Zašto čovek želi da se ubije?

*Mayche* · **.:Lust Stained Despair:.**

Samoubistva mladih sve češća: Može li se tragedija sprečiti?

Devojčica Anita M. (15) iz Jagodine, koja je sa drugovima iz škole bila na letovanju u Buljaricama, preminula je u petak uveče na putu do bolnice. Sumnja se da je uzrok smrti samoubistvo zbog neuzvraćene ljubavi, a kao i uvek posle tragedije, ostalo je pitanje da li se ona mogla sprečiti.
Sa prim. dr sc. med. Vojislavom Ćurčićem, psihijatrom-psihoanalitičarem, upravnikom Bolnice za psihijatriju KBC „Dragiša Mišović“ razgovarali smo o znakovima koji kod adolescenata mogu ukazati na potencijalni problem i kako roditelj, na prvom mestu, može da pomogne detetu koje ima suicidalne namere.

Adolescenti najčešće impulsivno pokušavaju da se ubiju, pa nije lako predvideti takav akt. Ipak, neke promene u njihovom ponašanju (povlačenje u sebe, ćutljivost ili, pak, pojačana napetost i razdražljivost) i raspoloženju (tugovanje, plačljivost) ukazuju na takav rizik
Samoubistva mladih su ozbiljan problem i vrlo česta pojava, kako kaže dr Vojislav Ćurčić. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (iz 2001.) samoubistva mladih, između 15-24 godine su na drugom-trećem mestu uzroka smrti u većini zemalja sveta, pa i u našoj. Devojke tri puta češće pokušavaju da se ubiju, ali mladići tri puta češće u tome uspevaju. Prekomerno uzimanje lekova (bilo kojih koji im se nađu pri ruci) i sečenje vena su najčešći načini za pokušaje samoubistava, a vatreno oružje i skakanje sa visine najčešći načini za ostvareno samoubistvo. Neke specifičnosti u ponašanju adolescenata mogu ukazati na razmišljanje o samoubistvu, pa se to možda moglo primetiti i kod devojčice iz Jagodine, kako kaže psihijatar-psihoanalitičar.
− S obzirom na to da adolescenti najčešće impulsivno pokušavaju da se ubiju, nije lako predvideti takav akt. Ipak, neke promene u ponašanju (povlačenje u sebe, ćutljivost ili, pak, pojačana napetost i razdražljivost) i raspoloženju (tugovanje, plačljivost) adolescenata ukazuju na takav rizik − kaže dr Ćurčić.

POVOD ZA SAMOUBISTVO SU OBIČNO UDRUŽENI PROBLEMI
Ne postoje najčešći povodi za pokušaj samoubistva ili samoubistvo, u periodu adolescencije. Nekada su to gubici značajnih osoba, nekada ljubavni problemi i rastanci, problemi i sukobi u porodici ili sa vršnjacima, školski ili neki drugi neuspesi. Ljubavni problemi mogu biti povod, ali, osim njih, obično postoje i neke druge teškoće i problemi koji izazivaju trpljenje i patnju adolescenta.
− Ni jedan od ovih povoda nije specifičan, ali je specifično da se više povoda udruži u nekom periodu adolescentovog života. Tako nastalo psihičko trpljenje postane u nekom trenutku nepodnošljivo i adolescent se tada odlučuje na pokušaj samoubistva. Njegov cilj je da se na takav način prekine trpljenje, pa je to pre akt protiv trpljenja, a ne života, iako može da se završi gubitkom života − objašnjava dr Ćurčić.
Tinejdžerima u periodu puberteta mnoge stvari često izgledaju dramatičnije nego što zaista jesu. Oni najčešće kroz takve situacije teže ili lakše prolaze, ali ima nekih pokazatelja u ponašanju na koje roditelj treba da obrati pažnju jer mogu ukazivati na to da je reč o ozbiljnom problemu.
− Adolescenti koji imaju značajnije probleme postaju nervozniji, razdražljiviji, tužniji ili plačljiviji, ili obrnuto, menjaju značajno svoje dotadašnje ponašanje – beže iz škole ili popuštaju sa uspehom, skitaju, počinju da uzimaju alkohol ili razne psihoaktivne supstance, odustaju od aktivnosti koje su im do tada predstavljale zadovoljstvo, povlače se. Takve promene raspoloženja i još više ponašanja ukazuju na to da adolescent pati i ima probleme koji ga tište i koje ne može da razreši ili prevaziđe − ukazuje na znake za zabrinutost dr Ćurčić.

NE ODUSTAJTE OD RAZGOVORA SA DETETOM
Adolescent koji je suicidan treba da se oseti voljenim, njemu su pomoć, podrška i razumevanje okoline potrebni jer se oseća nemoćno. Problem koji ima ne treba potcenjivati, a njegovo stanje treba uzeti za ozbiljno.
U slučaju sumnje u suicidne namere deteta, roditelj ne sme da okleva da razgovara sa njim, ali i sa njegovim društvom kako bi otkrio šta je to što ga muči. Ljubavni problem adolescenta roditelju može izgledati smešno, ali je za njega obično nepremostiva prepreka.
− Bez obzira na vrstu problema koji adolescent ima, roditelji treba da pokušaju da ga ohrabre na što iskreniji razgovor i pokušaj zajedničkog sagledavanja i rešenja situacije ili problema. Nema čarobnih pitanja i pristupa kako da to urade po principu „sezame, otvori se!“. Najviše pomaže strpljiv, dobronameran otvoren razgovor i to samo kada su adolescenti za to raspoloženi i spremni − kaže dr Ćurčić i dodaje da ako razgovori sa roditeljima, porodicom ili nekom drugom bliskom osobom ne daju rezultate treba ohrabriti adolescenta da se obrati profesionalcu. − Možete mu reći da, pošto sve do tada preduzeto nije dalo rezultate, treba konsultovati nekog ko je profesionalan, dobronameran, iskusan i objektivan i ko bi mogao da pomogne da se dođe do rešenja.

{Zena}

škorpijica · **~ noćna mora mnogih ~**

Teme "Samoubistvo - Hrabrost ili Kukavičluk?" i "Zašto čovek želi da se ubije?" su spojene.

*Mayche* · **.:Lust Stained Despair:.**

Ispovest mladića koji je pokušao samoubistvo

Svi mi prolazimo kroz momente kada mislimo da život nema smisla, ali je, prema zvaničnim statistikama, u Srbiji previše onih koji u trenutku bezizlaza, očaja i usamljenosti izvrše samoubistvo. Danas, na Svetski dan prevencije samoubistva, hteli smo da vas podsetimo na to da ljude koji imaju problem treba videti, čuti i saslušati. Mnogo je takvih u našoj blizini, ali je malo onih koji bi javno priznali da su razmišljali ili čak pokušali da oduzmu sebi život. Poznajemo jednog od njih.

Strah od smrti je prevagnuo nad strahom od života. Miloš rešenje problema više nikada ne želi da potraži u samoubistvu
Kada mi je jedne večeri, pre skoro godinu dana, zazvonio telefon i na displeju se prikazalo ime Miloša Krstića, osmehnula sam se kao i obično. Miloš je jedan od onih ljudi sa kojima vam nikad nije dosadno − britak, kreativni um i duhovitost koji obećavaju uvek dobru zabavu − požurila sam da se javim.
− Zdravo Miloše − rekoh kao i uvek.
− Zdravo Olivera − otpozdravio je uz osmeh.
I kako to obično biva kad se ne čujemo mesec-dva, upitah ga šta ima novo kod njega.
− Idem na terapiju − rekao je. Pomislih − opet neka šala, trudeći se da je shvatim. Pojašnjenje mi je zaustavilo dah.
− Pokušao sam da se ubijem − rekao je kratko i jednostavno.
Tišina.
− Postoje dve vrste depresivaca − jednom prilikom mi je govorio Miloš tokom nekog razgovora. − Jedni stalno kukaju, a drugi se kriju iza maske najzabavnijih u društvu.
Miloš je, izgleda, od ovih drugih. Nikada to ne bih pomislila o njemu.
Ovo je priča o Milošu Krstiću, mom prijatelju koji se ne stidi da kaže da je pokušao da prekine život.

HTEO SAM SAMO DA SE SVE ZAVRŠI
Titravi zvuk bolničkih aparata, koje je čuo kao u daljini, prvo je čega se seća nakon buđenja na VMA.
− Nisam znao da li sam živ ili mrtav − kaže Miloš (30). − Čuo sam nepoznate glasove i baš sam se uplašio. Nisam znao gde sam i šta se dešava. Lekar je prišao, pitao me jesam li dobro, mogu li da ustanem. Uspeo sam da odem do toaleta. Kad sam se pogledao u ogledalu, zaprepašćen, pomislio sam „od ovog nema goreg“.
Mesecima pre toga Miloš je osećao nezadovoljstvo, bespomoćnost, bezizlaznost… Gomilalo se godinama − posao, novac, emotivni problemi… Svađa sa sestrom, ton njihove rasprave i osećaj da on nju uopšte ne zanima, bili su okidač. Tog jutra, kada je sestra posle svađe izašla iz kuće, bes ga je potpuno obuzeo, kako kaže. Polomio je sve u svojoj sobi.
− Želeo sam samo da se sve već jednom završi − seća se. − Uzeo sam gomilu tableta koje sam pronašao u kući, popio ih i zaspao.
Na sreću, sestra se vratila kući brzo. Stigla je na vreme da ga spasi.
Miloš je, kako kaže, i ranije razmišljao o samoubistvu, a sa 16 godina mu je bio najbliže. Tada ga je takođe spasila srećna okolnost, stric je ušao u sobu dok je iz fioke vadio pištolj. Kada je ponovo čvrsto bio odlučio da prekine taj besmisleni život, želeo je da „pokaže svima“, pokušao je svoje najbliže da kazni.
Otac mu je umro nekoliko godina pre toga, a sa majkom i sestrom kao da je odnos bio potpuno razrušen. Razočaranja, nepoverenje, nemogućnost normalnog razgovora − trajalo je to godinama i kao da više niko tu nikoga nije želeo da sasluša, čuje, razume.
− Posle nekoliko dana došle su, zajedno sa mojom najboljom prijateljicom, da me izvedu iz bolnice. Do tada nisam lekare ni pitao za njih. Krivio sam ih za ono što mi se desilo, jednim delom. Sećam se da su bile zabrinute − izgledale su isprepadano. Nisam se obradovao što ih vidim. Hteo sam samo da odem odatle, da jedem, spavam, spavam, spavam… − kaže Miloš.
Sa majkom i sestrom je odmah otišao na psihijatrijsku kliniku „Dr Laza Lazarević“.
− Sedim u čekaonici sa raznim ludacima. Neki deda viče, sav krvav, sa lisicama na rukama. Muka mi je od svega − dokle sam došao − mislim u sebi. Tad mi je palo na pamet da bi bolje bilo da se nisam ni probudio − ne krije Miloš. − Za razliku od psihijatra na VMA, koji mi je reda radi postavio nekoliko opštih pitanja: posao, roditelji, devojka, posle čega je samo zaključio „fino“, lekar koji me je tu primio bio je zainteresovan. Međutim, nije mi ulivao poverenje i zato nisam želeo da ostanem kod njih u bolnici. Dobio sam uput za zavod u Palmotićevoj ulici.

Crna statistika
U Srbiji se godišnje izvrši oko 1.400 samoubistava, po čemu smo u svetu na visokom 13. mestu, među zemljama koje prolaze kroz tranziciju, kako kaže Branka Kordić, klinički psiholog. Ona je početkom ove godine pokrenula projekat telefonskog savetovalištva za ljude u suicidnoj krizi. Prema rečima psihologa, u poslednjih desetak godina broj samoubistava se se povećao za 60 odsto, na svetskom nivou.
− Ne čudi podatak o velikom broju samoubistava kod nas jer je Srbija traumatizovano društvo u tranziciji. Prošli smo kroz ratove, bombardovanja, krize, a niko se ovde nije ozbiljno bavio tim problemom − kaže Kordićeva, koja je osnivač Centra za životne veštine, u okviru kog je i napravljen projekat telefonskog savetovališta.
Psiholog iznosi još neke značajne podatke na osnovu istraživanja koje se odnosi na Srbiju:
− Broj samoubistava kod nas je veći od broja ubistava.
− Iza kategorije „nesrećnih slučajeva“ krije se veliki broj samoubistava.
− Osobe između 55 i 74 godine starosti su u najrizičnijoj kategoriji, kada je reč o samoubistvima.
− Samoubistva su češća među muškarcima − 70%, dok ih je kod žena zabeleženo 30%.
− U uzrastu 15-24 godine, samoubistva su najčešća kod muškaraca. Pokušaji su impulsivni i fatalni. Devojke u tim godinama gotovo da i ne pokušavaju samoubistva, ali 2-3 puta češće pate od depresije.
− U uzrastu ispod 15 godina samoubistva su veoma retka, ali je 2000. godine zabeleženo 9 slučajeva.
Za sve one koji ne znajući kako da reše životne probleme razmišljaju o tome da oduzmu sebi život, svake noći između 20 sati i 06 ujutru otvoren je broj telefonskog savetovališta 0800-201-200.

UPLAŠIO SAM SE SMRTI
Kod kuće majka i sestra se na sve moguće načine trude da mu udovolje, obigravaju oko njega po ceo dan. Miloš se oseća nemoćno, a njihova pažnja kao da još više podvlači to. Pitale bi ga one „što si to uradio?“, ali znaju da ne bi znao šta da odgovori. Želi samo da ga svi ostave na miru.
− Nisam razmišljao o tome da želim ponovo da pokušam sebi da oduzmem život jer sam se stvarno uplašio. Strah od smrti je prevagnuo nad strahom od života. Osećao sam se kao pušten niz padinu, prihvatao sam sve što je posle mog izlaska iz bolnice usledilo. Prijemni lekar u Palmotićevoj me je prvi saslušao. Čak je spremno odgovorio i na moje šale. Osetio sam da ga zaista interesujem i da mi možda ima pomoći. Tada sam prelomio, odlučio sam da krenem na terapiju − objašnjava.
Miloš, kako navodi, nikada nije osećao da negde zaista pripada. Od njega se uvek očekivalo da može više i bolje od drugih i sam je to znao. U nekom trenutku je prestao da se trudi, nije radio dovoljno na sebi. Od odličnog učenika krenuo je da popušta u školi, fakultet nije upisao. Iako briljira u mnogim oblastima − svemu onom što ga je zanimalo da nauči, Miloš smatra da je to za njega nedovoljno. Međutim, kao da nema snage da bilo šta popravi.
− Ne shvatam kako sam posle toliko nerada u očima drugih inteligentan, zabavan, prijemčiv… Tako su me prihvatili čak i pacijenti sa kojima sam bio na grupnoj terapiji u Palmotićevoj. Prvo sam mislio „šta tražim ja ovde“, ali već posle dva dana slušanja njihovih priča i problema, prvi put sam osetio da negde pripadam. Priče su nam bile iste − kaže Miloš.
Terapija mu izuzetno prija, počinje da se trudi − najaktivniji je u grupi. Prestaje da izlazi uveče do kasno da bi bio odmoran za terapiju. Radi na svom izlečenju, tako što pokušava da razume sebe i druge. Izuzetan talenat za muziku, konačno uspeva da kanališe na pravi način. Okuplja bend i počinje da obilazi klubove. Prvi angažman, drugi… kao da su se sve kockice konačno sklopile.
− Kad se posle četiri meseca završila terapija, osećao sam se kao natčovek. Ja sad idem da pokorim svet, da sviram najbolju muziku na svetu, da budem sa najboljim ženama na svetu… Imao sam rešenje za sve probleme. Bio sam kao ispaljen iz topa − svestan je svoje tadašnje euforije Miloš. − Vratio sam se kući i svi smo osetili promenu. Zbližio sam se sa majkom i sestrom, radio sam ono što volim i još dobijao novac za to. Međutim, posle nekoliko meseci ponovo sam osetio nezadovoljstvo, bes… − shvatio sam da ipak nisam natčovek. Grupa u Palmotićevoj je jedno, a život drugo. Ono što sam naučio trebalo je primeniti u realnom okruženju.
Bila mu je potrebna obaveza, pravi posao, a ne samo svirke. Počeo je da radi kao konobar, što je u tom trenutku bio pravi izbor. Uspevao je da se snađe na radnom mestu i izbori sa tim da uvek postoji neki šef koji je iznad njega.
Ima i sada momenata i situacija koje nisu lake − nedeljama već ponovo pokušava da pronađe posao. Ali, gura dalje.
Misli li nekad o samoubistvu? Razmišlja kratko, pre nego što odgovori.
− Ne bih to više nikad pokušao. Sada bih na drugi način tražio pomoć. Napravio sam neki krug ljudi oko sebe sa kojima mogu da razgovaram. Nekoliko prijatelja, majka i sestra. Osećam njihovu podršku. Ljudi su bitni − zaključuje Miloš Krstić.

{Zena}

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Ponekad stičem utisak da se čovjek manje boji smrti i da mu je skočiti u smrt lakše nego živjeti. Dakle, čovjek je svjestan da sa rođenjem i umire, ali ono između što zovemo život plaši ga i nema dovoljno snage da ga živi dan po dan. Smrt će i tako doći. I dalje ne osuđujem takve ljude, ne nazivam ih ni hrabrima ni kukavicama, ali mislim da se nisu suočili sami sa sobom, da nisu otkrili ko su i šta su i to njihovo besciljno lutanje skratili su onim što je i tako neminovno.

Bobak_BL · *** Domaci Lazov ***

ja mislim da covjek koji zeli da se ubije...ne zna nista....u tom momentu...
tj...da ne moze bas da rasudjuje...i prosudjuje...kao neko normalan...
u vecini slucajeva to su osobe sa velikim psihickim poremecajima...
samo kukavicluk ....strah od zivota...nesposobnost...ljubomora...ili bolest...
mogu covjeka natjerati da se ubije...
no ipak za tako nesto treba imati i odredjenu dozu hrabrosti...
ali hrabrost sama po sebi je na granici ludila... Rolling Eyes

cesto hrabri ljudi....izlazu svoj zivot...opasnostima...ali cesto to bude,
za opravdan cilj....ili da spase neki drugi zivot ili zivote... Wink

ali...samoubice uglavnom nisu ti tipovi ljudi...niti je to ta hrabrost...
na koju se misli kada kazemo hrabar covjek... Wink

nego skupe odredjenu dozu hrabrosti da sebe rijese patnje, boli, ili bilo cega...
zasto inace nemamju dovoljno zivotne hrabrosti...da se izbore sa tim problemima..
dakle uglavnom se ubijaju iz sebicnosti...ne gledajuci...
i ne shvatajuci sta ostavljaju iza sebe...oca, majku, brata, sestru...suprugu djecu...prijatelje...
a samo velike kukavice...ne gledaju na ovo sto sam nabrojao... Wink

i stavljaju svoj interes prije ovog svega...njima je bitno da se oni rese muka....
i sta ih briga za sve ostalo...
ja generalno ne podrzavam samoubistvo u ni jednom obliku...( kao ni niko normalan)
( sad da li sam ja normalan ili nisam...to treba strucna lica da utvrde... Mr. Green

)
ali...bez dvoumljenja...u slucaju neke teske bolesti...upucao bih se kao zeca... Rolling Eyes

i to samo u momentu kada bi sto posto bio siguran da mi nema spasa...i da svojom patnjom patim sebi drage osobe... Sad

no...vecina samoubica se ubija iz drugih razloga...
dugovi....usamljenost...nesrecna ljubav...i ko zna sve kakavi bizarni razlozi,
za samoubistvo postoje...
ja sam imao i dugova...i nesrecnih ljubavi...i jednu srecnu ljubav koja se zavrsila tragicno...i nekoliko puta sam bio tako blizu smrti.. Rolling Eyes

da sam je dodirnuo... Rolling Eyes

ali iz svega sam se izvlacio...i nikada mi nije palo na pamet da dignem ruku na sebe...
(jesam jednom digao flasu na sebe... Mr. Green

dobro tad sam bio , mlad, zafrkan.
i dobro pijan.... pa mi nesto doslo...a i da ne bih nekom drugom razbio glavu morao sam sam sebi:mrgreen:)
sto htjedoh reci iz svake situacije se moze izvuci ako covjek bistro razmislja..
ali ako mu je um pomucen....tesko...i mnogo je lakse nasloniti cijev na celo..
i resiti se svega...ili sto se nerijetko desava , pogotovo u zadnje vreme...
da sebicni maloumnoici u smrt povedu i nekoga sa sobom...
najcesce iz neuzvracene ljubavi...zamisli koliko je to sebicno...
ne moze da zivi sa saznanjem da neko ne zeli da bude kraj njega...
ne zeli da ga voli...nesvidja mu se... Rolling Eyes

i koliko covjek treba biti poremecen...da zbog sebicluka uzme pored svog i tudji zivot...
ja tu ne vidim hrabrost...poznavanje zivota ili smrti...ili bilo cega...
ili brige za bilo sta...
cisto... poremeceni sebicni um... New Evil

mogu ja ovo i mnogo pametnije da napisem...ali necu.... Wink

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

Bobak_BL · *** Domaci Lazov ***

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

U zivotu se mora samo jedno.. Mr. Green

sve ostalo je stvar izbora..

Poenta i jeste u tome da bi se raspao - svakako.
Mislish da je lakshe podneti cinjenicu da se neko koga volish rasada u blatu, a ne u krevetu?
Mozda opet izraste iz saksije.. (resistance.. was.. futile)

I ne odgovori mi na pitanja..

Ovo sam napisao jer vec duze vremena pishem (u neku ruku) o tome kako ljudi precenjuju "prezivljavanje", zivot od 100 godina, il' shta god, ne zbog ljubavi prema tom prezivljavanju vec zbog straha od smrti.
Slazem se da vecina slucajeva samoubistva se desi u "trenutku odsutnosti", al' ne mislish da moze jednostavno u jednoj tacki doci do zasicenja?

Bobak_BL · *** Domaci Lazov ***

lakse je podnijeti cinjenicu da nekoga koga volis vise nista ne boli....
pa makar se raspadao u blatu...vjeruj mi da znam sta pisem...
i ponavljam da bih to uradio...kad bih dobio neku neizljecivu i opasnu bolestinu...

pa rekoh ti...da je sebicluk...uzeti sebe od nekoga ko te stvorio...
a posebno iz nekog ljubomornog razloga... Mr. Green

i ne moze da se poredi sebicluk, koji roditelj ispoljava...
zeleci da ti pomogne da prezivis taj teski momenat...(period...)
kad bi se svi ubijali kad nalete na neki problem...
za par godina na svetu ne bi postojala ljudska vrsta...
poslusaj price ljudi koji su prezivjeli pokusaj samoubistva...
sta su mislili u tom trenutku...a sta sada mislie. kada su svi problemi ostali iza njih...
tj...kad su resili probleme...

btw...na tvoje pitanje nema konkretnog odgovora...barem sto se mene tice...
tj...ja nisam dovoljno strucan da bih mogao da bolje odgovorim na takvo pitanje...
gdje se porede zelja za opstankom i prezivljavanjem necega sto si ti doneo na svet...
i zelje za sebiclukom da ti zbog nekog jadnog i mizernog problema,
koji si ti sam sebi stvorio...uzmes sebe od ljudi koji su te stvorili da zivis...
s tim ti ne ubijas samo sebe , nego ubijas i njih....a to je bas sebicno.... Rolling Eyes

gkukolj · **-tončica-palončica-**

Alexns · **Tinkerbell's pixie dust**

Bobak_BL · *** Domaci Lazov ***