Požarevac: Majka ih 20 godina držala zatočene

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Brat i sestra, Marko i Marijana Stanković, detinjstvo i deo mladosti proveli su u četiri zida, jer ih je majka držala zatvorene u kući.

Brat i sestra Marko i Marijana Stanković danas su odrasli ljudi. Marko ima 23, Marijana je dve godine mlađa. Sudbina im je nametnula da detinjstvo i ranu mladost potroše kao možda nijedno dete na svetu.

Njihova priča počinje kada je majka ostala jedini stub porodice. Bila je u poodmakloj trudnoći sa Marijanom kada je nju i decu napustio suprug. Bio je to prvi udarac za celu porodicu, pišu "Novosti."

"Drugi udarac usledio je posle moje vakcinacije. Nije se primila, a ja sam se razboleo. Sa mojom bolešću i tatinim odlaskom, verovatno je počeo mamin patološki strah da nas može zadeseti i veće zlo. Njen odgovor je bio da nas sačuva među četiri zida. Kada o tome sada razmišljam, odgovor nalazim u njenoj preteranoj brizi i ljubavi, koja se graničila ili prešla u bolest. Nije mi lako kada ovo govorim, jer je mama bila naš jedini oslonac. I žrtva. A mi, nas dvoje, žrtve takvog njenog stanja", ispričao je Marko za ovaj list.

Dani u izolaciji koje im je nametnula majka trajali su do njene smrti - pre tri godine. Tri godine već osvajaju slobodu, ali je zatočeništvo ostavilo ožiljke.Ne izbegavaju da pričaju o danima zatočeništva:

"Majka nas je plašila pričama da će napolju da nas kidnapuje otac ili da će nas, ako budemo glasni, socijalni radnici ukrasti i zatvoriti.Govorila je da na svakom koraku vreba opasnost. I mi smo joj, naravno, verovali", priča Marijana.

"Jer kada je otac otišao ona je dala otkaz u trafici u kojoj je do tada radila. Svakodnevno je stajala pored prozora u strahu da će neko doći da nas otme od nje. Daskama je pregradila i vrata i prozore da nas niko sa ulice ne bi video ili da se ne bismo usudili da izađemo. Ali, ako ne računamo to što smo živeli izolovano, dane smo provodili kao normalna porodica puna ljubavi. Nas dvoje smo se igrali, ali uvek u tišini da nas komšije ne bi čule, gledali smo televiziju, čitali novine", kaže Marko i dodaje : "Godine su prolazile tako što je moja sestra u jednom uglu crtala, a ja u drugom čitao o savremenim IT tehnologijama."

Markovi i Marijanini baba i deda su nekoliko puta prijavljivali socijalnim službama da su deca zatočena, ali je njihova majka našla način da im doskoči i "sačuva" decu.

"Čim bi osetila da će neko možda doći da se raspituje odvodila bi nas u napuštenu straćaru u romsku mahalu gde bismo provodili neko vreme. Nekoliko puta nas je skrivala i na Ostrogu. Komšijama koji su se, takođe, raspitivali, lagala je da smo kod oca u Crnoj Gori."

Živeli su tako ne sumnjajući u istinitost majčinih reči. Zato se nikada nisu usudili da izađu napolje. Sve dok ona nije preminula 2010. godine.

Baba i deda su ih uzeli pod svoje okrilje. Širom su otvorili vrata kuće, pustili ih napolje i upoznali sa - životom!

"Niko za nas nije znao da postojimo. Imali smo dokument da smo rođeni i ništa osim toga. U policiji nam nisu verovali. Morali smo da dovedemo svedoke da potvrde naš identitet.

I onda polako, svaki novi dan bio je izazov. Mnogo su propustili, ali se ne plaše budućnosti.

Marijana je našla momka sa kojim je u vezi skoro tri godine. Marko se ozbiljno bavi informatikom.

"Obožavam život, obožavam ljude. Ujutru jedva čekam da se probudim. Meni je doživaljaj samo da šetam ulicom, ili, neopisiv je osećaj kada idem u školu. Za neke ljude su to male stvari, ali meni je sve, nekako, novo i zbog toga uživam u svakom danu", kaže Marko.

Bez obzira na ono šta su proživeli, za majku i jedno i drugo imaju puno razumevanje.

Oboje kažu:"Previše nas je volela, ali znamo da to nije dovljno opravdanje za njene postupke.

(MONDO, foto ilustracija:Guliver/Getty Images/Thinkstock)

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Otac zatočene dece: Niko nije hteo da pomogne

Dragan Stankovića, otac Marijane i Marka, koji se pre 20 godina razveo od njihove majke, a koji su isto toliko godina proveli u zatočeništvu u svojoj kući, kaže da niko od nadležnih nije reagovao na prijave da su deca zarobljena.

"Moja su deca bila zatvorenici 20 godina, a niko nije reagovao! Išao sam u sud, savetovao sam se sa mnogim stručnjacima... Situaciju u kojoj se nalaze moja deca, zajedno sa komšijama, prijavljivao sam Centru za socijalni rad... Uzalud. Svuda sam nailazio na nezainteresovanost. Čak su mi u policiji govorili da je najbolje da se ja ne mešam, da ne bih dizao tenziju. To znači da su svi znali da su deca zarobljena, ali da niko nije želeo da rešava Marijanin, Markov, moj i problem njihove majke" , rekao je za “Novosti” nesrećni otac Dragan Stanković.

Dragan se pre 20 godina razveo od Markove i Marijenine majke i od tada je svoju decu samo nekoliko puta video. Nekoliko godina u vreme dečjeg zatočeništva proveo je u Crnoj Gori, ali se vratio u Srbiju i danas radi u Beogradu.

"Nije samo njihova majka kriva, već i njihova baba. Imala je najveći uticaj na moju bivšu suprugu" , kaže Dragan.

On kaže da je za poslednjih 20 godina nekoliko puta bio u poseti Marku i Marijani, koje baba i majka iz videokruga nisu puštale ni sekundu.

"Kapija je uvek bila zaključana, a deca pod prismotrom babe i majke. Nisam mogao sa njima da ostanem nasamo, niti da ih izvedem napolje, da popričamo normalno."

Na listi onih koji bi mogli da budu pozvani na odgovornost za ovo što se dešavalo su socijalni radnici, policija, ali i školske i zdravstvene službe...

Nije samo otac prijavljivao slučaj sopcijlnim službama, već i komšije nekoliko puta.

”Čim bi osetila da će neko doći da se raspituje za nas, odvodila bi nas u romsku mahalu, a nekoliko puta sklanjala nas je i na Ostrog “, spričali su Marko i Marijana.

Njihove reči potvrdio je za "Novosti" i direktor Centra za socijalni rad u Požarevcu Branislav Popović, koji je na čelu ove službe od pre nekoliko meseci.

On za "Novosti" kaže da je slučaj porodice Stanković Centru poznat još iz 1994. godine, kada su se otac i majka razvodili, a u godinama koje su usledile na ovu adresu stizale su prijave i komšija i oca da su brat i sestra zarobljeni.

"Socijalni radnici su po prijavi obilazili stan, ali nikada nisu uspeli da utvrde da li deca zaista žive u Požarevcu. Majka je tvrdila da se o njima brine otac u Crnoj Gori i da tamo pohađaju školu. Prema evidenciji Centra, osim naših radnika, kuću su nekoliko puta posećivale policijske patrole, ali oni nikada nisu primetili decu”, kazao je Popović.

Način na koji je Centar u Požarevcu tretirao ovaj slučaj najblaže rečeno je - nemaran. Socijalni radnici u Požarevcu nisu do kraja istražili ovaj slučaj, nisu ni definisali problem niti odredili ekipu stručnjaka koji bi se ovim problemom bavili, pišu "Novosti" i navode da tu tezu potvrđuje i pravilnik Centar za socijalni rad u Beogradu.”

Prema njemu, intervencija - kad je o izolaciji dece reč - podrazumeva čitav niz aktivnosti od trenutka kada se pojavi sumnja da se deca drže kao zatočenici u sopstvenoj kući.

“Odmah je neophodno formirati tim koji će do detalja ispitati slučaj, a onda i preduzeti konkretne korake na zaštiti deteta “, kažu u Centru za socijalni rad.

U prvi razred osnovne škole trebalo je da brat i sestra budu upisani 1997, odnosno 1999. godine. Ali kada se nisu pojavili u đačkim klupama, niko od opštinskih i školskih vlasti nije reagovao. A morali su da pozovu roditelje na odgovornost.

Osim što nisu upisani u školu, Marko i Marijana nisu išla ni na sistematske preglede, niti su primali obavezne vakcine, ali ni tada niko od školskih, opštinskih i zdravstvenih službi nije reagovao.

(MONDO, foto ilustracija: Guliver/Getty Images/Thinkstock))