Otežano čitanje i pisanje – lenjost ili disleksija

anchi22 · **•• 20:01 ••**

U Srbiji sedam do devet odsto đaka ima disleksiju, otežano čita i piše, a zbog nepoznavanja i neprihvatanja, ovakve smetnje u učenju ne otkrivaju se sistematski, već skoro uvek slučajno.

Roditelji i nastavnici disleksiju, koja se ne leči, ali se različitim tehnikama vremenom rediguje, najčešće ne prepozaju, pa te smetnje pripisuju lenjosti i nestašluku deteta. Međutim, stručnjaci ističu da je u prevazilaženju problema presudan adekvatan metod učenja.
U Beogradu 14. oktobra počinju Evropski dani svesti o disleksiji pod slognom "Mi znamo šta je disleksija". Treću po redu kampanju organizuje Prvo srpsko društvo za disleksiju, najavila je predsednica Društva, Gordana Babić Cvetković.

Tokom pet tematskih dana, najpre će biti reči o važnosti ranog dijagnostikovanja, a drugog dana gostovaće učiteljica koja će govoriti o praktičnim primerima rada sa disleksičnom decom.

Gost će biti i logoped, žena koji ima disleksičnog sina, i pričaće o metodama učenja, otkrivanju stila učenja, a biće reči i o pravima i zakonskoj regulativi i podršci studentima sa disleksijom, rekla je Babić Cvetković.

U otkrivanju ove smetnje roditelji treba da obrate pažnju ako dete redovno dobija loše ocene na pismenim zadacima, ako teško ili nikako samo ne može da nauči pesmicu, izokreće slova...Tada, kaže predsednica Društva, treba da se obrate školškom pedagog ili psihologu, koji će ih uputiti kod logopeda.

"Disleksija nije bolest, ona je samo drugačiji način razmišljanja. Mi u udruženju volimo da kažemo: to je kao što većina ljudi piše desnom, a neki pišu levom rukom . Disleksična deca neke stvari rade drugačije, ali to ne znači da rade loše, nego samo neobičnije", ističe Babić Cvetković.

Ona upozorava da je najveći problem nepoznavanje i nepriznavanje disleksije. Ovaj problem, kako kaže, ne prepoznaju roditelji u svojoj kući, a vrlo često ne prepozanju psiholozi i pedagozi, profesori.

"Ipak, ne možemo reći da niko neće da sarađuje, ali prosto saradnici u školi nisu u mogućnosti da se svi uključe i da svi sve znaju", rekla je ona i navela da i kada se disleksija otkrije često sledi negiranje i neprihvatanje.

I odrasli uglavnom to kriju, kaže Cvetković i ukazuje da su disleksična deca najčešće sjajna, vrlo često pravi mali genijalci pa se događa da profesor kaže: "Ma kakva disleksija, pogledajte ga kakav je pametan, sladak, dobar , šta ne može da piše?"

Kada se ova smetnja otkrije, na svako dete primenjuje se adekvatan metod rada, a prof. dr Slavica Golubović ukazuje na presudnu ulogu logopeda, tvrdeći da bi oni morali biti u svakoj školi, s obzirom na učestalost disleksije.

"Deca nemaju podršku stručnjaka u redovnoj školi, učitelji nisu kompetentni. Ttrude se, ali ne mogu, nisu školovani za to", rekla je Golubović navodeći da je u beogradskim školama samo desetak logopeda.

Prof. Golubović biće predavač na Danima svesti o disleksiji i govoriće o podršci studentima sa ovim smetnjama, jer je između ostalog autor pravilnika o podršci školovanju studenata sa disleksijom, koji je pre nekoliko godina usvojio Senat Univerziteta u Beogradu. Na UB trenutno studira nekoliko studenata sa disleksijom.

Istraživanja pokazuju da je 30 odsto najbogatijih ljudi na svetu disleksično, a da na engleskom govornom području, zbog velike razlike govora i pisma, disleksiju ima oko 20 odsto školske populacije.

Evropski dani svesti o disleksiji traju do 18. oktobra u Inforumu Kancelarije za mlade.

(MONDO/Tanjug)