Klubovi za plakanje - hit u svetu

anchi22 · **•• 20:01 ••**

Da li su klubovi u koje ljudi dolaze da bi plakali s onima koje nikada ranije nisu upoznali moda ili potreba?

"Plači, ako ne možeš ništa drugo. Plači, odmori se od bola. Plači da te prođe. Lako je plakati, teško je zaboraviti. Ne plači sam, lepše je u društvu..."

Ova poslednja, jedna od izreka iz čuvene zbirke "O plakanju" Dušana Radovića, nagoveštava nešto što se zaista dogodilo nekoliko decenija posle nastanka pomenute knjige. Shvativši da je bolje plakati zajedno, ljudi su počeli da se udružuju i plaču – u klubovima za plakanje.

Ali, krenimo od početka. Da li je plakanje uopšte korisno?

Prema mišljenju Vilijama Freja, profesora biohemije sa Univerziteta u Minesoti (SAD), plač je koristan. Plačući, izbacujemo sastojke koji se proizvode onda kada se u telu čoveka nagomilaju emotivna napetost i stres. Za razliku od suza koje teku dok sečemo luk ili zato što patimo od alergije, suze koje nastaju kao posledica očaja, pune su prolaktina i kortikotropina, oslobađajućeg hormona, kao i mangana (prisutnog u mozgu potištenih osoba). Naučni radovi pokazuju da se devedeset odsto ljudi bolje oseća posle plakanja.

Plač, na izvestan način, umanjuje duševni bol. Doduše, muškarci plaču ređe. U proseku, sedam puta godišnje. Žene su plačljivije: čine to četrdeset sedam puta tokom godine. Ipak, treba imati u vidu da je reč o podacima od pre nekoliko godina, piše "Politikin Zabavnik".

Da je plakanje dobro za dušu, a posebno plakanje u društvu, znali su poslovni ljudi u Japanu. Da bi umanjili stres čiji je uzrok najčešće posao, oni su počeli da osnivaju klubove za (zajedničko) plakanje. Čini se da posao ljudima sve više predstavlja izvor straha, tuge i osećanja beznađa. Tako su klubovi za plakanje ubrzo postali omiljeni. Moda je lako premostila mora i kontinente i stigla do Evrope.

Klubovi za plakanje (Crying Clubs) su mesta gde čovek odlazi s namerom, zajedno s osobama koje uopšte ne poznaje. S potpunim neznancima. Jasno, u klubu će oduška naći onaj koji misli da nije u stanju da pusti suzu, premda to želi. Klub je mesto gde će se naći neko ko će mu pomoći da se isplače.

U Velikoj Britaniji klubovi za plakanje u poslednje vreme postali su toliko omiljeni da tamošnji listovi pišu o svojevrsnom "bumu plakanja"! Zar je bolje da plaču nego da pevaju? Udare brigu na veselje? – kako kaže narodna izreka. Ne, plakanje je probilo okove predrasuda i sada je slobodno. Ukoliko bi statističari danas ponovo utvrđivali postotak plačljivih žena i muškaraca, možda bi došli do iznenađujućih pokazatelja.

Muškarac koji plače? Do pre nekoliko godina to je smatrano neprihvatljivom pojavom u javnosti. Svi su se smejali i vrteli glavom kada je zaplakao fudbaler Pol Gaskonj zvani Gaza, a još više teniser Rodžer Federer. Kada bi danas zaplakali pred milionima televizijskih gledalaca, većina bi rekla da su hrabri i ... divni. Stvari su se izgleda promenile. Ili je život na ovoj planeti svima postao bar malo, odnosno bar nekad, toliko stresan i nepodnošljiv, da se mora pustiti neka suza.

Japanci su inače poznati kao stidljivi i suzdržani, međutim, đavo je izgleda odneo šalu. Najveći broj članova klubova za plakanje jesu upravo radni ljudi. Dakle, ne plaču zbog ljubavnih jada, već uglavnom zbog preopterećenosti poslom. To je koristan podatak koji govori mnogo o današnjem načinu života.

Što se Velike Britanije tiče, najviše se plače u metropoli – Londonu. U Škotskoj plaču manje. I žene i pripadnici takozvanog snažnijeg pola. Škotlanđani i dalje teško odlučuju da puste suzu, tako da ni klubova za zajedničko plakanje nema veliki broj. Škotlanđanima oči ostaju suve čak i onda kada izgubi njihov omiljeni fudbalski tim. (Što bi rekao Duško Radović: "Žene plaču, muškarci se truju neisplakanim suzama".)

Da li će uskoro i u Srbiji biti otvoren neki klub za plakanje? Vreme je raspusta i godišnjih odmora. Bolje sačekajmo jesen, pa da vidimo ko će plakati. Sam ili u društvu.

(MONDO)