Marija i njenih 120 sukanja

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Mariju Petrik iz Kisača, čuvara tajni slovačkih sukanja, poznaju diplomate, pesnici i novinari. U samo jedan komplet, sa tri podsuknje, ukrojeno čak 27 metara somota i kašmira

Ako je neko nedovoljno upućen u vrcave laloške bećarce, i pomislio da stih "Tri metera somota" ima bilo kakve veze sa suknjama vojvođanskih Slovakinja, dvostruko se zabrojao.

"Nema slovačke suknje bez šest meteri", odmahuje glavom Marija Petrik (65) ne skidajući ni vruću peglu, ni pažljivi pogled sa ogromne crvene suknje koja je prekrila veliki trpezarijski sto u njenoj porodičnoj kući u Kisaču.

Ovo mesto, na desetak kilometara od Novog Sada, ima samo 5.500 žitelja, većinom Slovaka, a decenijama već pohode ga pesnici, diplomate i novinari. I svi oni bili su gosti u kući Petrikovih, Marije i njenog muža Juraja, koji se upokojio pre godinu dana.

Svojevremeno, kada je pesnik Duško Trifunović naišao kod Petrikovih, zadivljen, primetio je da se čuveni slovački kulen ne bi trebao seći ravno, već pod uglom od 45 stepeni kako bi se videla raskoš njegove strukture. A zatim se obratio domaćici:

"Ti si, Marija, mnogo više od domaćice, ti si za priču. Ma kakvi priču, ti si za roman",kazao je pesnik, zadivljen njenim "muzejem sukanja".

A suknja je tek peti deo živopisne nošnje Slovakinja. Ispod su još tri "velike podsuknje", u svakoj je još po šest metara, a donja je skromnija.

U peglanje jedne suknje Marija utroši dva do tri sata i tonu strpljenja. Suknje i podsuknje najpre se uštirkaju, pa kada su gotovo suve, Marija ih razastire na veliki sto i uzima peglu. Uvek pegla stojeći. Tako ima više snage da rasteže i ispravlja materijal pre nego što ga pređe peglom, kako bi svi nabori i šare došli do punog izražaja.

Ukrojena je od "samo" tri metra. Ukupno 27 metara, somota, kašmira ili puplina ušivano je ranijih godina u svečani odevni komplet svake mlade Slovakinje.

"Pa kad se to zavrti na igrankama! Svaki momački pogled čežnjivo se prikivao za naše suknje, ali zalud: četvrta podsuknja, uska i uštirkana, otkrivala je samo kolena", šeretski se Marija priseća devojačkih dana, kada je momak, da bi video i ono ostalo, iznad kolena, morao najpre da isprosi devojku.

Tako je i nju, 18-godišnjakinju, njen Juraj isprosio 1965. godine. Roditelji su joj bili zemljoradnici, pa se Marija živo seća da joj je otac šarenu suknju od kašmira u kojoj se venčala platio 32.000 ondašnjih dinara. Toliko je tada koštalo jutro zemlje. A Marija je odnela u miraz još 10 sukanja.

U svojim sobama danas ih ima 120. U raznim su bojama i svakojakim, vezenim šarama. Ova svojevrsna umetnička dela slovačkih krojačica i vezilja Marija drži uredno složena u okačene naizvrat (s naličja) da im prašina i vreme ne naude.

"Pozajmljujem ih kulturno-umetničkim društvima i našim snašama za dan posle venčanja, kada služe svatove medenom rakijom", s žaljenjem Marija primećuje da se sve manje seoskih devojaka venčava u tradicionalnoj slovačkoj nošnji.

Za belu venčanicu odlučila se i njena kćerka Marija kada se udala pre nekoliko godina za meštanina Sinišu Stojanovića. U devojačkoj spremi, Marija je svojoj kćerki poslala pet sukanja u raznim bojama. Kada se rodila unučica Sonja, izradila joj je jedan komplet. Neka čuva i neka se seća bake.

"A kada ja jednog dana odem, neka rade sa ovim mojim suknjama šta znaju, mada bih najviše volela da ih smeste u neki muzej", kaže na kraju Marija, koja čitavog života ne skida slovačku nošnju. Ni za šporetom, ni na njivi, pišu "Novosti".

(MONDO)