Miroslav Antic

nastasenjka · **~daydreaming~**

U medjuvremenu

Na svu srecu, ja ti ne mogu pomoci
i umoran sam od trazenja resenja,
koje je uvek na dohvatu nashih kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jacaju,
ali ne rastu.

A da zakoracis?
Ne, ne smes prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi medjuvreme,
ako vec ne osecas svoje.
Postacu hladan i promenicu se,
ali kad-tad cu eksplodirati.
Ko ce da skuplja parcice? Ti?
Pa ti ne mozes da me skupis ni sastavljenog.

Ne kradi mi medjuvreme.
Ono nije nase.
Ono je moje.
I nije izmedju nas.
Ono je izmedju mene i mene.

Ne kradi mi medjuvreme,
bojim se - upasces u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaces medjuvreme
i ostaces zauvek sa mnom bez mene.

gkukolj · **-tončica-palončica-**

U nebo

Godine 1984., u redakciji dečijih novina "Neven" i "Mali neven", Miroslav Antić pomaže oko preloma lista. On tu više nije urednik. Davno je stvorio te publikacije, kao živi spomenik Zmaju, udahnuo im dušu, i sad svraća da uradi neki posao, s ljubavlji, iz strasti...
Miroslav je u tom času, u svojoj pedeset i drugoj, na vrhuncu životne zrelosti. Lik mu je gorštački, asketski. Svima se obraća blagim rečima. Upravo mu je "Dnevnik" odštampao sabrana dela u šest tomova. Pisac je miljenik sreće i bard svog naroda. Tada, sasvim kao uzgred, on kaže da je išao na lekarski pregled, kod Radovanovića, u Sremsku Kamenicu. Gledao mu znameniti hirurg srca i krvih sudova snimke. Vrteo glavom. Pa se onda ovako obratio pesniku:
"Miko, po svemu trebalo bi da ti izvršimo bajpas na krvnim sudovima. Ali ja gledam tu tvoju neverovatnu snagu, i hteo bi da ti predložim nešto..."
Predlog je - da mu se krvni sudovi ne operišu, da pesnik nastavi da živi nošen svojom olujnom energijom, i telesnom i duhovnom. Nema sigurne prognoze, ali izgleda da bi sam Antić višestruko premašio sve rokove koje bi mu hirurgija mogla dati...
"Te zato, kada jednom dođe čas da se rastaneš sa svetom, ti idi na Crveni Čot, pod stoletnu lipu, lezi na travu i gledaj krošnju i nebo."
Miroslav nam je to pričao sasvim ozbiljno, ali bez senke straha pred neumitnim. Kao da nam kazuje jednu od svojih pesama.
Ubrzo posle toga objavio je pesničko-meditativnu zbirku "Horoskop" i splet kosmološko- sudbinskih vizija "Tako zamišljam nebo".
"Horoskop" je pisao kao duhovni testament Oca, koji se obraćao Sinu (svojoj deci i deci svih drugih očeva). Učio je sebe i sve nas ostale kako živeti časno. A u tom testamentu krile su se strepnje i briga za sinom. Želeo je da mu potomstvo i sve nove generacije ostanu nedodirljivi, nedohvaćeni zlom. U drugoj testamentarnoj knjizi "Tako zamišljam nebo" saopštio je sebi i nama da je jedina vredna komunikacija među ljudima, zvezdana komunikacija. Knjigu je otpočeo porugama protiv ćiftinskog pogleda na decu i njihove životne izglede, a završio je poemom "Besmrtna pesma" To je onaj sled stihova ispevanih patetičnim ritmom Sudbine. To mu je ona kucala na vrata, i Antić je potmule udarce ne samo čuo, nego ih i pretočio u reči. Tražio je da mu besmrtnu pesmu pročitaju nad grobom, i to su i učinili.

Izvor: iz Pogovora Raše Popova za knjigu "Horoskop/Tako zamišljam nebo" u izdanju "Prometeja" iz Novog Sada.

gagica.v · **♫ Samo Luda ♫**

"Ako vam mnogo puta kažem da vas volim..."

Ako vam mnogo puta kažem da vas volim,
je li to više ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

Ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste živi,
je li to više života, ili je ovaj, jedan jedini?

Može li da se rodi pet miliona nečega,
a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

Tu umetnost pretakanja iz jedne vrste nečega
u drugu vrstu nečega zovemo naše sad i ovde.

Zar vam je važnije da preživite ma i nekako,
nego da dokučite šta je život?

Doživljaj ovog sveta kod vas je, na žalost, samo
doživljaj vaše vrste sveta...

jellenadabogdakrepala · ***Bitanga bez Princeze***

vidim te vec....
istina...kao u nekoj srebrnoj magli...
ali divno te vidim...
na nogama ti cizme od sedam milja...
u ruci aladinova lampa...
putujes na onom cudotvornom tepihu
iz 1001 noci...
preleces planine i mora
i dizes se visoko prema zvezdama...

mozda ti i ne slutis
koliko volim tvoju trsavu glavu...
detinju glavu koja mirise na sapun
i penusavi aprilski vetar...

glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke...
ogromne...
nedostizne...

glavu koja ce shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina...
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
sto ce krenuti sutra
na nova nepoznata sunca...

ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjas....

cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo...
tako sam jednom leteo
cak do kumove slame....

dve..tri..pet casa vina
u restoranu kraj reke...
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvezdja...

i jedan obican osmeh...
i jedno jesenje vece...
tako sam trazio nove
zlatogrive komete....

tako sam sebi nasao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila...

zato i hocu samo da te zamolim...
preleti beskonacnost
i pobedi vreme i mastu...
ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji...

dodirni rukama prasinu
dalekih dvojnih zvezda...
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara...
al nikada ne zaboravi
kako se koraca po zemlji...

jer ljudska srca
zasadjena su nisko kao kupine
tu... gde su svici crveni dzinovi
naseg malenog kosmosa...,
tu gde smo sebi nacinili
milimetarske beskonacnosti...
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo...
ja daleko od tebe
kao alfa kentaura..
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje vlasica...

pronadji nove svetove
i izatkaj im nebo...
I podari im vazduh
da disu i da ozive...

ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji...
samo tako se mozemo
jedan drugom pribliziti...

cetiri ulice tamo
i tri ulice ovamo...
moja i tvoja casa piva
u restoranu kraj reke...
i moje iskrene oci
i tvoje iskrene oci
u jedno jesenje vece
detinjasto i roditeljsko...

...to je ono prostranstvo
koje hocu da pomirim
izmedju moje i tvoje zvezde.... Razz