www.domaci.de Forum Indeks Home
Portal • Forum • Novi upisi • Pretraga • Link do nas • Domaći filmovi • Lista korisnika • Tim sajta • Proverite privatne poruke • Prijava • Registracija
Pravilnik • FAQ • Profil • Favorites • Galerija slika • Top lista • Download MP3 • MP3 razno • Spotovi • Noviteti 2013 • Muzički noviteti 2014

Kratke priče
Strana prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Književnost ~
::  
Autor Poruka
serpentiner
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de



Godine: 55

Datum registracije: 16 Jan 2019
Poruke: 105
Mesto: Beograd

serbia.gif
PorukaPostavljena: Pet Apr 05, 2019 8:59 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Kad ti je ime zapisano sve samim malim slovima

Miloše, mogli bi provežbati još neki zadatak iz matematike. - Može tečo, ali pre toga mi ispričaj neku priču. - O čemu? - O tome kako je, i gde, nastala prva od svih priča? - Verovatno u nekoj pećini. Pored neke vatre. U nekoj noći posle uspešnog lova - A o čemu je bila ta prva priča? - Verovatno o lovu na nekog mamuta ili medveda. Sigurno nije bila o jednačinama sa dve nepoznate. Nego, kad smo već kod jednačina, zapiši zadatak: Izračunati obim mnogougla ako je poznato ...
* * *
1977. Rudar, Alija Sirotanović, višestruki udarnik, dobio Zastavu 750 ("Fiću") na poklon u Kragujevcu. A mi smo bili derani. Тukli se u prašini. Znali da nije časno tući protivnika kad padne. Čekali da ustane. Da nastavimo tuču. Nismo tukli one koji su bili očigledno slabiji. Ali smo nasrtali na jače od sebe. Jer smo znali da nam tako slava ne gine. Dobro de, najčešće nisu ginule ni batine. I negde u tom periodu, kao po pravilu, uzimali smo u ruke knjigu "Dečaci Pavlove ulice". Himnu u čast dečaštvu, drugarstvu, poštenju i junaštvu. U vremenu kada nismo znali šta su podmuklost, kukavičluk i izdajstvo, knjiga nam je ukazivala gde mogu nastati koreni, iz kojih, odrastanjem, niče drvo zla. Pričajući priču o dve grupe dečaka, koje se bore za teritoriju, ispričana je priča o nečem mnogo važnijem. O ratovima, fobijama, mržnji, neprihvatanju različitosti, zavisti, pokvarenosti, izdajstvu i iznad svega, neosetljivosti na tuđe muke. A iznad sveg tog kala, uzdizala se gromada u obliku plavokosog, sićušnog, bolešljivog mršavka po imenu Erne Nemeček. Deteta koje je nepravedno kažnjeno time što su mu drugovi zapisali ime SVE SAMIM MALIM SLOVIMA. I to dete se suprotstavilo strašnom protivničkom vođi. „Jedan mali dečak stajao je pred Feri Ačom, jedan dečak koji je za čitavu glavu bio manji od njega. Jedno slabačko, plavo dete je podiglo dve ruke. I detinji glas je uzviknuo: Stoj! Vojska dečaka Pavlove ulice, već zastrašena iznenadnim obrtom, odjednom prolomi vazduh oduševljenim poklicima: Nemeček!“ Maleni Erne umire od upale pluća, koju je zaradio u borbi da odbrani svoje malo, časno ime. Pred smrt, drugovi mu donose knjigu u kome je SVE SAMIM VELIKIM SLOVIMA ispisano: ERNE NEMEČEK. Ovozemaljska priznanja ponekad zakasne. Nebeska nikada.

* * *
1977. Snimljeni filmovi "Specijalno vaspitanje", "Ljubavni život Budimira Trajkovića", "Pas koji je voleo vozove", "Miris poljskog cveća", "Lude godine". Teča Žika počeo da se bavi proročanstvima: - Daleko ćeš ti da doguraš. Kad završiš osnovnu školu. Pa srednju. Fakultet. Pa postaneš doktor nauka. Možeš ti to. - Hoće. Sigurno će biti nimistar, ubacuje se baba. Smešan mi taj nimistar. - Baba, ne kaže se nimistar već ministar. I kako to da postanem? - Pa lepo. Završiš školu za nimistre. - Bako, to ne postoji. Nema škole za ministre. - Kako nema? A koju su školu završili ovi što su sad nimistri? Šah-mat. Dokaz završen. Baba je sve znala, pod kapom nebeskom. Mučila je samo jedna tajna. Dugo. Nije se usuđivala da pita. A baš je mučila. Preko puta je živeo neki gospodin. Radio je u Beogradu, a petkom dolazio kući. Na selo. U dvorištu visoke jelke. Kuća sakrivena iza njih. Hladno učtiv i ljubazan. I on sakriven iza jelki. Nekih svojih, unutrašnjih. Pravi gospodin. Dolazio je šinobusom. Stanica stotinak metara iza babine kuće. Preko livade. Baba ga redovno gleda. Tajna neotkrivena. Muči je kako su mu košulje uvek blistavo bele. Šta sve nije radila. Kako god da ih opere, ne budu kao njegove. Prala domaćim sapunom. Deterdžentom. Štirkala. Iskuvavala. Bez uspeha. Konačno se osmelila da pita. - Kako da operem košulje da budu kao tvoje? Šta sve nisam radila. Ne vredi. Prvi put smo ga videli nasmejanog. - Ne brinite majko. Nije problem u vama. Pre nego što šinobus stigne u selo ja se presvučem. Obučem novu košulju. Bacim onu koju sam nosio. - Odakle ti tolike košulje? Zgranuta. - Dobijamo. Službeno. Ništa više nije pitala. Mora biti da je neki veliki nimistar.

* * *

1977. Snimljeni albumi "Ako priđeš bliže" Zdravko Čolić , "Koncert kod Hajdučke česme" Bijelo dugme, "Indexi 1977" Indexi, "Crna dama" Smak, "Moje bube" Suncokret. Prebrojavam ušteđevinu. Novčići. Kusuri iz prodavnice. Nakupilo se. Ali Babino blago. Došlo vreme da se troši. - Imate li dres Hajduka, splitskog? Prodavačica me bledo gleda. - Imamo ove sa prugama. - To su Zvezda i Partizan. - A kakav tebi treba? - Beli, sa grbom. - Takav nećeš ovde naći. Možda da negde poručiš. Da ti pošalju poštom. Vraćam se neobavljenog posla. Blago ostaje netaknuto. Mama se žali na besparicu. Donosim svoje blago. Ne veruje. - Odakle ti to? Uštedeo. Kasnije, priča starom. - Ne znam kako bi platila račun da nije odnekud izvadio svoju ušteđevinu. Stari me zove. - Šta si hteo da kupiš za te pare? Dres Hajduka. Smeje se. - Za te pare si mogao da obučeš ceo tim. Sležem ramenima. Ne znam. Možda sam i mogao. Prolazi par godina. - Danas vam otac dolazi s puta. Ako budete dobri doneće vam nešto. - Doneće i ako ne budemo dobri. Čekamo ga ceo dan. Konačno stiže. Radost. Deli poklone. - A ovo sam kupio u Splitu. Gledam, ne verujem. Pravi pravcati dres Hajduka. Sa grbom. Jedini u gradu.
* * *
1977. Svemirska sonda, Voyager 1, lansirana nakon kratkog odlaganja – trebaće joj dve godine da prođe pored Jupitera i Saturna. Taman toliko nam treba da završimo osnovnu školu. Do tada, čeka nas još par ekskurzija. Ekskurziju čine rasklimatan autobus, kiša i najlon kese sa sendvičima i sokom. Sportska torba, ako ostajemo dva dana. U torbi pidžama, pribor za ličnu higijenu i ponešto od garderobe. Peškir obavezan. - Ko zna kakvi su oni hotelski. Legenda kaže da je sendvič izumeo lord Sendvič. Strastveni kockar koji nije imao vremena da jede kao sav pošten svet. To je zvanična verzija. Nezvanično, mislim da su sendviči izmišljeni da bi deca imala šta da jedu na ekskurzijama. Sastav sendviča je varirao od prilike do prilike. U skladu sa sezonom. Redovni sastojci i gostujući dodaci. Obavezan puter, preko njega salama, kuvana jaja sečena na kolutiće, narendani žuti sir i kiseli krastavci. Ostalo po želji. Umotani u papirne salvete. Svaki posebno. Onda svi zajedno. I još par salveta sa strane. Za svaki slučaj. Pidžama na male mede. Nije to za ekskurziju. - Ko će ti gledati pidžamu? - Ja to neću nositi. - U čemu misliš da spavaš? - U ovome neću. - I druga deca će imati takve. - Ja neću. Kratko savetovanje na roditeljskom nivou. Isključen iz dalje debate. Virim iza Politikinog zabavnika. Stari odlazi negde. Uskoro se vraća sa nekim zamotuljkom. Prelep prugasti materijal za pidžame. - Može li od ovoga? Provirujem. Mnogo mi se dopada. Biće kao prava pidžama za odrasle. Razvlačim još malo. - Paaaa, ajd nek bude. Do večere spremna za probu. - Ostavi mu rukave malo duže. Da mu bude komotna. A i porašće. - Jel ću do ujutru da porastem? - Progovori još samo jednu reč! Nešto mi govori da je bolje da ćutim. U hotelu, pre spavanja, paradiramo po hodnicima i sobama. U pidžamama. - Dobra ti pidžama. Gde si je kupio? Znam da je dobra. Najbolja. - Doneli mi iz Trsta. - Vidi se da je italijanska, mnogo dobra. - Aha, vidi se



_________________
Kratke priče.
 
serpentiner
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de



Godine: 55

Datum registracije: 16 Jan 2019
Poruke: 105
Mesto: Beograd

serbia.gif
PorukaPostavljena: Ned Apr 07, 2019 10:13 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Medijska tišina

Proleće 1950. Izbila Cazinska buna, ustanak protiv jugoslovenske komunističke vlasti. Organizatorima na ruku išla izolovanost Cazinske krajine i činjenica da niko od sledbenika nije posedovao radio-aparat. Radio aparati su bili retkost i u drugim delovima zemlje. Posle rata, slušanje radio programa preko zvučnika na banderama. Radio aparati, statusni simbol. U drvenim kutijama. Skala sa stanicama. Tasteri za promenu opsega talasa. Lampaši. O televiziji nije bilo ni govora Prvo TV emitovanje pedeset osme. Redovan program, sem utorkom, pet godina kasnije. Ujaci kupili televizor. Svake večeri komšiluk dolazi da gleda vesti. TV Dnevnik. Mnogo ozbiljan posao. Za odrasle. - Tiše deco. Počinje Dnevnik. Veruju svemu rečenom. Zar bi neko mogao da laže pred milionima gledalaca? Voditelji kao mali bogovi. Mića Orlovič i Oliver Mlakar. Na selu završavaju poslove pre vesti. Ne propuštaju Dnevnik. Mnogo kasnije, svadba mog bratanca. Pola sela prisutno. Pozdravljaju me istom rečenicom. - Gledao sam te na Dnevniku! Posle desetog ne čekam da progovore. - Znam, znam. Gledao si me na Dnevniku. Izgleda da ga još uvek gledaju.
.
* * *
Jesen 1950. Racionisana količina hleba u Jugoslaviji smanjena za deset posto, smanjen obavezni otkup žita. . Pričamo sa mamom: - Deda je bio prilično strog, dokle vas je puštao da ostanete u gradu? Do deset uveče? - A, neee. Mogli smo ostati do ujutru. - Pa to je bilo odlično! Znači, deda je bio liberalan po tom pitanju. - Jeste, jako liberalan. Ustajanje u pola četiri ujutru. Leti, u tri. Svi na zaprežna kola i pravac njiva. Pa ko voli, nek izvoli. Neka ostane u gradu do ujutru. Ako može da izdrži. Zimi nije bilo šetnji po korzou. Okupljali se po kućama. Najčešće kod nas. Svako od nas osmoro dovede po jednog druga ili drugaricu, i eto žurke. Uveče smo spremali nekoliko tepsija pite bundevare. Ili pečeni krompir, u gaćama. Palačinke pekli u četiri tiganja, odjednom. A kad ima šećera, pravili smo štrudle. Sa orasima i makom. Zemljoradnici su za predatu šećernu repu od šećerane dobijali po jedan džak šećera. Džak bio zaključan u ostavi. Ključ kod dede. Davao nam šećer samo za praznik. - Znači, ništa od kolača? - Snalazili se. Ostava napravljena od letvica. Između letvica pukotine. Džak sa šećerom bušili i izvlačili šećer pomoću slamčice. - A da vas je deda ukebao? - Polomio bi tri štapa na nama. Pedagogija mu je uvek išla od ruke. - Nije bilo alkohola na žurkama? - Neee. Deda je imao podrum sa vinom. Na podrumu debeo katanac. - Znam taj podrum. Tu sam se igrao kao klinac. Nekoliko stepenika, paučina i burad. I miris vina. Neponovljiv. Kako je izgledala žurka? - Pričali, smejali se. Neki igrali šah ili karte. A pravili smo i predstave. -Kakve predstave? - Paaa, recimo Tri hajduka. Ugasimo sijalicu. Ostane da gori samo jedna sveća. Publika sedi i jede pitu bundevaru. Ili gricka suncokret i semenke. Pravo pozorište. I onda izađe najstariji brat i krene: "U po burne crne noći, Feruz-paša iz sna skoči. Žižak drkće, k'o da čita stravu sanka s bleda lica. Feruz-paša kadu pita: Kamo ključi od tamnica?" Publika se utiša, ne diše. "Ha-ha, ha-ha, babo moja, ni živih se nisam boja, dok su bili za užasa, a nekmoli mrtvih pasa." I onda glas iz pozadine kaže: "U tamnici, lednoj stravi, gde jakrepe memla davi,gde se groze hladne guje kad se sete nekih muka, onde sede tri kostura, tri kostura od hajduka." Najmlađa deca su imala kostime napravljene od čaršava sa iscrtanim lobanjama i kostima. U mraku, sa treperavom svećom, stvarno su izgledali strašno. I kad dođe ono : "Sama s' ruka paši diže, sama noga kroči blize. Pehar popi, ciknu muka, ciknu paša - a te kosti, smejaše se, Bog da prosti!", tu deca-hajduci počinju da se smeju. A publika da vrišti. Eto. Prava žurka.

* * *
1950. Izrađeni prvi prototipovi traktora Zadrugar T-08. Teča rusofil: - Rusija je majčica zemlja. Sloveni, kao i mi. Svetska sila. U Americi vlada kapitalizam. Kažu, truli kapitalizam. A mnogi su dvadesetih godina putovali brodom za Ameriku. I iz naših krajeva. Glad ih naterala. Ima tu u selu jedan koji se vratio iz Amerike. Celo selo teralo šegu na njegov račun. Mnogo smotan beše. Ili se bar tako činilo. U seosku zadrugu stigao prvi traktor T-08. Dovezli ga i tako ostavili. Niko ne zna da ga pokrene. Javi se taj. On će. On zna. Teraju ga. Rugaju se. Niko ne ume da se ruga kao seljak. Traktor i dalje stoji. - Da pustimo onoga? Bar ćemo se nasmejati. Starac seda za traktor. Pokreće ga. Vozi kao da je rođen na njemu. A kako i ne bi. Za vreme prohibicije alkohola vozio je kamionete za Lakija Lućana. Šefa mafijaške porodice Đenoveze. Posle vozio Ford T. Bežao pred policijom grada Čikaga. Tridesetih godina, Laki uhapšen. On se vratio brodom.

_________________
Kratke priče.
 
serpentiner
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de



Godine: 55

Datum registracije: 16 Jan 2019
Poruke: 105
Mesto: Beograd

serbia.gif
PorukaPostavljena: Pon Apr 08, 2019 11:06 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Rat i mir
1979. Svemirska letjelica Voyager 1 u najbližem prolazu pored Jupitera, poslala je prve snimke Jupiterovih prstenova. Otkriveni su i sateliti Metida i Teba, u julu i Adrasteja. Teča Žika oduševljen: - Šta sve čovek napravi! A nekad smo se pentrali po drveću, kao majmuni. I koliki su samo trud i znanje uloženi. Samo napornim radom može se postići uspeh. I samo posle napornog rada čovek može biti zadovoljan sobom. - Znam tečo. U drugom razredu srednje škole dobili smo teme za rad iz književnosti. Rok tri meseca. Rat i mir. Po temama procenjujemo koliko se od nas očekuje. Dobijam kneza Bolkonskog. Dakle, vruć krompir. Posle mesec dana čitko prepisujem rad. Sutra ću ga predati. Čitam još jednom. Precrtavam gluposti, besmislenosti, ispraznosti. Od dvadesetak strana ostaje svega par pasusa. Pišem ponovo. Još mesec dana. Čitko prepisujem. Gotovo. Za svaki slučaj čitam ponovo. Precrtavam više od pola. Nije tako loše, ali ipak ne valja. Treći put. Pomalo se nazire celina. Rečenice dobijaju smisao. Vidi se ideja. Bliži se rok. Čitam još jednom. Ovoga puta precrtavam vrlo malo. Stilizujem. Valjda je dobro. Zaključak nedorečen. Pišem ga ponovo. Ne mogu više. Kako je, tako je. Predajem rad. Predaju i ostali. Svi su se namučili. Ta ocena je presudna. Dvojka za izbegavanje popravnog. Trojka koja znači miran san. Četvorka koja otvara mogućnost za odličan uspeh. Za upis u treću godinu. O petici niko ni ne sanja. Prošle godine je niko nije imao. Dolazi dan odluke. Na stolu gomila radova. Radoznalost. Nervoza. - U celoj prošlogodišnjoj generaciji nisam dao ni jednu peticu. Ove godine čak dve! Jednu u vašem odeljenju. Par stolica škripi. Uzvrteli se oni koji se nadaju. U sebi pogađamo ko je taj srećnik. Uzima jedan rad. Iz daljine se ne može prepoznati čiji je rukopis. Ni po boji mastila. ni po papiru. Svi smo pisali na karo papiru. Pola strane po vertikali pišemo mi. Drugu vertikalu smo ostavljali praznu. Gledamo iz daljine. Pola strane plavo. Pola crveno, njegova olovka. Više komentara nego teksta. Pomalo mi smešno. Kreće da uruči rad. Treska ga ispred mene. - Nastavi ovako pa ćemo se sresti i razumeti. Parafrazira Andrića. Crvenom olovkom čekiran svaki red. Kako se primicao kraju rada čekeri mu sve veći. Na poslednjoj čeker preko pola strane. Izgleda da sam bio dobar u finišu. Već sledeća generacija koristi taj rad za prepisivanje. Delimično ili u celosti. U jednom od pisama koja sam dobijao u vojsci sestra piše da i ove godine prepisuju rad. - A na kraju ženski svet obavezno otplače. Tako kažu. Pokušavam da se setim tog završetka. Ovako nekako. “To nešto užasno već navaljuje sa druge strane na vrata i provaljuje kroz njih. Nešto neljudsko. Smrt. On se hvata za vrata. Ulaže poslednje napore. Zatvoriti ih više ne može. Još jednom navali ono odande. Oba se krila bešumno otvaraju. Ono uđe. I ono je smrt. Poslednja borba kneza Andreje sa smrću bila je znak da još uvek želi da živi i ta želja se ogledala u ljubavi prema Nataši.”

* * *

1981. U studentskoj menzi Univerziteta u Prištini započinje protest zbog loše hrane koji će eskalirati u masovne proteste širom SAP Kosovo. Moja generacija upisala završnu godinu u gimnaziji. Stručni predmeti nisu veliki problem. Klasični jesu. Čas književnosti. - Dolazeći danas na čas, smislio sam pitanje za tebe. Blago meni. Ustajem. - Pitanje glasi: Odnos između tela i duha u delu Gospoda Glembajevi. Lepo pitanje. Ima samo jedan mali nedostatak. Nisam pročitao knjigu. Vidim da polaže velike nade u dobar odgovor. Ne mogu da ga razočaram. Ajd da izdržim bar prvu rundu. Da ne predam meč bez borbe. Počinjem. - Uslovljen vremenom i okruženjem ... Od ničega pravim traktat. Ne prekidam. Kruži oko mene. Gestikulira. Odobrava. Nekako privodim kraju briljantno izlaganje o odnosu tela i duha. - Samo još jedno pitanje. Ko od glavnih junaka najbolje odgovara ovome što si rekao? Laku noć. Ne znam nijedno ime iz dela. Pravim se da razmišljam. - Ko zna? Okreće se prema razredu. Drugarica mi šapuće. Ne čujem. Šapuće glasnije. Ne čujem. Piše na parčetu papira. - Fabrici! -bTako je! Drugo pitanje. Ivo Andrić. Mostovi. E, to je već nešto. Pročitao sve. Od Ex ponta na dalje. Pročitao i što treba i što ne treba. Pričam. Počinje da se mršti. Menjam tok. Razvedrava se. U želji da kažem sve odjednom, stvaram zbrku. Ponovo se mršti. Pričam nejasno i nepovezano. Preskačem. Vraćam se. Kapituliram. - Da si odgovorio kao na prvo pitanje, ovo bi bila petica za kraj godine. Čekam te na pismenom. Sedi. Četiri. Aplauz. Izlazimo. - Što si pokisao? Niko do sada nije dobio veću ocenu od trojke. Treba da častiš. - Znam. Šta da kažem? Prošao sam gde se nije moglo proći, a pao na ravnoj livadi. Ocena nije merilo znanja.

* * *

1981. Izvešteno da je SFRJ započela pregovore sa stranim bankama radi pozajmice dve milijarde dolara za pokrivanje deficita platnog bilansa (dugovi već iznose 18 milijardi dolara). Pre mnogo godina, teča mi pojasnio stručni izraz: mangup. - Mangup je momak koji kupi veknu hleba, kad se rano zorom vraća iz kafane, pa ga posle komšije hvale da je ranoranilac. Sestra me budi. - Hoćeš da mi pomogneš da odnesem torbu do autobuske stanice? Ustajem. Do autobuske pola kilometra. Napolju sneg. Torba teška. -Težak ovaj tvoj fakultet, ima bar dvadeset kila. - Ne lupaj. Dobro de, neću da lupam. Sneg navejao. Škripi. Probijamo se nekako. - Mogli su bar da očiste ispred kuća. - Opet lupaš. Svi još spavaju. Stvarno lupam. Autobus brekće. Dimi i smrdi. Kreće. Mašem joj. Vraćam se. Sneg veje. Stižem do kuće. Mogu još malo odspavati do polaska u školu. U susret mi dolazi komšija. Krenuo na posao. - Dobro jutro! - Jel to ideš iz kafane? Ako. Kad ćeš, ako ne sad. Dok si mlad. Samo, kupi veknu hleba drugi put! Ode smejući se. Neke šale se nikad neće promeniti

_________________
Kratke priče.
 
serpentiner
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de



Godine: 55

Datum registracije: 16 Jan 2019
Poruke: 105
Mesto: Beograd

serbia.gif
PorukaPostavljena: Uto Apr 09, 2019 9:11 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Četiri godine do Orvela
1980. Rubikova kocka predstavljena na sajmu igračaka u Londonu. U srednjoj školi počinje turnir u šahu. Svi igrači se poznaju. Vide novo lice. Takozvani siguran poen. Otimaju se ko će prvi da igra sa mnom. Vesele se. Našli žrtvu. Turnir traje mesec dana. Rezultati na velikoj tabli u hodniku. U mojoj rubrici pobede i poneki remi. Oni veselnici me presreću. - Ispali smo budale. Zašto nam nisi rekao da si najbolji? - Niste me pitali. Ako u grupi ljudi za pet minuta ne otkrijete ko je žrtva, budite sigurni da ste to vi. Na času fizičkog preskačemo kozlić. Skok. Doček na ruke. Kolut preko kozlića. Trećina se polupala. Odmiču odskočnu dasku. Polupala se i druga trećina. Odmiču odskočnu dasku. Ostaje nas malo nepolupanih. Odmiču je opet. - Ovo je nemoguće. Redom odustaju. Jedan preskače. Vraća se i tiho govori. - Ne gledaj u kozlić. Samo u dasku. Baci se i ne gledaj napred. Nisam lud. Nema šanse. Još par polupanih. Devojke se smeju. Moj je red. - I ovaj će se polomiti. Smeh. Odustajem od odustajanja. Gledam u dasku. Ne razmišljam šta posle nje. Dohvatio kozlić. Ne znam kako. Preleteo, visoko, visoko. Skoro savršen doskok. Nikad više ne bi. Ni za dve kile karamela. Voćnih. Od maline. * * * Zima 1980. Šestog januara u nula časova po univerzalnom vremenu (UTC), počela epoha Globalnog pozicionog sistema. (GPS). Tečina globalna pozicija na šahovskoj tabli - očajna. Džentlmenski predaje partiju. - Tečo, baš si pravi džentlmen! - To je stvar šlifa! - Tečo, šta je to šlif? - Šlif je ono kad ti dama stane štiklom na prste, a ti kažeš: Izvinite što sam podmetnuo nogu ispod vaše štikle. Osamdesete. Šlifu nas uči jedan mlad profesor. Došao iz prestonice. Šmeker, par ekselans. Priča nam. Dugo. Da su maniri i lepo vaspitanje ono što nas odvaja od nekih drugih. Svojim dolaskom u našu varošicu, izazvao je komešanje udavača. I pomalo zavist nekih drugih. Nalickan. Uštogljen. Beogradski pozer. Rekoše zli jezici. Ko će narodu namesiti kolača? Ništa to nije smetalo da nam i dalje bude idol. - Kad ulazite u kafanu, vi idete prvi. Dama iza vas. - Zašto, profo? - Da je pri ulasku zaštitite od radoznalih pogleda. A kad izlazite iz kafane, ona napred, vi za njom. Iz istog razloga. - I ti si sve to znao kad si dolazio u Beograd da studiraš? - Eee, bar da jesam. Ote mu se uzdah. Vidimo da se tu krije neka pričica. - Pričaj nam! Neće. Setio se nečega. Teško mu. - Nisi fer! A mi smo te jutros budili. Da dođeš na časove. Neka, neka. Nećemo drugi put. Smešno mu. Tog jutra se zaista uspavao. Kad smo videli da ga nema, ceo razred se utišao. Da direktor ne dođe. I vidi da nema profe. Jedan otrčao do telefona. Profa se jedva probudio. Stigao sav raščupan. Ali i tada sa kravatom. Šmeker ostaje šmeker. Razoružan našim argumentima, otpoče priču. - Bio sam pravi student. Imao sam neku malu stipendiju. Prazni džepovi. Čekao me i neki težak ispit. Sve mi se skupilo. Pognuo glavu. Šetam studentskim gradom. I naletim na nju. - Devojku iz snova? Klima glavom. - Iz snova. Noge mi se odsekle. - I onda si je startovao? - Ni na kraj pameti! Naišli neki drugari. Pitam, znaju li ko je ona. Znaju. Počinju složene pripreme. Drugari pomažu. Skupili u domu najbolju garderobu. Odelo od tvida. Cipele italijanske. Jedva nošene. Nečija bela košulja. Kravatu birali celo veče. - A pare? - Dao je koliko je ko mogao. A onda smo otišli u našu omiljenu kafanu. Sve ugovorili. Šef sale da nas dočeka na vratima. Pokaže najbolji sto. Upali sveće. Šef orkestra da kaže: - Gospodine, za vas kao i obično? Violine. Tiho da sviraju. Prodavačica cveća. Da priđe stolu i da joj pokloni ružu. Kao, zbog mene. - Kao u filmu! Sad nam još samo kaži da nije htela da izađe sa tobom. Pa da kolektivno plačemo - Pristala je. Jedva nekako. Uglavnom, nađemo se u Skadarliji. Sve ide po planu. Večera. Dobro vino. Violine. Sveće. Cveće. - I drveće! Nestrpljivi smo! Kako se završilo? - Otpratim je do kuće. Zahvaljuje se. Provela je prijatno veče. Pitam je kada ćemo opet izaći. Kaže, nikad više. Može li mi bar reći gde sam pogrešio? - U samom početku. Pustio si me da prva uđem u kafanu. U zemlju sam propala od sramote. Tako ona kaže. Kraj nastave za taj dan. Sedimo na klupi u parku. Lepe žene prolaze kroz grad. I dalje razmišljamo o profinoj priči. - Misliš li da je navela pravi razlog? - Ko to može znati. On veruje da jeste. Lakše mu je tako. Napomena: fr. par excellence (savršen) . * * * Proleće 1980. Dodela Oskara. Najbolji film “Kramer protiv Kramera”, ukupno pet nagrada od devet nominacija. Najbolji strani film "Limeni doboš". Jugoslovensko dramsko pozorište gostuje u našem malom mestu. - Ako platimo ulaznice, nećemo posle imati za piće. A treba još da odemo do hotela. - Znam, stigao je novi orkestar. I nova pevačica. Problem. - A da se nekako uvučemo u pozorište? Genijalna ideja. Pred ulazom stoji čikica iz pozorišta. Obrađujemo ga. - Samo da malo provirimo? - Momci, sala je prepuna. - Mi nemamo para. Dobro de, imamo malo. Ali ne mora se baš sve reći. Čikici žao. - Mogu jedino da vas odvedem iza pozornice. Pod uslovom da ne ometate glumce! Naravno da nećemo. Oduševljeni. - Ovo je bolje nego što smo očekivali! Iza pozornice. Irfan Mensur prebira po zavesi. Traži izlaz na scenu. Šapućemo. - Levo, levo! Pronalazi. Namiguje.. Stiže Ljuba Tadić. Deluje umorno. Kao da će zaspati. Tu, na podu iza pozornice. Prebira po zavesi. - Levo, levo! Klima glavom. Umorni čovek staje na daske. Razbija tišinu. Ni traga od umora. - Delovalo je kao da će se srušiti, a vidi ga sad! Kraj predstave. Publika na nogama. Aplauzi. Skandiranje. Krećemo ka letnjoj bašti. - Jesi li video kako se preporodio kad je izašao na scenu? - Jeste, čim je stao na daske. Valjda ih zato zovu “Daske koje život znače”.

http://priceotecama.blogger.ba/

_________________
Kratke priče.
 
serpentiner
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de



Godine: 55

Datum registracije: 16 Jan 2019
Poruke: 105
Mesto: Beograd

serbia.gif
PorukaPostavljena: Čet Apr 11, 2019 7:36 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Džentlmen


1958. Niš. Đorđe Marjanović peva u pauzi koncerta. Publika mu ne da da ode sa bine.
On je bio prvi pevač zabavne muzike na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao
iza mikrofona. Skandal potresa zemlju. Jedan pevač se pomerio prilikom izvođenja pesme.
Ljudi u neverici. “Šta taj hoće? Kakvi su to štetni uticaji po omladinu? Gde to vodi?” Ne samo
da se pomerio, već je i skinuo mikrofon sa stalka. Šetao po bini. Klečao. Plakao. Valjao
se po podu. I na kraju bacio sako u publiku. Šezdesete. Neki drugi pevač očajan:
- Pevam otkako je Đorđe bacio sako. Pevam šansone, kancone, rok. Noćima
ne spavam. Slušam radio Luksemburg. Beležim note. Tekstove. Posle sve to prenosim
orkestru. Na koliko sam samo igranki i čajanki pevao. Broja im se ne zna. Glavni junak
ove priče, počeo je da se žali. Divno beše glavni biti, dok ga nisu pročitali. A stvarno
je bio popularan. Zvezda. Ne baš Severnjača, ali ipak zvezda. Sudbina ponekad
surovo sudi. Zvezda je počela da se gasi. Prijatelji počeli da okreću leđa.
- Nisam pozvan na svadbu! Nisam im dovoljno dobar! A bio sam veliki prijatelj
i sa mladom i sa mladoženjom. Žena ga pita: - Zašto se oblačiš? Gde ćeš?
- Idem na tu svadbu! - Nepozvan? Nemoj da nas sramotiš, ako Boga znaš!
- Ne brini. Znam šta ću da uradim! Malo kasnije. Ulazi u hotel. Svadba traje.
Žamor. Zveckanje escajga. Kuckanje čaša. Orkestar na pauzi. Još jednom
namešta leptir mašnu. Bela mašna za beli sako. Stavlja ružu u rupicu
na reveru. Ulazi u salu. Prilazi bini. Uključuje razglas. - Sledeća pesma je moj
poklon za mladence. "Samo jednom se ljubi ...". Peva bez pratnje. Žamor u
sali prestaje. " ... sve je ostalo varka ... ". Bubnjar prvi ustaje. Zna on da je
pevač nepoželjan na ovoj svadbi. Ovo je jače od njega. Seda za bubnjeve.
Daje ritam. " ... često udes nam grubi, šale zbijati zna." Fender Stratokaster grmi.
" Zato mislimo na čas, da je to ljubav žarka ..." Proradila i bas gitara. Za njom
i saksofon. On peva kao nikada. Natkrilio salu. Zatim i ceo grad. Otišao u
neke gornje hemisfere. " ... al' taj žar prodje začas , kao blijeda slika sna! "
Završava pesmu. Klanja se. Kreće ka vratima. Za jednim stolom, neka devojka
briše suzu. U prolazu, vadi ružu iz revera. Stavlja na njen sto. Zatvara vrata
sale za sobom. Ušao kao nezvani gost. Izašao kao džentlmen. Veliki. Pravi.
Neponovljivi. Tako je to nekada bilo. Ako mi verujete.
http://priceotecama.blogger.ba/

_________________
Kratke priče.
 
serpentiner
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de



Godine: 55

Datum registracije: 16 Jan 2019
Poruke: 105
Mesto: Beograd

serbia.gif
PorukaPostavljena: Čet Apr 18, 2019 6:40 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

http://priceotecama.blogger.ba/

_________________
Kratke priče.
 
serpentiner
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de



Godine: 55

Datum registracije: 16 Jan 2019
Poruke: 105
Mesto: Beograd

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Apr 20, 2019 8:20 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

1993. SR Jugoslavija je pretrpela inflaciju od 5 kvadriliona procenata
mesečno (cene su se duplirale svakih 16 sati). Hotel Interkontinental.
Predstoji dodela godišnjih nagrada za ostvarenja u video izdavaštvu. Nešto
kao dodela Oskara. Nagrade u kategorijama: Najbolji izdavač, Najbolji film,
Najbolji video distributer… Ovo zadnje je izgleda naše. Nagrade u vidu
kristalnih pehara. Sedimo u separeu. Prilazi nam neki uniformisani general.
Nosi bele rukavice. Ipak je konobar. Čaša umočena u šećer. Kriška limuna na
ivici. U čaši svašta nešto. Koktel. Većina puši originalne cigarete u tvrdom
pakovanju. Nose firmirane cipele. Motam originalni duvan sa pijace u
originalni papirić sa kioska. Krijem originalno izlizane patike pod sto. A svi se
bavimo filmom. Sjaj i beda Holivuda. Dobili smo tu nagradu. Odlazimo na
“Video sajam” koji se održava u nekom gradiću. Ceo dan opremamo štand.
Ustali u četiri ujutru. Putovali. Istovarali opremu. Pada mrak. U hali sponzor
izlaže svoje proizvode. Neki slatkiši. Aranžira ih neka slatkica. Mi aranžiramo
kutije sa filmovima. Svako radi svoj posao. Drugar me gurka: - Smisli neki
napad. Pa da nam večeras pokaže grad. Nema tu šta da se smisli.
Startujem: - Ej, zdravo. Umirem od gladi. Šokirana nastupom. Sledi osmeh.
- Što ne kažeš?! Trpa mi velike kutije keksova, čokoladica. Svega. Vraćam se
sa plenom. - Šta si joj rekao? - Samo istinu. U hotel smo se vratili u tri
ujutru.

http://priceotecama.blogger.ba/

_________________
Kratke priče.
 
serpentiner
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de



Godine: 55

Datum registracije: 16 Jan 2019
Poruke: 105
Mesto: Beograd

serbia.gif
PorukaPostavljena: Ned Apr 21, 2019 7:56 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

RAŠOMON

Zima 1993. U snažnoj eksploziji u Svetskom trgovinskom centru u Njujorku,
za koju su odgovorni arapski islamski teroristi, poginulo šest, povređeno oko
1.000 ljudi. Vesti iz sveta smenjuje meterološki izveštaj i konstatacija:
“Inje se stvara na onoj strani odakle duva vetar.“ Razmišljam da li je to
pleonazam. Može li postojati vetar koji ne duva? Bilo kako bilo, naš narod
lepo kaže: „ Nema zime dok sever ne dune”. Policijska kola staju pred
ulazom u videoteku. Vidim ih kroz veliki stakleni izlog. Uniformisani policajac
i inspektor. Otvaraju vrata. Talas hladnog vazduha ulazi zajedno sa njima.
Predstavljaju se. Inspektor počinje razgovor. - Neko je prošle večeri odavde
zvao policijsku stanicu. Prijavio je da je pronađen čovek koji je ležao na ulici.
- Ja sam zvao. - To sam i mislio. Ti si, dakle, taj bradonja? - Očigledno jesam.
Samo ne znam kako ste preko telefona videli da imam bradu. Smeška se.
- O tome možemo pričati kasnije. Treba da daš izjavu o onome što se sinoć
desilo. - Hoću. Jeste li za kafu? - Baš bi nam prijala! Da se malo ugrejemo!
Kafa skuvana. Kaže: - Izvoli, momče. Slušamo te. Pričam im sve što znam.
Povremeno razmenjuju poglede. Inspektor sve zapisuje u blokče.
Priča završena. - Mnogo si nam pomogao. Neke kockice mozaika su se
uklopile. Neke još nisu. Ako nam bude potrebno još neko razjašnjenje,
gde da te potražimo? Dajem im adresu. - Ali najlakše vam je da me
nađete ovde, na poslu. Radim popodne, svakog dana. Spremaju se da
pođu. Pitam: - Kad ste već ovde, dobili smo nove filmove, želite li neki
kriminalistički? Ne žele. - Hvala ti na kafi! Vidimo se! Odlaze. Pravim red
na pultu. Stavljam na tacnu šoljice, tanjiriće, pepeljaru ... - Ups! Blokče!
Ostalo je blokče na pultu ...

* * *
Gledam u otvoreno blokče. Prodao bih dušu đavolu, samo da saznam
šta je zapisano u njemu. Dobro,de. Nije lepo čitati tuđe blokče. Ali,
možda bih mogao još više pomoći, ako vidim ostatak priče. Tako se
pravdam. Pred samim sobom. Važno je da ja nemam lošu nameru,
naprotiv. - Nek ide život, ovo je jače od mene. Nemam mnogo vremena
Prelećem pogledom po zapisima. Žrtvina izjava : " Vraćali smo se sa
proslave. Sa mnom su bili moja žena i naš prijatelj. Usput smo se
raspravljali, jer je ona na proslavi koketirala sa tim prijateljem. Kad smo
došli blizu mesta gde sam pao, zbog snega smo išli u koloni. Bio sam
zadnji. Ovaj je ispred mene grlio moju ženu. Jurnuo sam na njega.
Okrenuo se i gurnuo me. Pao sam. Kad sam došao sebi, video sam
nekog bradonju i nepoznatu ženu. Pokušavali su da me podignu.
Stigao sam kući. Vrtelo mi se u glavi. Ženi sam rekao da ćemo se
ujutru raspraviti. Legao sam da spavam. Kad sam se probudio,
hteo sam da odem po cigarete. Uzeo sam novčanik iz kaputa i
video da je prazan. Odmah sam došao da prijavim krađu."
Prijateljeva izjava: "Sedeli smo za istim stolom na proslavi.
Mnogo je pio. Pričao sam sa njegovom ženom. Zbog preglasne
muzike smo se naginjali jedno prema drugom. Da se bolje čujemo.
On je to pogrešno protumačio. Došlo je do prepirke. Otišli smo sa
proslave. U jednom trenutku smo se kretali u koloni. Ja sam bio u
sredini. Pridržavao sam njegovu ženu ispod ruke. Onako, prijateljski.
Osetio sam njegovu ruku na ramenu. Okrenuo sam se i video da pada.
Okliznuo se na ledu. Pružio sam ruku da ga pridržim, ali je bilo kasno.
Sagnuo sam se da ga podignem. Mrmljao je nešto i odbijao da ustane.
Par minuta sam pokušavao, a onda sam odustao. Otišao sam pravo
svojoj kući. Naravno da ga nisam opljačkao. Bez obzira na sve, mi smo
dugogodišnji prijatelji." Izjava žene-svedoka: "Krenula sam da posetim
majku. Ugledala sam čoveka koji je ležao na ulici. Jako sam se uplašila.
Nisam mu prilazila. Uletela sam u obližnju videoteku, koja je na
pedesetak metara od tog mesta. Rekla sam onom bradatom momku,
koji tamo radi, šta sam videla. Pozvao je policiju. Onda mi je rekao da
pođem sa njim. Pokazala sam mu gde leži čovek. Prišli smo i pokušali
da ga podignemo.Čovek je čučnuo. Nije mogao da stoji. Čekali smo par
minuta, u nadi da će mu biti bolje. Tek kad sam čučnula pored njega,
primetila sam lokvu. Pomislila sam da je to krv, i bila ubeđena da ga je
neko napao. Pored lokve je bilo razbacanih novčanica. Utom je stigla
hitna pomoć. Ja sam tada otišla kući." Ženina izjava: " Bili smo na proslavi.
Pio je preko svake mere. Počeo da me vređa. Požalila sam se našem
prijatelju. Onda je počeo i njega da napada. Tvrdio je da smo ja i prijatelj
u vezi. Posvađali smo se. Krenuli smo kući. Sve vreme se teturao. Samo
sam čekala kad će da padne. Na jednom delu puta smo morali da idemo
u koloni. Išla sam prva. U jednom trenutku sam se okliznula. Prijatelj me
pridržao. Čula sam njegov uzvik i okrenula se. Videla sam da leži na zemlji
. Rekla sam mu : - Stoko pijana! Prijatelj se sagnuo da mu pomogne.
Bila sam besna zbog svega. Nisam htela da čekam da ustane. Sama sam
otišla kući. Kad je došao, još je nešto gunđao. Zatim je legao da spava.
Ujutru sam prva ustala i otišla na posao. Njegov novčanik nisam dirala.
" Izjava mladića filmofila. "Bio sam u videoteci par sati pre tog događaja.
Moj bradati poznanik, koji tamo radi , mi je pričao o filmovima Akira
Kurosave. Pominjao je Sedam samuraja i Rašomon. Odlučio sam se za
Sedam samuraja. Rašomon sam ranije gledao. Vratio sam se kući.
Stigao je moj drugar, pa smo popili kafu i pričali. Kad je otišao, hteo sam
da pogledam film. Tada sam primetio da je došlo do zabune. Dao mi je
Rašomon umesto Sedam samuraja. Krenuo sam da zamenim kasetu.
Ulica je bila pusta. Iz suprotnog pravca je nailazila jedna žena. Išao sam
polako, jer je sve bilo zaleđeno. Mimoišao sam se malo kasnije i sa
jednim čovekom. Stigao sam do videoteke. Ušao sam i rekao bradonji
da je pogrešio. Rekao je da će mi dati Sedam samuraja besplatno, u
znak izvinjenja što sam morao da se vraćam po hladnoći. Tada je utrčala
nepoznata žena i rekla da neki čovek leži na ulici. Bradonja je pozvao
policiju. Zamolio me da ostanem u videoteci, dok se ne vrati. On i
nepoznata žena su otišli. Vratio se posle petnaestak minuta. To je sve što
znam." Bradonjina priča: "Uletela je neka nepoznata žena. Rekla je da na
ulici leži čovek. Misli da je mrtav ili povređen. Pozvao sam policiju. Uzeli su
podatke i rekli da će poslati Hitnu pomoć. Znam da je ulica u nekim
delovima mračna. Ispravna je tek poneka svetiljka. Zato sam zamolio
nepoznatu ženu da mi pokaže gde je taj čovek. Stigli smo do njega. Uspeli
smo da ga malo pridignemo. Ubrzo je stigla Hitna pomoć. Lekarka je
pokušala da komunicira s njim. Za to vreme, vozač Hitne pomoći je
baterijskom lampom osvetljavao mračni deo trotoara. U jednom trenutku
se sagnuo. Video sam da je podigao novčanik. Nije ga otvarao. Stavio ga
je onom nesrećniku u džep kaputa. Ponovo sam obratio pažnju na
nesrećnika. Lekarka i ja smo ga pridržavali. Krajičkom oka sam spazio da
vozač skuplja neke novčanice sa trotoara. Strpao ih je u džep. Bio sam
šokiran tim postupkom. Zaustio sam da nešto kažem. Nisam stigao, u tom
trenutku je lekarka rekla da onom čoveku nije ništa. Samo je pijan.
Rekla je vozaču da smesta kreće. Imali su još neke pozive. Uskočili su
u vozilo i odjurili. Onaj čovek se još malo teturao, ali je krenuo da ide.
Vratio sam se u videoteku." Policijska kola ponovo staju pred videotekom.
Uleće inspektor. Na pultu stoji otvoreno blokče. Smeje se. - Zaboraviću
da si čitao službeni dokument, ako ti zaboraviš da sam ga ostavio na pultu.
Naravno, treba da zaboraviš i ono što si pročitao! - Šta sam pročitao?
U kom blokčetu? Shvatio je u letu. Previja se od smeha. Izlazi. Čujem ga,
još uvek se smeje. Sumorno zimsko popodne u videoteci se nastavlja.
Očekujem gužvu tek predveče. Razmišljam. Mogao bih staviti još jednu
kafu. I pokušati da složim kockice. Ulazi vlasnik videoteke. - Šta ima novo?
- Rašomon! - Nisu nam valjda uništili traku sa tim filmom? Znaš da
nemamo kopiju! Da nam nisu ukrali kasetu? Gleda u policu. Kaže:
- Tu je film. Zašto ga pominješ? - Nije važno. Da stavim kafu i za tebe?

* * *
Sutradan. Popodne. Sedim sam u videoteci. Uzimam kutiju od filma
Rašomon. Na njoj komentar: " Akiro Kurosava ovim filmom postavlja
mnogobrojna filozofska i psihološka pitanja. Jedno od osnovnih je:
Može li se verovati ljudima? Svako od tih ljudi priča svoju priču i svaka
se razlikuje od ostalih. Svako priča priču, onako kako ju je sam doživeo
Povrh svega, svaka od tih priča može da krije i nešto mnogo gore:
Želju da se svesno prikrije istina." Treba mi malo muzike. Tražim neku
dobru radio stanicu. - Aha! Jacques Brel, "Ne Me Quitte Pas". - Too,
care! Pokušavam da prevedem : "Ne ostavljaj me. Izmisliću za tebe,
Reči besmislene, Koje ćeš razumeti, Pričaću ti, O ljubavnicima,
Čija su se srca, Dvaput susrela. Pričaću ti, Priču o kralju, Koji je umro jer,
Nije mogao da te upozna." Čujem da se vrata otvaraju. Okrećem se.
Inspektor. Slećem sa poetskog oblaka. Na licu mu osmeh. Prilazi.
Pruža ruku. - Jesam li zakasnio na kafu? - Nikako! Dobro ste došli.
U ovo doba se obično dosađujem. Razgledajte malo naš izbor filmova.
Sad će kafa! Sedimo. Pijuckamo. Povremeno se pogledamo. Čekam da
me pita. Pita: - Dakle, složio si mozaik? - Mislim da jesam. I vi ste?
- I ja mislim da jesam. Voleo bih da prvo čujem tebe. - Dobro. Počinjem.
Najpre, ono što sam svojim očima video. Vozač je kriv. Jer je pokupio
novčanice sa mračnog dela trotoara i strpao ih u džep. Ali! Dižem
kažiprst u vis. - On nije izvadio novčanik iz džepa onog nesrećnika.
Niti je razbacao novčanice. Inspektor je saglasan. Kaže: - To je očigledno.
Teraj dalje! - Momak filmofil očigledno laže. Kaže da je sreo ženu,
a zatim i njihovog prijatelja. Morao je proći i pored nesrećnika. A toga
nema u njegovoj izjavi. Svesno laže, da prikrije svoj čin. On je verovatno
pokupio novčanice koje su bile na osvetljenom delu. Nije video novčanik
i novčanice na mračnom delu trotoara. Inače bi uzeo sve. Inspektor se
. - Došli smo do istog zaključaka. Dalje? - Nepoznata žena takođe nešto
prikriva. Rekla je da je krenula kod majke, a posle kaže da je otišla pravo
kući. Zaboravila je da je krenula kod majke? Teško. Može da se pravda
uzbuđenjem, ali sam video da se prilično smirila već kad je stigla Hitna
pomoć. Vraćao sam film unazad. Dok je čučala pored nesrećnika, pored
nje su stajale novčanice. Na dohvat ruke. U jednom trenutku sam video
da je ispružila ruku. Tada mi to nije bilo važno, pa nisam obraćao pažnju.
Inspektor diže kažiprst u vis: - Ali! - Da. Ali! Ni ona nije nesrećniku vadila
novčanik iz džepa, niti je razbacivala novčanice. To je jedino mogao uraditi
prijatelj. On je ostao sam pored nesrećnika, kad je ovaj pao. Pretpostavljam
da je napipao novčanik i počeo da vadi novčanice iz njega. Tada je u daljini
video da nailazi filmofil. Uzeo je koliko je uzeo, a novčanik bacio. Ostatak
novčanica se rasuo. Nije imao vremena da ih skuplja. Bojao se da ga filmofil
ne zatekne u blizini nesrećnika. Inspektor aplaudira. - Mogao bi da radiš
kod nas! Nego, nisam došao ovde da čujem ono što sam i sam znao.
Posle tvoje izjave, složile su mi se sve kockice. Sem jedne. Jedan mali
detalj mi je nedostajao. Zbog toga sam danas došao.
- Znam šta vas zanima. Pre nego što vam kažem, možete li vi meni
nešto reći? - Pitaj slobodno. Mada, nije potrebno. Zanima te da li sam
slučajno ostavio blokče na pultu? Smejem se: - Sve ste mi rekli. Evo i
detalja zbog koga ste došli. Nesrećnik je ujutru našao potpuno prazan
novčanik. Vozač je bio taj koji mu ga je stavio u džep. On ga nije otvarao,
niti je vadio bilo šta iz njega. To sam video. A vas zanima da li su,
u trenutku kad je vozač stavljao novčanik u nesrećnikov džep kaputa,
iz njega virile novčanice? Inspektor me gleda. Čeka odgovor. Kažem:
- Jesu. Ostalo je još nešto novca u njemu. - Znači, žena je pokupila
ostatak. Negde tokom noći ili ujutru. To sam hteo da čujem. Imamo,
dakle, pet krivaca. Moram da idem. Hvala na kafi! Stiže do vrata. Zastaje.
Nešto mu ne da mira. Odmahuje rukom. - Vidim da bi hteli još nešto da
me pitate. Recite, slobodno. - Za trenutak sam pomislio ... ali to bi već
bilo previše. Hvala još jednom! Ponovo ostajem sam. Razmišljam. Dobar
mu onaj trik sa blokčetom. Ostavio ga namerno. Da bih imao skoro celu
sliku i lakše je dopunio. A znam i šta ga je mučilo na izlasku. U trenutku
je pomislio da možda postoji i šesti krivac. Nije hteo da me uvredi pitanjem.

http://priceotecama.blogger.ba/
Top

_________________
Kratke priče.
 
serpentiner
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de



Godine: 55

Datum registracije: 16 Jan 2019
Poruke: 105
Mesto: Beograd

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sre Apr 24, 2019 7:19 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

http://priceotecama.blogger.ba/

Daske koje život znače



Jesen 1993. Denominacija dinara, skinuto šest nula. Uzalud. Do Nove godine,
litar mleka dostiže cenu od 250 milijardi dinara. Neki profesori ostavljaju dnevnike.
Gimnaziji treba profesor. Bivši razredni starešina me uvodi u posao:
- Mladi kolega, profesorski posao nije jednostavan. Morate biti i pedagog, i psiholog,
a pomalo i glumac. Katedra je pozornica. I to ona na kojoj nema ponavljanja scena.
Sluša vas trideset mladih, pametnih glava. Oni ne opraštaju greške. Tu opravdanja
ne pomažu. Ne možete biti ni umorni, ni bolesni, ni bilo šta drugo. Sve probleme
morate ostaviti ispred vrata učionice. Pokupite ih posle časa, kad izlazite.
- Hvala na savetima. Smeška se. - I još nešto. Igraćete šest istih predstava na dan.
I svaka će biti različita. I svaka sledeća bolja od one prethodne. Videćete. - Verujem
vam. A kako i da mu ne verujem. Čovek igra predstave decenijama. Valjda zna o
čemu priča. Znao je i kad mi je, davno pre toga, rekao: - Nastavi ovako, pa ćemo se
sresti i razumeti. * * * Jesen 1993. Jedna od najvećih inflacija u istoriji čovečanstva.
Prosečna plata iznosi pet nemačkih maraka. Prodavnice prazne. Direktor gimnazije me
upozorava: - Dobićeš zloglasno odeljenje maturanata. Oni su oterali tvog prethodnika.
Ulazim u učionicu. Kao da nisam. Par njih stoji na klupama i urla. Neki sede na
prozorima. Devojke lakiraju nokte. Zure kroz prozor. Jedan spava, ili se pretvara.
Namešteno da mi u startu pokažu gde mi je mesto? Ili su, ne daj Bože, stvarno takvi.
Ne bi trebalo. Sve su to dobra deca, I dobri đaci. Prošli su selekciju na upisu.
Pre četiri godine. Ćutim i gledam ih. Odustajem od miroljubivog nastupa. Ovde
sporazuma neće biti. Ćutim i dalje. Lociram kolovođe. Oni su meta. Ostali će se sami
smiriti. Ćutim. Polako se smiruju. Ovo nisu očekivali. Ne vičem, ne pretim, ne nerviram
se. Samo ćutim. Zauzimaju mesta. Galama prestaje. Samo onaj što glumi alfa mužjaka
i dalje stoji na stolu. Priča nekakve gluposti. Niko ga više ne sluša. Tišina i on na stolu.
Tišina i on na svom mestu. Onda samo tišina. - Tražili su nekoga ko hoće da vam predaje.
Niko nije hteo. Onda su tražili barabu. Upravo je stigla. Led visi sa tavanice. Do kraja
godine su se utrkivali ko će mi na hodniku upaliti cigaretu. Poltronstvo je za njih bilo jeres.
Ovo je bila počast. * * * Zima 1993. U ratnim dejstvima srušen Stari most u Mostaru,
izgrađen 1566. Dogovoreno primirje oko Osijeka. Čekajući neku sednicu nastavničkog
veća prekopavam školsku biblioteku. Požutela knjiga slepljenih strana. Otvaram je.
Veliki pečat, “Zabranjeno za upotrebu u školama”. Pečat iz pedesetih godina. Ruski autor.
“Fizika za budale”. Gledam, ne verujem. Listam. Na jednoj stranici nacrtan debeljko u odelu.
Karirani prsluk. Smešne cipele. Dobroćudni teča. “Za ovaj eksperiment treba vam kutija
šibica, šporet na drva, drva i jedan dobroćudni teča. Pokazaćemo kako se toplota pretvara
u kretanje.” Termodinamika? Na sledećoj ilustraciji teča sedi na šporetu a neki dečak
potpaljuje vatru. Na poslednjoj, tečine pantalone se dime a on bezglavo trči. Dokaz izveden.
Toplota se pretvorila u kretanje. Na prvom sledećem predavanju navodim ovu pričicu.
Apsolutna pažnja. Komentarišu. Analiziraju. Uvodim pričice kao obavezni deo svakog
predavanja. Šta ima savršen aerodinamičan oblik? Šta je kamen mudrosti? Šta je zagrizla Eva?
Pričice postaju popularne. Jednog zimskog jutra medju đacima drugog razreda sedi par
maturanata. - Šta ćete vi ovde? Ovo ste slušali pre dve godine. - Nemamo čas pa smo došli
da čujemo pričicu na kraju časa. Imamo zapisane sve pričice sa vaših predavanja. - A sa onih
na kojima niste bili? Smeju se. - Radio Mileva, profesore. Sve se može saznati, kad se hoće.
Istina. A sve je počelo sa dobroćudnim tečom. * * * Zima 1993. Rat u Bosni i Hercegovini:
borbe se nastavljaju. Đaci se bore sa kontrolnim zadatkom. Dok je škole biće i prepisivanja.
Simptomi po kojima se vidi da su nafilovani ceduljicama? Kad u maju nose zimske jakne. Kad,
kao slučajno, zaborave sportski magazin na katedri. Kad ih nervira što stojim pored zadnje klupe.
Kad pogledom traže gde sam. Kad se vrpolje. Kad se ne vrpolje. Kad šušte. Kad su mirni. Kad su
nemirni. - Skini tu zimsku jaknu. Skuvaćeš se. - Nešto sam prehlađena. Memorišem. Kad su
prehlađeni. Kad nisu prehlađeni. Kad vade papirne maramice. Kad se naginju ka onom ispred sebe.
Na čijim leđima je zakačena ceduljica. Deca.

_________________
Kratke priče.
 
serpentiner
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de



Godine: 55

Datum registracije: 16 Jan 2019
Poruke: 105
Mesto: Beograd

serbia.gif
PorukaPostavljena: Sub Apr 27, 2019 5:54 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

„ U početku bi reč. I reč beše u Boga.“

Proleće 1994. Otvoren Eurotunel kojim je po prvi put nakon ledenog
doba omogućen kopneni promet između Britanije i ostatka evropskog
kontinenta. Maturanti uznemireni. Vrte se na času. Šapuću.
Ne slušaju. - Jel’ ja ovde pričam radijatorima ili vama? Šta se dešava?
- Nervozni smo, posle ovog časa imamo pismeni. Jasno. Koncentracija
na nuli. Džaba pričam. - Mogu li vam nekako pomoći da preživite do
pismenog? -Možete! Može jedna pričica? - Može pričica. O čemu hoćete?
- Na primer: Zašto moramo da radimo pismeni iz matematike?
- Vidim da je tema univerzalna. Od svetskog značaja. Dajte neku važniju
temu. Žamor. Uvređeni. Omalovažio sam njihov pismeni. Smišljaju temu.
Biće jaka. Već vidim. Stiže. - Kako je nastao svet? Smeh. Sami sebe
oduševili pitanjem. Čekaju odgovor. Pametne glavice. Pošto odgovora
neće biti, ostaviću ih na miru. Da se bave predstojećim pismenim.
Dobar potez. Tako bar oni misle. - U početku je bila reč. I ona beše
u Boga. I Bog reče: “Neka bude svetlost. I bi svetlost”. Prekidaju me.
- Jel vi predajete fiziku ili veronauku ? Oduševljenje i smeh.
Jedan-nula za njih. - I fizika kaže da je najpre bila svetlost. Univerzum
je nastao u velikom prasku. U beskonačno malom prostoru,
vladao je beskonačno veliki pritisak, beskonačno velike temperature.
Od trenutka kada je došlo do praska počelo je širenje univerzuma.
Ono traje i dan danas. Taj događaj se desio pre 13,7 milijardi godina.
Dokaz za to je postojanje kosmičkog pozadinskog mikrotalasnog
zračenja. Ono je otkriveno pre tridesetak godina. Celokupna materija
koja danas postoji, nastala je u trenutku velikog praska. Svaki atom.
Napregnuto slušaju. Čekaju poentu. - I ljudi su sastavljeni od atoma.
Svaki atom u nama je nekada bio deo kosmosa. Kosmičke prašine.
Tamo je rečeno: “Prah si bio”. Dakle, fizika i religija se baš i ne razlikuju
mnogo po tom pitanju. Takođe, može se reći da ste sastavljeni od
materijala koji je nekada bio deo zvezda. Dakle, vi ste deca zvezda.
Reaguju. Srećni su što su deca zvezda. - Profesore, vi baš sve znate!
- Ima nešto što ne znam. - Ne verujemo! Šta ne znate?
- Ne znam zašto se deca zvezda toliko nerviraju zbog najobičnijeg
pismenog zadatka. Jedan-jedan.

* * *

Leto 1994. Delovi komete Šumejker-Livi približavaju se Jupiteru.
Fizičari i astronomi proračunali putanju i vreme udara. Za razliku od
fizičara, profesor umetnosti ne brine mnogo o egzaktnim naukama .
Atelje je njegov kosmos. Ostalo ne zapaža. Uobičajena gužva pred
nastavničko veće. Svi ispisuju dnevnike, računaju statistike. Profesor
umetnosti zbunjen: - Nešto sam zabrljao. Kolege me ubeđuju da ovo
nisam dobro izračunao. Gledam. Ne verujem. Prosečna ocena njegovog
odeljenja je preko sedamnaest. Poštujem ga. I meni je nekada predavao.
U ovoj istoj gimnaziji. Oprezno ga vraćam na pravi put. - Srednja ocena
može biti minimalno jedan, a maksimalno pet. - Kako to? - Kad bi svi
imali sve petice prosečna ocena bi bila pet. - A zašto ne može biti
sedamnaest? Uzdišem. Ostavljam svoj dnevnik. - Dajte da vam ja to
izračunam. Neki dan kasnije, vidim ga kako nosi testove sa prijemnog.
Pita me znam li šta on to drži u rukama. - Testove. Smeje se. - Nisu to
testovi. To su njihove sudbine. Ko prođe, ići će jednim putem. Ostali
odlaze nekim drugim. Raskrsnica. Sutradan test iz matematike. Inspektor
dežura u školi. Niko od profesora matematike ne sme biti u zgradi. Da ne
bi neko pomagao đacima. Prilazi mi pedagog. Kaže da je inspektor opasan.
Smeje se. Zabranio je matematičarima da budu u zgradi. - Znam. Šta je tu
smešno? - Zaboravio je da si ti u zgradi! Sad se već jako smeje. - Slušaj,
mi smo se već dogovorili da pomognemo deci. Donećemo ti one zadatke
koje ne budemo znali da rešimo. - Ali testovi su u dvanaest učionica. Kako
da dostavim rešenja? Inspektor i direktor stalno šetaju po hodnicima.
Ni muva ne može da proleti. - Samo ti reši zadatke. Za ostalo ne brini. Još
nešto su zaboravili, a to je da sam i ja u školi. A ne dežuram nigde… Tog
dana sudbina je pogledala celu jednu generaciju.

* * *
Jesen 1994. Rezolucijom 943, Saveta bezbednosti UN , dozvoljeni letovi
sa beogradskog aerodroma, ukinute sankcije u kulturi i sportu. Predajem.
Tema je entropija. Niko ne sluša. Poneko se pravi da sluša. Ne uzbuđuje
ih saznanje da je entropija težnja sistema da spontano pređe u stanje veće
neuređenosti. Nervira me to. Sutra će otići na fakultete. Neće znati šta je
entropija. - Da li sam vam pričao pričicu o magarčevoj senci? Bude se. Slušaju.
- Stajao magarac pored puta. Pored njega vlasnik. Naišao umoran putnik.
Nigde hlada. Osim senke od magarca. - Mogu li se malo odmoriti u senci tvog
magarca? Odobreno. Posle odmora putnik se zahvali i krenu dalje.Vlasnik
magarca pojuri za njim: - Stani! Nisi platio! Odmorio si se u senci magarca.
A magarac je moj.Treba da mi platiš! Naravno, putniku ni na kraj pameti nije
padalo da plati bilo šta. Spor je nastavljen na sudu. Sudija ih detaljno ispitao.
I doneo odluku o tome da li treba ili ne treba platiti odmor u magarčevoj senci.
A sada da nastavimo o entropiji. - Profesore! Niste rekli kako je sudija presudio!
- Blago meni sa vama. Više vas zanima magarčeva senka, nego ono što
pokušavam da vas naučim.

http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/04/26/4146348

_________________
Kratke priče.
 
serpentiner
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de



Godine: 55

Datum registracije: 16 Jan 2019
Poruke: 105
Mesto: Beograd

serbia.gif
PorukaPostavljena: Ned Apr 28, 2019 1:07 pm    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

1960. Ujnina priča. - Ja mala, odrastam bez oca. Mama
nema nikakav prihod. Tuga Božija. Kad ručamo, ne
znamo da li ćemo večerati. I tako, igram se tog dana u
bašti. U uglu bašte, nešto čudno. Zavirim. Nečija kokoška
napravila gnezdo. U njemu dva jajeta! Uzmem ih i sva
srećna potrčim prema kući. Imaćemo ofarbana jaja za Uskrs!
Pred samim vratima spotaknem se i padnem. Jaja se polupala.
Sedim i plačem. Kad se nekome ne da, onda mu se baš ne da.

* * *
1970. Teča Žika ne zna šta je to : štanicla. - Kako ne znaš tečo?
To je papirna kesa. Ona u koju se pakuju bombone kad ih
kupuješ u rinfuzi. Iz one staklene posude sa poklopcem. Na
merenje. Kad si gladan, kažeš: „Pojeo bi i masnu štaniclu“.
Za rođendan deca nose u školu štaniclu sa bombonama. Da
časte drugove iz razreda. Druga deca pitaju: - Po koliko? Po
dve bombone, obično. Veselje nastaje ako je po tri. Po ulicama
razbacani papirići. Omoti od bombona, čokolada, žvaka.
Ponešto oduva vetar. Ponešto pokupe komunalci. Devedesete.
Bliži se Uskrs. Ulice čiste. Nema papirića. Čokolada košta deset
milijardi. Nema para ni za štaniclu. Moji đaci uzbuđeni:
- Profesore, videli smo jagode u radnji preko puta! Ne pamtimo
kad smo ih poslednji put jeli. Kopam po džepovima. Trunje
od duvana. Za motanje. Papirići za pomenuti duvan. I novčanica
sa besmislenim brojem nula. - Može li za ovo da se kupi malo
jagoda? - Može! Mala štanicla! Mnogo kasnije, inflacija zaboravljena.
Bilo, ne povratilo se.

* * *
1973. Učiteljica me upravo lupila po glavi. Zbog brbljanja. Sigurno
se sad kaje. - Deco, koji su prvi znaci proleća? Stižu odgovori:
- Sunce, visibabe, zelena travica. Klišei. Vičem: - Kesice sa
semenjem! Tajac. Neko se igra sa sudbinom. Pojačavam utisak:
- Kad ujutru na stolu nađemo kesice sa semenjem: paradajz,
krastavci, peršun, znači da je mama bila na pijaci i da je došlo
proleće. Učiteljica kreće prema meni. Stiskam se. Sad će da me
umlati. Ipak neće. Najboljeg đaka. Svoju diku i ponos. Tako se
tešim. - Ovo je jedno zanimljivo razmišljanje. To je rekla na glas.
- Prekini ili ću porazgovarati sa tvojim tatom. To je rekla tiše.
Prekidam. Te godine, pred Uskrs, odnekud su se pojavile neke
čudne tikvice. Sa crvenim šeširom. Komšinice se dokopale
semenki. Dele ih na komad. Mama dobila pet semenki. Pažljivo
ih pakuje i zamotava. Otimam jednu. - Vrati to! Ne pada mi na
pamet. Kreće za mnom. Uvek je bila sporija. Izlećem na dvorište.
Ne znam kud ću sa semenkom. Zabadam je u zemlju. Izleće i
ona. Par vaspitnih po vaspitnom delu tela. - Gde je semenka?
Sad neću da kažem. Dolazi leto. Konzilijum komšinica u dvorištu.
Dvorište prekriveno vrežom i lišćem. Na vreži desetine tikvica.
Velikih. Sa crvenim šeširima. - Šta si radila? Otkud ovolike tikvice
iz jedne jedine vreže? Kod nas rodilo jedva po par komada.
Zakržljalih. Mama ne zna. Ne zna ni kako su tikvice nikle na tom
mestu. Ona ih nije posadila tu. Znam ja. Neću da kažem. Zbog
onih vaspitnih. Ipak sam posle rekao. Iz semenke posađene
slučajno, i u nedoba, ponekad se razvije biljka lepša i bolja od
propisno posađenih.

* * *

1974. - Čovek može sve da bira, osim rodbine. Kakva god da
je, tvoja je. Ma gde bila. I ma šta radila. I kad ih retko viđaš,
i dalje ste rodbina. - Tečo, ja imam ujaka koji daleko živi. Bio
sam samo jednom kod njega. I on retko dolazi kod nas.
- Čime se bavi? - Peca ribe na Uni. - Šta radi kad ne peca?
- Radi kao direktor tamošnje gimnazije. A pre toga je predavao
književnost. Osamdesete. Jedna od retkih poseta ujaka koji
živi daleko. Obraća se mojoj mami. - Da ti meni za ručak
napraviš nasuvo sa krompirom. Baš sam se uželeo. Ujna
pažljivo prati šta mama radi. Kuvanje testa. Kuvanje krompira.
Zaprška. Promešano. Gotovo. Ujna ne može da dođe sebi od
smeha. - To je nasuvo sa krompirom? - Jeste. Što se smeješ?
- Koliko mi je samo puta rekao da napravim nasuvo. Nisam
znala da on to tako zove. - Pa šta si mu spremala kad ti to
zatraži? - Operem krompir, prepolovim, osušim i stavim u
tepsiju. Nasuvo! Nikad se nije bunio. A ja mislila da je to hteo.
Posle je pitamo kako se udala za ujaka. - Što vas to zanima?
- On je kao svaki pravi profesor. Rasejan i zanesen. Baš nas
zanima kako te šarmirao? - Radila sam u sekretarijatu škole.
On mlad profesor. Malo, malo, pa dođe. Onako. Kao slučajno.
Vidim da tu nešto ima. Kad se izjasnio, rekla sam mu da dolazi
u obzir samo ako ima ozbiljne namere. Takva su vremena bila.
Ne dao ti Bog da te neko vidi uveče u gradu sa nekim momkom.
Devedesete. Uskrs. Rat stigao do Une. Ujna se brine oko večere.
Ima tri jajeta. Da li da napravi kajganu? Ipak će jaja na oko.
Ujaku dva, njoj jedno. - Dosta je meni jedno. Neću propasti.
Tako razmišlja. Lupa ono jedno, sebi namenjeno. Ispadoše
dva žumanceta. Zove ujaka. - Evo vidiš, Bog me gleda i ne
da da propadnem!

http://priceotecama.blogger.ba/

_________________
Kratke priče.
 
serpentiner
Početnik Domaćeg.de
Početnik Domaćeg.de



Godine: 55

Datum registracije: 16 Jan 2019
Poruke: 105
Mesto: Beograd

serbia.gif
PorukaPostavljena: Čet Maj 16, 2019 12:24 am    Naslov poruke: Na vrh strane Na dno strane

Proleće 2018. U Saudi Arabiji ponovo radi bioskop, posle 35 godina. Vratio se Đenka? Turnir u toku. Sedamdesetak igrača. U prvih nekoliko kola nižem pobede, i poneki remi. Stižem do vrha tabele. Drugar iz ekipe komentariše. - Mnogo si visoko. U sledećem kolu ćeš dobiti nekog od velemajstora. - Šta da radim. Takva su pravila. Objavljuju parove sledećeg kola. Stvarno igram protiv velemajstora. Drugari se okupili. Dele savete. Preporučuju otvaranja. - Beli si, igraj e4. On će ući u Sicilijansko otvaranje. Uvek to radi. A ti si tu dobar. Posle gledaj da izmenjaš što više figura i što pre udji u završnicu. Imaćeš šanse za remi. Gledaj samo da ti ne proda neki fazon u otvaranju. Smejem se. - Momci hvala vam. Sve ste me naučili, savetovali, dopratili me do ringa. Dalje ću morati sam. Sad se i oni smeju. - Ajd, srećno ti bilo! Počinje partija. Slušam njihove savete. Stvarno igramo Sicilijanku. Krećem u razmenu figura. Gledam i ne verujem. Iz razmene ću izaći sa pešakom više. Mora da je neki trik. Razmišljam. Trošim previše vremena. Preračunavam kombinacije. Ne vidim nikakvu opasnost. Gledam na sat. Imam još pet minuta do pada zastavice. - Nema druge. Uzeću. Ako je trik, svaka mu čast. Uzimam pešaka. Nastavljamo partiju. Nije bio trik. Nije video da gubi. Oko stola gužva. Čujem šapat. - Pobediće velemajstora! Igramo još nekoliko poteza. Vreme mi ističe. U brzini, vučem nepromišljen potez. Sve se ruši. Gubim. Pružam ruku. Velemajstor se hvata za glavu. - Al si me namučio! Imao si dobijenu partiju! Ustajem. Drugari me opkoljavaju. - Ne možemo da verujemo šta si uradio! Svi mi oko stola smo videli potez posle koga mora da preda. Samo ti nisi video! Sležem ramenima. - Kad si u ringu sve to izgleda drugačije. Sasvim drugačije.

* * *
Leto 2018. Zlatni masters Novaka Đokovića: pobedom u Cincinnatiju, osvojio poslednji trofej koji mu je nedostajao sa devet velikih turnira. Nekog davnog leta, teća Žika pruža ruku:. - Daj tu knjižicu, da teča nešto pogleda. Znam šta hoće. Staviće crvenu novčanicu. Kao i svi ostali. - Tečo, to je samo prvi razred osnovne škole, nije fakultet. - Ako! I put od hiljadu milja počinje jednim korakom. Tako kažu Kinezi. A to je mnogo mudar narod. Leto 2018. Omladinci Kine stižu. Smešteni u objektima pored Dunava. - Ova deca su prešla hiljadu milja. Bukvalno. Zbog turnira. Deca igraju ravnopravno sa seniorima. U trećem kolu, žreb mi dodeljuje malog Kineza. Prilazim stolu. Ustaje. Naklon. Pruža poklon. Lepezu. Neprijatno mi. Nemam kod sebe ništa, da uzvratim pažnju. Sutradan. U sali gužva. Pronalazim mališu. - Lin, here's a little present for you. Osmeh koji nema cenu. Mečevi počinju. Lin nekoliko puta prilazi mom stolu. Gleda poziciju. Kad nam se ukrste pogledi, blagi naklon i osmeh. Mečevi završeni. Vozim prema gradu. - Šta si poklonio onom malom Kinezu? Monografiju o našoj zemlji. Ima tekst i na engleskom. Kad se vrati u Peking, da pokaže roditeljima u kakvoj zemlji je bio. U Srbiji, bre. - Možda će on jednog dana postati svetski prvak. - Da. A ovaj turnir će pamtiti kao prvi korak na putu od hiljadu milja. Videćemo. Ko zna.

* * *

Jesen 2108. Dečak Miloš tužan, jer teča nema vremena da mu ispriča još koju pričicu. Noć. Na drumu, tek poneko vozilo. Na radiju: “Pred mojim očima ravan put, Ovo je žestoka mašina, Nebo mastilo, mesec žut…” Razmišljam o Miloševoj želji. Odnekud, pitanje: “Ako već nemam vremena da mu pričam, zašto mu ne napišem pričice? Imam dovoljno vremena do njegovog rođendana. Daleko je petnaesti jul.” Rađa se mali tehnički problem: kad počnem da pišem, pričice će biti razbacane na nekoliko računara, na kojima svakodnevno radim. Treba mi neko mesto na kome ću lako dopisivati, brisati, menjati … U narednim danima nastaju prve, grube, konture pričica. Prva ruka maltera. Šest meseci kasnije. “Priče o tečama” beleže četrdeset hiljada poseta, na nekoliko blogova. Osim nekolicine najbližih, niko ne zna ko je autor. Ostalo je još dva meseca do Miloševog rođendana. Počinjem drugu obradu pričica. Miloš još uvek ne zna za njih.

_________________
Kratke priče.
 
Prikaz poruka:   
Upišite novu temu   Odgovorite na temu    www.domaci.de Forum Indeks -> ~ Književnost ~ -> Kratke priče Vreme je podešeno za GMT + 1 sat
Strana prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6
Strana 6 od 6

 
Pređite u:  
Vi ne možete otvarati nove teme u ovom forumu
Vi ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Vi ne možete menjati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete brisati Vaše poruke u ovom forumu
Vi ne možete glasati u anketama u ovom forumu
Vi ne možete postavljati fajlove u ovom forumu
Vi ne možete preuzeti fajlove sa ovog foruma





- Burek Forum - Doček Nove 2018. godine - Venčanja, svadbe - Proslave - TipoTravel - Kuda večeras -

Bookmark to: Twitter Bookmark to: Facebook Bookmark to: Digg Bookmark to: Del.icio.us Bookmark to: StumbleUpon