Robinzoni žive u Beogradu

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Ako žive na samo pet minuta od centra grada, a nalaze se usred reke i šume, nemaju struju i vodu, i gaje povrće kakvo se ne viđa na pijaci, koja je njihova adresa?

Odgovor na ovo pitanje znaju trojica Zemunaca koji već decenijama žive na Velikom ratnom ostrvu.

Nerado se predstavljaju punim imenina. Vule (76) je radio u industriji „Zmaj“, a došao na ostrvo 1989. godine “umoran od betona i televizije”. Gaga (52), po profesiji je vozač, a po hobiju radnik u bašti. Na ostrvo je pobegao kriznih devedestih. Srećko, policajac u penziji, u šestoj deceniji života zavisan je, kaže, od Dunava i jedan je od prvih doseljenika. Na ostrvu je od pre 30 godina.

Trojicu naizgled potpuno različitih muškaraca spojila je želja za životom u prirodi. Sada su komšije i prijatelji, a reporteri „Blica“ posetili su ih tokom jednog od zajedničkih poduhvata: pečenja rakije u kazanu.

"To se ne zove kazan, već 'veseli stroj'”, odmah na početku napominje nasmejani Gaga i opominje Srećka da požuri s kafom.

Za to vreme, Vule, od milošte nazvan “Robinzon s Lida”, sedi u stolici okružen cvećem i mirno posmatra Dunav.

Samo nekoliko metara od reke nalaze se njihove sojenice ili, kako ih zovu, „baštovanske kućice“. U njima žive sve dok Dunav ne počne da plavi ostrvo, od maja do novembra, i još duže ako zima zakasni.

"A kad Dunav poplavi, sva trojica sednemo u čamac, dovezemo se do krovova naših kućica koji vire iz vode i tu, na vrhu, pijemo kafu", priča Vule.

Na ostrvu je, kažu, “klima idealna, a pogled još lepši”. S jedne strane vidi se Zemun, s druge Novi Beograd, a na trećem obodu ostrva - ceo Kalemegdan.

Vule, Srećko i Gaga prisećaju se kada je 2006. godine Dunav dostigao nezapamćen nivo i toliko poplavio Veliko ratno ostrvo, da su se videli samo vrhovi krošnji. Tada su, kažu, spasili osam srna, koje su pokušavale da se zakače za krošnje." Nažalost, tri su uginule. Posle toga, nijednu srnu nikada nismo videli na ostrvu", kažu oni.

"Neki prijatelji me i dan-danas čudno gledaju. Kažu 'eno ga onaj što živi u divljini bez struje i vode'. Pa, šta će mi struja i voda? To imam i u svojoj kući u Zemunu", odgovara Vule.

Žena i sinovi bili su u šoku kad je pre 20 godina saopštio da se seli na Ratno ostrvo. Sada, kaže Vule, žena dolazi da peče paprike i obere povrće, a sinovi dovode decu na svež vazduh i odmor.

"Jedan sam od retkih koji ovde uglavnom ne prespava, pa svakog jutra kad dolazim čamcem, dopremam litre pijaće vode za mene, Vuleta i Srećka. Imamo baštu široku 11 metara i dugu oko 100. Ništa ne moramo da đubrimo i prskamo, a i pored toga imamo povrće kakvo se na pijaci ne viđa ", priča Gaga.

I zaista, paradajz je bar duplo veći od onog koji se može pazariti na tezgama u Beogradu, a glavica kupusa je toliko velika da se mora podići s obe ruke. Ako je verovati Robinzonima s Lida, na ostrvu uspeva i pet različitih vrsta pasulja.

" Imamo i brokoli, spanać, papriku, šargarepu, a od voća sadimo jagode, dinje, jabuke, kruške i dunje. Takođe, gajimo zečeve i pravimo izvrstan zečji paprikaš", ističe Srećko.

Ipak, na ostrvu najviše cene mir i tišinu koju je u gradu nemoguće pronaći. Ujutru ih, pričaju, bude fazani koji dolaze iz bašte i “čuju se isto kao kokoške“. Na muziku sa novobeogradskih splavova odavno su oguglali, a svetlo koje dopire sa njih istovremeno im je jedino osvetljenje koje imaju noću.

"Svako ko dođe ovde, produži život za bar pet godina. Nema gradske žurbe i nervoze, a danju se jedino može čuti zvuk stotinu ptica nastanjenih na ostrvu. Pronašli smo raj u srcu Beograda i šta više možemo da tražimo?", poručuju beogradski Robinzoni.

(MONDO)