Zašto smo radoznali

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Evolucija nas je pretvorila u "mašine za učenje". A mašine za učenje podmazuju se - radoznalošću.

Kuvanje je nešto što svi uzimamo zdravo za gotovo, ali nova teorija sugeriše da bismo da nismo naučili da kuvamo još bili na nivou šimpanzi. Ne samo da bismo ličili na njih, već bismo, takođe, morali veći deo dana da provedemo u žvakanju. Kuvanje, dakle, ima neku svrhu.

Možda će vas ovo razočarati, ali pošteno je da vam kažemo da, šta god bile vaše dugoročne ambicije, vaši životni ciljevi, dalje čitanje neće ih unaprediti. Čitanje ovoga što sledi neće vas sprečiti da osećate glad. Neće vam doneti nikakve informacije koje su od životnog značaja. Malo je verovatno i da će vas učiniti privlačnijim suprotnom polu. Ali, ako vam kažemo da ćete možda saznati nešto više o detetu koje živi u svakome od nas, možda ćete poželeti da čitate dalje, poneti radoznalošću? Pa šta se to dešava u našem mozgu kad je radoznalost jedna od osobina bez kojih je nemoguće shvatiti ljude kao vrstu?

Priroda čoveka određena je radoznalošću. Često, najčešće čak, kada su u pitanju potpuno beznačajne stvari. Radoznalost nas nagoni da se ponašamo krajnje neproduktivno, da čitamo vesti o ljudima koje za života nećemo sresti, ili da saznajemo više o mestima na koja nikad nećemo otići. Čovek prosto voli da dobije odgovore, čak i kada oni ne donose nikakvu očiglednu korist.

Iz evolutivne perspektive, to je misterija. Evoluciju obično doživljavamo kao, pa, najkraće rečeno "veštinu preživljavanja najsposobnijih". Pa kako smo onda evoluirali tako da toliko vremena gubimo na zadovoljenje potrebe koja nema veze sa preživljavanjem i nastavljanjem vrste? Zar ne bi trebalo da smo tokom evolucije postali malo fokusiraniji kao vrsta?

Koreni ljudske radoznalosti leže u činjenici da čovek tokom celog života, za razliku od drugih sisara, u sebi zadrži nešto detinje. Na fizičkom planu to se odražava relativno slabom maljavošću, i prilično velikim mozgom u odnosu na telo. A život obeležen radoznalošću i razigranošću je posledica na duhovnom, ili, ako hoćete, mentalnom planu.

Ovo nas čini s jedne strane slabijom vrstom od ostalih primata, ali, sa druge strane, činjenica da ostajemo radoznali čitavog života dala nam je kapacitet da učimo i dubok osećaj privrženosti ljudima oko nas. I upravo ta sposobnost da učimo koja koren ima u radoznalosti omogućila nam je da napredujemo, jer zahvaljujući njoj možemo da upijemo toliko znanja iz našeg okruženja, pa i iz kultura koje nam nisu bliske u startu. Čak i u odraslom dobu sposobni smo da učimo nove veštine, i razvijamo nove obrasce razmišljanja, što nam povećava sposobnost prilagođavanja novim okolnostima.

U svetu veštačke inteligencije, naučnici se već dugo bave istraživanjem razvoja ponašanja u odnosu na različite algoritme učenja. A zaključak koji se nameće uvek je činjenica da čak i najsavršeniji algoritam učenja u jednom trenutku "pada" ako nema ohrabrujućeg impulsa koji navodi na "još samo malo saznavanja novog". Kad to izostane, zapadne se u kolotečinu oslanjajući se na isto "vreme odgovora" iznova i iznova, dakle stagnira se. Naučnici su zatim prilagodili algoritam tako da dobije neku vrstu "nagrade" ako potraži novo rešenje. Kada su programi bili tako podešeni, s vremena na vreme, ustaljena ruta bila bi napuštena da bi se potražilo novo rešenje. To "istraživanje" ostavlja neke kratkotrajne posledice u smislu efikasnosti, ali dugoročno ima pozitivan uticaj jer program "uči" i spoznaje nove mogućnosti, prenosi BBC.

Pa, tako nekako je išla i naša evolucija. Radoznalost je prirodno "podešavanje" koje nam donosi "nagradu" kad pokušamo nešto novo. Kao vrsta smo se razvijali tako da smo skloni napuštanju "utabanih staza" da bismo isprobali nešto novo, čak i ako na prvi pogled to deluje kao gubljenje vremena. Zato što osećamo da sve što smo danas naučili može da nam bude korisno u danima koji su pred nama.

Sa stanovišta svrsishodnosti, bilo bi idealno kada bismo mogli da "predvidimo" koja bi znanja mogla da nam zatrebaju u životu i skoncentrisali se samo na to. Srećom, u komplikovanom, veličanstvenom svetu u kojem živimo, nemoguće je proceniti šta bi nam moglo biti korisno u budućnosti. I zato čovek nije evoluirao u biće smrtno dosadno, puno straha od novog i nepoznatog, koje se boji da će se izgubiti, i koje nikad neće pokušati da uradi nešto što do tada nikada nije, samo da bi videlo šta će se onda desiti... Evolucija nas je učinila "mašinama za učenje", koje se "podmazuju" radoznalošću.

(MONDO)