’’ u kojima se narod poziva na mir i govori protiv države u trenutku kad je narod bio poprilično ’’raspoložen’’ za ratovanje i poprilično opijen nacionalizmom. Sve je to bilo protumačeno kao opravadavanje embarga i kao način da se ’’povredi nacionalni ponos’’. Dokaz moje tvrdnje je bilo zviždanje Milanu Mladenoviću na MESAM-u 1991. godine kada je pozvao publiku da da minut ćutanja, zbog bombardovanja Dubrovnika. U tom trenutku, kada je narod bio histerično opijen i zadojen nacoinalizmom, to je bilo samoubistvo. Dok su narodnjaci izgravali patriote, rokeri su terali neki inat prevaziđen još krajem 60-ih godina 20. veka. Da su svi bili pametni kao Bajaga i držali se po strani, ne bi turbo-folk toliko preovladao na našoj muzičkoj sceni. I Bora Đorđević je bio protiv tadašnjeg režima, ali je publiku kupovao izigravajući velikog nacionalistu. Sve u svemu, situacija je bila takva da je moglo da se bira: ili ćeš izigravati velikog patriotu ili ćeš se držati po strani. Ali da ne politizujem previše ovu temu, vratiću se na tadašnju situaciju u Srbiji. Samo pišem o onome što je zaista bilo. Mnogi ’’zakleti’’ rokeri su ''prodali dušu đavolu'' pa su krenuli da pišu za mnoge turbo-folk zvezde. Oni koji to nisu hteli bili su i ostali na margini naše muzičke scene.

Mediji su poprilično kumovali marginalizovanju pop i rok muzike tokom 90-tih, ali ti isti mediji posle 2000. godine ništa nisu uradili na planu promocije neke druge muzike osim turbo-folka ili ’’balkanske muzike’’ kako ju je ’’krstio’’ nesuđeni mašinski inženjer, Dragan Brajović - Braja. Primetno je da nedostaju muzičke emisije u udarnim TV-terminima gde bi se promovisala neka druga muzika.

Današnja alternativa Grandovoj pop-kulturi je nikakva. Rokeri nemaju ideja, nemaju kreativnosti. Svi imitiraju nekog. Ne priznajem priču rokera da ne mogu da lošim instrumentima i u nekvalitetnim studijima da snime dobre pesme. Dobar i kreativan muzičar ume da stvori dobru pesmu pa iako je snimi na lošijim intrumentima i u lošijem studiju, ako ta pesma vredi, daće je nekom na slušanje pa će nekog zainteresovati da ponudi tom muzičaru da napravi kvalitetniji snimak. Nije baš sve tako crno u tom pokvarenom svetu estrade.

Drugo, rokeri, ali i svi muzičari moraju da shvate da je muzika odavno prestala da bude samo umetnost, već jedna velika industrija zabave. Potom, rok-muzika nije muzika za uski krug slušalaca. Rok-muzika jeste muzika za široke narodne mase, tj. može biti muzika koja može da se približi većini ljudi. Samo loš i iskompleksiran muzičar može da kaže da rok-muzika nije za svakog. Pa ako je tako onda bi Mik Džeger i ekipa i dan-danas trebali da nastupaju po budžacima, a ne na stadionima pred više desetina hiljada ljudi.

Moj mlađi brat od tetke svira u jednom bendu. On i piše pesme: i muziku, i tekstove. I kad ga ja pitam kako izgleda to što radi, jer i ja sam pišem pesme i pomalo komponujem pesme (mada je to više neki pop nego rok), on mi kaže da mu sav kreativni polet, ubije menadžer benda (za mene je taj više ''menadžer''), koji pred svaku probu dođe, donese neki CD, pusti im i kaže: ''Danas ćete probati da svirate ovako, kao ovaj bend. Hoću da zvučite kao oni.''

E, dođoh konačno do najvažnije stvari. Gotovo svi današnji rokeri se trude da budu nečije (loše) kopije. Ja sam bratu rekao da u bendu moraju svi da budu kreativni, a ne da se trude da zvuče kao ulični orkestar gde svi sviraju odjednom tako da to više zvuči kao ritmičko dizanje buke. U bendu, kad se stvara neka pesma, kompozitor da neku ideju,tj. prvo akorde. Onda bend odluči da li je bolje npr. da pesma bude u G-molu ili A-molu, tj. da vide kako će pevač da otpeva tu pesmu. Pa se onda na te akorde pravi solaža, mada može i obrnuto: prvo neka solo-deonica pa onda se na osnovu tonaliteta određuju koji akordi idu. Pa onda bubnjar ''oseti'' ritam, pa da pratnju. Pa onda taj isti bubnjar vidi gde bi mogli da se naprave neki ''prelazi'' na bubnjevima pa da onda sam ritam da neku novu crtu toj pesmi. Pa onda basista osmisli neke bas-deonice, ubaci neke improvizacije, pa i on da neku novu i lepšu crtu toj pesmi. Pa onda klavijaturista osmisli ili pratnju, ili neku svoju solo deonicu u pesmi, tj. i on nešto improvizuje ili doda neki zvučni efekat koji će pesmu učiniti još boljom. Naravno, ne mora sve da krene od gitariste, može npr. i od klavijaturiste, ako je on kompozitor. Bitno je da u stvaranju pesme učestvuju svi u bendu. Treba razvijati kreativnost kod muzičara, koja može uz naporno vežbanje sviranja nekog instrumenta da dovede do sposobnosti za improvizaciju koja opet vodi ka virtuoznosti.

Sadašnji bendovi, uglavnom zvuče užasno i pored kvalitetnih instrumenata. A zašto? Zato što svi u bendu sviraju istovremeno jedno te isto, bez nekih upadica koje razbijaju monotoniju nke kompozicije. Ako gitarista vrti akorde, npr.: am-dm-G-C-E7-am, klavijaturista to isto radi, umesto da pravi solo upadice ili da improvizuje nešto. Bubnjar lupa jedan te isti ritam, sa jednoličnim prelazima ili čak i bez njih, basista vrti jedno te isto tokom cele pesme i sve u svemu, sve izgleda kao obično dizanje buke. Gitara uglavnom pravi previše eha, nema čistog zvuka, nego kad se udari jedan akord, već kad se udari drugi usled eha koji je stvorio prethodni akord, ovaj drugi se i ne čuje dobro. Bubnjari zvuče kao da šutiraju u jednoličnom ritmu plastične kante, a ne bubnjeve. Basisti više figuriraju u bendu nego što svarno nešto rade, jer samo vrte, kao što sam već rekao, jedan te isti bas-krug. Sve u svemu: loša muzika, loš aranžman, bezvezna svirka.

I dođoh napokon do pevača. Današnji rok-pevači više ''mekeću'', ''bleje'' i recituju nego što pevaju. Pre godinu-dve na TV B92 bilo je takmičenje rok izvođača. Od 10 učesnika koji su bili u konkurenciji, nijedan jedini nije znao da peva. Ko mi kaže da neko od njih zna da peva, bolje bi mu bilo da batali muziku, jer nema veze sa životom, niti ima sluha. Pitam se samo, gde su nestali moćni, upečatljivi i harizmatični glasovi kao što su ih imali, tj. imaju ih: Milan Mladenović, Alen Islamović, Željko Bebek, Tifa, Viktorija, Tanja Jovićević, Bora Đorđević, Aki Rahimovski? Ne može rok pesma da bude dobro ivedena ako pevač nema glas koji će biti ispred ostatka benda. Ne može u pesmi da u prvom planu budu instrumentalisti, već (moćni) glas pevača. Ne mora to da bude pevač sa velikim rasponom glasa, već pevač koji ima nešto upečatljivo u svojoj interpretaciji. I Bajaga ima mali raspon glasa, ali ima upečatljivu boju istog.

I konačno, ono što je najvažnije, a to su tekstovi pesama. Kad se pogledaju tekstovi pesama današnjih rokera, vidi se da to nikako ne može da bude prava alternativa turbo-folk prostakluku. Pisci tekstova su uglavnom oni ''pametnjakovići'' koji sve vide naopako ili drugačije od ''običnog'' sveta: plavo im je zeleno, zeleno im je roze, roze im je crno; koji tvrde u svojim pesmama da njihovi umovi prevazilaze zapremine njihovih tela; koji govore o nekakvim vetrovima promena koje će doneti deca sutrašnjice koji će ćuteći tišinom krikova svojih duša obrisati memljive podrume tuđih sećanja; koji imaju ''vizije budućnosti'', halucinacije i ostale prikaze i varke sopstevih umova koje deluju kao posledice epileptičnih napada, nervnih slomova, prevelikog konzumiranja alkohola ili nekih narkotika.

Narodu je dosta turbo-folk promovisanja latentne i prave prostitucije, hedoniznma na tuđ račun, razvata, prostakluka, prevare. Ali, bre, narodu i ne trebaju muzičari koji će gomilom nebuloznih metafora u svojim stihovima, u kojima se opisuju: lične frustracije, nervne krize, histerični napadi (to je ono kad neki ''muzičar'' kaže je njegova muzika u stvari izraz besa, tj. da on ''svira bes''...), opis sopstvenih halucinacija, odnosno skupom histeričnih zvukova bez prave melodije i harmonije da zainteresuje publiku, tj. široke narodne mase. Zato i treba pevati o ljubavi. Onoj pravoj i isklrenoj. Koliko god to mnogima delovalo ljigavo i otcrcano, to je ono što nam svima treba. Pesma o ljubavi. Pa kad bi se uradila neka pesma sa ''pitkijim'' tekstom kakvi su npr. u baladama Zdravka Čolića i kad bi se sve to uradilo u rok-fazonu, nastao bi pravi hit. Neka me neko smatra za budalom i zanesenjakom, ali tvrdim da bi to bila pesma za sva vremena.

Narod jeste uglavnom neobrazovan. Narod je surov i sirov. Narod uglavnom nema dobar muzički ukus. Narod je razmažen. Ali narod je u pravu. Brojnost publike određuje vrednost i popularnost dela nekog muzičara koji izvodi u narodu popularnu muziku (narodna, pop ili rok). Klasika ne spada u popularnu muziku zato i ne može da se vrši poređenje sa ostalim muzičkim pravcima. Dok god rokeri ne veruju da rok-muzika, naravno prilagođena današnjem vremenu, može biti muzika za široke narodne mase, rok će zauvek ostati u hibernaciji, tj. vegetiraće na apratima za održavanje života. A postoje dve mogućnosti: da se rok oživi (u šta verujem da je moguće) na jedan moderniji način ili će neko zauvek isključiti aparate...

Bobak_BL · *** Domaci Lazov ***

slobodan milosevic, lepa brena i sasa popovic...
zato sto im se moglo...